субота, 22. децембар 2012.

Први православни свештеник на Сејшелима


Када су из Сарајева отишли да раде на Сејшелска острва, Отац Сергиос (тада Срђан) и Весна Јаношевић нису ни сањали да ће због немилих ратних догађаја тамо остати, као и да ће се две деценије касније у њиховој кући одржавати свете литургије

Текст и фото Ненад Благојевић (текст објављен у часопису Лиса)


Сваке недеље у пола девет ујутру у приземном делу своје куће који је претворен у малу капелу, у насељу Макабе на сејшелском острву Махе Отац Сергиос (Срђан Јаношевић) служи свету литургију. У капелу Светог Димитрија Солунског може да стане тридесетак верника, док се за православну божићну и васкршњу литургију на коју дође и стотинак Руса, Украјинаца, Срба, Кипрана, Белоруса, Румуна, Бугара и Молдаваца изнајмљује конференцијска сала у хотелу.
- Годинама смо желели да имамо православну цркву, а након оснивања Православне хришћанске заједнице, пошто Сејшели припадају Александријској патријаршији грчке цркве, обратили смо се Његовој светости Патријарху Александријском Теодору ИИ да благословни њено стварање – прича отац Сергиос (65) и сећа се како је у мају 2009. године митрополит Танзаније и Сејшела, господин Димитриос на Сејшелима одржао свету архијерејску литургију понудивши му да као свештеник води парохију.
Угодна клима и чист ваздух
- Ни у сну не бих помислио да је то могуће, поготово да у шездесет другој години започнем тако узвишен позив. Рукоположен сам за свештеника 13. децембра 2009. године у Солуну чему су присуствовали моја супруга и ћерка, а прву православну васкршњу литургију служио сам на Сејшелима 4. априла 2010. године – прича нам.
- Двадесет пет година нашег живота на Сејшелима пролетеле су као трен – укључује се у разговор супруга Оца Сергиоса, Весна Јаношевић (62) док испијамо домаћу кафу на тераси.
- Некад имамо утисак да смо овде вечно, а некад веома кратко. На Сејшелима је увек равнодневница, а нама су се одмах допали угодна клима, чист ваздух и здрава храна – сећа се Весна и наставља животну причу.
- Док смо живели у Сарајеву, супруг је радио у ЈАТ-у, а ја у Радио телевизији Сарајево. Први пут смо заједно посетили Сејшеле 1981. године, а онда поново дошли 1985, када нам је сејшелска влада понудила да радимо за њих – свако у својој професији.
Рат је изменио планове
То се и остварило 1987. године када су потписали уговоре о раду и са седмогодишњом ћерком Срђаном остали да живе у овој малој држави у Индијском океану, удаљеној осам хиљада километара од Југославије.
- Планирали смо да останемо до 1993, међутим рат у Босни и Херцеговини потпуно је изменио наше планове, али и живот. Изгубили смо све што смо имали у Сарајеву, нисмо имали где да се вратимо, те смо почели да организујемо живот овде на дуже време – прича нам Отац Сергиос у дворишту куће препуном зеленог растиња и папаја и са погледом на море.
Живећи далеко од своје земље, фамилије, пријатеља и свега што су волели, ослонац су нашли у нашој православној вери. Од тада су, како кажу, почели више да се моле Богу, да више читају Свето писмо и верске књиге и текстове.
- Чезнули смо за нашом земљом, а учење од духовних отаца било је оаза која нас је повезивала са Србијом и православом црквом – објашњава Весна која помаже супругу у току литургије – доноси кандило и топлу воду, прави нафору, пева у хору...
Србија као домовина
- Када живите усред океана, понекад осетите његову величину у виду острвске грознице и имате утисак да сте сами, па пожелите да одмах будете на копну. Без обзира на расу и религију Сејшелци живе хармонично, поносни су на своју земљу и кад увиде да је као странац цените, одмах вас прихватају за пријатеља. Иако много волимо ову државу, молимо се Богу да једног дана имамо кућу у Србији, своје гнездо у земљи у којој планирамо да проведемо позну старост – каже Весна која породично барем једном годишње долази у Београд.

- Кад смо у Србији толико се дружимо са драгим људима да се дешава да ручамо и вечерамо по неколