У СВАКОЈ НЕВОЉИ . . .

Поплаве – последице

Народне мудрости су мудрости хиљадугодшњих искустава. Добрих или – лоших. Имају огромну вредност ако се из њих извуку поуке. Као у оној да  у свакој невољи има и по нешто – добро.

Несрећне последице после катастрофалних поплава у Србији исправљаће се споро и веома тешко. Оно опште-народно (струја-вода-путеви-мостови-школе-. . .) ићи ће неким током, у зависности од многих околности. Вероватно без већих дилема, већ према (финансијским) могућностима и познатим стандардима.

У том погледу најтеже ће бити у пољопривреди са породичним газдинствима. Почев од тога како бар мало повратити десетине уништених њива и усева. Да се бар донекле надокнади штета – уложени капитак, изгубљена жетва! То је некако – сагледиво, па је могуће очекивати решења у краћем времену.

Али шта са срушеним шталама, изгубљеном стоком или машинама? И ту ће бити први услов онај основни – колико пара, толико музике!  Само, треба одмах знати да то у овом тренутку у пољопривреди није (и не може бити) најважнији услов!!  Ово тврђење одмах намеће и питање: да ли је могуће да има нешто што је важније од – пара!!??

Пољопривреда је у суштини веома сложена. Огромне разлике по регионима, општинама, селима па све „од куће до куће“! Два најважнија дела су (као први) примарни (биљна производња) и (као други) секундарни (сточарство).

Оштећена или чак уништена биљна производња на 100-нак хиљада хектара тражи хитно решавање. То значи помоћ да се спаси (или бар умањи штета)  колико је могуће за ову (текућу) годину. Као „хитно“ значи практично – одмах, већ за који дан, недељу-две. И оно бар најважније – семе, ђубриво, гориво, бар који динар за сваки хектар.

Оно „секундарно“ или „пратеће“ (сточарство) – то је већ нешто друго. Ту треба одмах разликовати најмање два „корака“ или фазе помоћи:

-          прва фаза – одмах, хитно или – горуће;

Већи број стоке је и у најугроженијим деловима  вероватно некако опстао. У тешком стању сваког грла стоке, данима са мало или чак без хране. Ту ће већ од сутра требати подједнака помоћ као и сваком удроженом домаћину. Пре свега основна храна, а затим помоћ да се и остало поврати у неко пређашње стање.

-          друга фаза – постепено, за трајна решења.

Ова фаза се односи на оне најугоженије – оне који су остали и без штала и без својих  стада. Треба се надати да је број таквих мањи, али ће права решења за њих бити много тежа за остваривање. Код таквих случајева сејавља више проблема. Од свих њих један се издваја као далеко најважнији. То је усмерење у будућност са неколико подједнако важних проблема или питања:  а) да ли и даље остати при предходном броју стоке (величини фарме);  б) да ли остаје иста врста   или иста категорије стоке;  ц) како искористити прилику да обнову расе; д) дали (и како) по нешто удруживати, итд.

а) Исти или већи број стоке?

Одговор по овом питање је (бар принципијелно) позитиван.  То значи да се размишљања и одлуке усмеравају ка повећању броја стоке и фарме у целини. До које мере? У суштини до неке уобичајене „норме“ од најмање 1, па све до неколико условних грла по хектару расположиве површине (сопствене или неког трајнијег закупа). Тиме се у великој мери у погледу величине обезбеђује она конкурентност, коју већ сада намеће већи део Европе.

б) Говеда или свиње?

Промена врсте стоке је веома сложена и тешка одлука. Она захтева шире познавање стања сваког породичног газдинства и појединачно ангажовање стручне саветодавне службе. Промена категорија код исте врсте стоке такође није једноставна. Овде је одлука свакако лакша и може се једноставније и лакше реализовати.

ц) Расе вишег квалитета?

Обнова расе код свих врста стоке је у овој ситацији обавезна и сигурно прилика за подизање до оног нивоа који је могућ у сваком појединачном случају (породичном газдинству). Код обе најважније гране сточарства (говедарство – свињарство) ослонац би требао (или чак – морао) да буде на репродукционим центрима. Истовремено са почетним увозом приплодних грла прилика је да се  заснују сопствене контролисане репродукције на начин и по принципима, какви већ одавно постоје у земљама из којих данас увозимо приплодна грла. То се посебно односи на свињарство као грану сточарства која је у том погледу у Србији у много тежој ситуацији!

д) Обавезно удруживање!

Удруживање је једна од мера без којих је скоро немогуће рентабилно пословати у пољопривреди Европе. У том погледу Европа има неколико озваничених начина удруживања, која се активно помажу. За сточарству су најважнијадва: 

д-1 – заједничко обављање најважнијих и највећих радова у биљној производњи (орање-сетва-заштита биља-кошење-балирање-силирање- . .); 

д-2 – обезбеђење међусобне помоћи за случај потребе (или за ослобађање бар једног дана недељно од обавеза око стоке).

Удруживањем се смањују трошкови, постижу бољи производни резултати, обезбеђује клвалитетнији живот, . ..

Код изградње нових сточарских објеката (или већих реконструкција постојећих) намећу се веома озбиљни проблеми око њиховог техничко-технолошког пројектовања. Ту се издвајају две групе већих потешкоћа: 

а) Србија нема усвојена и доступна идејна решења ни за једну врсту или категорију стоке; 

б) У Србији не постоји (довољан) кадар који би могао да брзо реагује и да одговори потребама, које ће се ускоро наметнути;

Шта урадити у овом погледу већ у наредним месецима?

За почетак ће бити довољно да се ураде два основна „корака“:

-          прво: да се припреме скице идејних технолошких решења са најважнијим нормама за обе веће гране сточарства са по неколико варијанти по категоријама и по броју стоке,

-          да се организују краћа саветовања са специјалистима саветодавних служби по најважнијим регионима (који ће бити носиоци и одговорни у реализацији пројеката изградње или реконструкције).

Овде на крају у виду закључка да се истакне још једном:

-          прибављање помоћи за обнову у пољопривреди остаје и даље први задатак, са циљем (и жељом) да та помоћ буде што већа (независно одакле долази);

-          много важнији, сложенији  и тежи задатак је што боље усмерење помоћи било које врсте и величине за све случајеве трајних улагања (изградња-реконструкција објеката, обнова расног састава, набавка и коришћење савремене опреме, . . ).

За сам крај да се не заборави да је човек најважнији услов успеха! Посебно у сложеној пољопривреди, каква је она данас. У том погледу инвестиције у људе су из године у годину све важније. Са добром обуком, редовном разменом искустава и сталним „допуњавањем“ већ познатог – то je већ одавно постала обавезна улагања у људе.

Проф. др Милан Ст. Тошић