Први православни свештеник на Сејшелима

Када су из Сарајева отишли да раде на Сејшелска острва, Отац Сергиос (тада Срђан) и Весна Јаношевић нису ни сањали да ће због немилих ратних догађаја тамо остати, као и да ће се две деценије касније у њиховој кући одржавати свете литургије

Текст и фото Ненад Благојевић (текст објављен у часопису Лиса)

Сваке недеље у пола девет ујутру у приземном делу своје куће који је претворен у малу капелу, у насељу Макабе на сејшелском острву Махе Отац Сергиос (Срђан Јаношевић) служи свету литургију. У капелу Светог Димитрија Солунског може да стане тридесетак верника, док се за православну божићну и васкршњу литургију на коју дође и стотинак Руса, Украјинаца, Срба, Кипрана, Белоруса, Румуна, Бугара и Молдаваца изнајмљује конференцијска сала у хотелу.
- Годинама смо желели да имамо православну цркву, а након оснивања Православне хришћанске заједнице, пошто Сејшели припадају Александријској патријаршији грчке цркве, обратили смо се Његовој светости Патријарху Александријском Теодору ИИ да благословни њено стварање – прича отац Сергиос (65) и сећа се како је у мају 2009. године митрополит Танзаније и Сејшела, господин Димитриос на Сејшелима одржао свету архијерејску литургију понудивши му да као свештеник води парохију.
Угодна клима и чист ваздух
- Ни у сну не бих помислио да је то могуће, поготово да у шездесет другој години започнем тако узвишен позив. Рукоположен сам за свештеника 13. децембра 2009. године у Солуну чему су присуствовали моја супруга и ћерка, а прву православну васкршњу литургију служио сам на Сејшелима 4. априла 2010. године – прича нам.
- Двадесет пет година нашег живота на Сејшелима пролетеле су као трен – укључује се у разговор супруга Оца Сергиоса, Весна Јаношевић (62) док испијамо домаћу кафу на тераси.
- Некад имамо утисак да смо овде вечно, а некад веома кратко. На Сејшелима је увек равнодневница, а нама су се одмах допали угодна клима, чист ваздух и здрава храна – сећа се Весна и наставља животну причу.
- Док смо живели у Сарајеву, супруг је радио у ЈАТ-у, а ја у Радио телевизији Сарајево. Први пут смо заједно посетили Сејшеле 1981. године, а онда поново дошли 1985, када нам је сејшелска влада понудила да радимо за њих – свако у својој професији.
Рат је изменио планове
То се и остварило 1987. године када су потписали уговоре о раду и са седмогодишњом ћерком Срђаном остали да живе у овој малој држави у Индијском океану, удаљеној осам хиљада километара од Југославије.
- Планирали смо да останемо до 1993, међутим рат у Босни и Херцеговини потпуно је изменио наше планове, али и живот. Изгубили смо све што смо имали у Сарајеву, нисмо имали где да се вратимо, те смо почели да организујемо живот овде на дуже време – прича нам Отац Сергиос у дворишту куће препуном зеленог растиња и папаја и са погледом на море.
Живећи далеко од своје земље, фамилије, пријатеља и свега што су волели, ослонац су нашли у нашој православној вери. Од тада су, како кажу, почели више да се моле Богу, да више читају Свето писмо и верске књиге и текстове.
- Чезнули смо за нашом земљом, а учење од духовних отаца било је оаза која нас је повезивала са Србијом и православом црквом – објашњава Весна која помаже супругу у току литургије – доноси кандило и топлу воду, прави нафору, пева у хору...
Србија као домовина
- Када живите усред океана, понекад осетите његову величину у виду острвске грознице и имате утисак да сте сами, па пожелите да одмах будете на копну. Без обзира на расу и религију Сејшелци живе хармонично, поносни су на своју земљу и кад увиде да је као странац цените, одмах вас прихватају за пријатеља. Иако много волимо ову државу, молимо се Богу да једног дана имамо кућу у Србији, своје гнездо у земљи у којој планирамо да проведемо позну старост – каже Весна која породично барем једном годишње долази у Београд.

- Кад смо у Србији толико се дружимо са драгим људима да се дешава да ручамо и вечерамо по неколико пута дневно и обавезно негде каснимо. Обожавамо Београд јер има неописиву чар! Србија је наша домовина, другу немамо – рекли су нам Јаношевићи на крају разговора.







Отац Сергиос (Јаношевић) рођен је у Београду, док је у Сарајеву завршио Природно-математички факултет, оженио се и добио ћерку. Његова супруга Весна је тамо рођена, завршила је Филолошки факултет и радила је као новинарка. Обоје су много путовали пре него што су се срели, а након тога заједно наставили да обилазе свет. Њихова ћерка Срђана школовала се на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинарка, а данас је портпарол председника Сејшелских острва.

Професорка која оцењује ракије

Стручњак за дегустацију јаких алкохолних пића и вина доктор Снежана Станковић открива како у једном дану проба и до 70 узорака и како препозна добру ракију

Међу оцењивачима ракија, на дегустацији 65 узорака одржаној у Београду (чији су победници на такмичењу Београдски победник проглашени на Ракија Фесту) срели смо и једну даму - докторку Снежану Станковић, професорку Високе пољопривредно-прехрамбене школе струковних студија у Прокупљу. Иако је пробала шљивовицу, јабуковачу, дуњевачу, кајсијевачу, виљамовку, лозовачу, ракије од дивље крушке, трешње, вишње, боровнице, дрењине, малине, банане, зове, клековачу, траварицу, ораховачу, медовачу и вињак Снежана, како каже, није осећала умор, а то није ни био највећи број узорака које је једном дану оценила (рекорд је 71 узорак).
- Дегустацијом се пиће може оценити без гутања, мада се у циљу добијања потпуније слике о квалитету пића може и то учинити. Ја гутам само добре узорке. У току пробања једне серије ракија (десет до петнаест узорака) праве се паузе за чај, кафу или шетњу – каже Снежана која је и стручњак за оцењивање вина.
- Добра ракија је она која оставља утисак да сте загризли воћку од које је направљена. Боја и бистрина се оцењују чулом вида. Боја је значајан параметар квалитета пића и на основу тога се види да ли је исто сазревало одређено време у неком дрвеном суду или не. Млади дестилати су безбојни, као и неке ракије, које се чувају у стакленим судовима или у судовима од инокса. Бистрина се најбоље цени ако је чаша са пићем окренута благом извору светлости – објашњава нам.
- Мирис и укус представља најважније параметре који утичу на крајњи закључак о квалитету пића. Када дегустирам, најпре миришем пиће. Мирис се оцењује лаганим, краткотрајним удисајима из чаше и задржавањем у носу. Није пожељно више пута то понављати истим пићем, јер се на њега чула навикавају и даље не опажају. Затим се узима мања количина пића па се проваља по устима тако да доспе до језика и непца и кратко у размацима узима се ваздух. На врху језика се осећа слатко, са стране језика кисело и слано, а на корену језика и непцима горко, што значи да се пиће не мора прогутати да би се правилно оценило. Алкохолно пиће се у устима постепено загрева и на тај начин се ослобођају ароматичне материје које преко непчаних отвора одлазе у нос и тада се осећа његов квалитет.
Испричајте нам како вас је посао из Београда нанео до Ниша и Прокупља. Где сте радили у Београду?
- Почетком седамдесетих година дипломирала сам технологију биљних производа на Пољопривредном факултету у Београду, очекујући да ћу се бавити искључиво научно-истраживачки радом. Са том жељом сам отишла у Ниш и прво радно место било ми је у Заводу за виноградарство и винарство, у енолошкој лабораторији, где се, поред осталог, испитивао квалитет вина и ракија. Испитивање квалитета пића поред физичко-хемијске анализе подразумевало је и дегустацију. Ту сам стекла прва искуства у оцењивању вина и ракија. Затим сам учествовала у у раду локалних комисија за оцењивање квалитета вина и ракија. Прво веће „ватрено крштење“ имала сам у Лесковцу на Сајму виноградарства, винарства и воћарства на позив професора др Михаила Даничића који је инсистирао да његов најбољи студент буде члан Комисије за оцењивање квалитета вина.

Касније су уследила учешћа на многим манифестацијама: Пољопривредном сајму у Новом Саду, на сајму „Свет вина“ у Београду, Сајму хране у Будви, затим на традиционалним манифестацијама у Неготину, Књажевцу, Смедереву, Вршцу, Трешњевици код Параћина, селу Шљивовица на Златибору итд., како у комисијама за оцењивање квалитета вина, тако и за оцењивања квалитета ракија. Некада је иста комисија оцењивала и вина и ракије. Решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије од 05.07.2005. постављена сам за члана државне Комисије за сензорно оцењивање вина са географским пореклом, а од 05.04.2012. налазим се на Листи оцењивача који врше оцењивање и дужности у оквиру Панела за сензорно оцењивање шире, вина и других производа, као и на Листи оцењивача који врше сензорно оцењивање вина са географским пореклом (објављено у „Службеном гласнику РС”, број 31/12).
Да ли је још неко у вашој породици оцењивач? Да ли су ваша деца заинтересована за тај позив?
- Мој син Иван завршио је архитектуру у Италији и увек ми доноси из Ђенове вина и италијанске познате ликере знајући да ће ме то обрадовати. Моја ћерка завршила је права и никада није показивала ни најмање интересовање да крене мојим стопама.

Текст и фото Ненад Благојевић (текст је објављен у часопису Лиса)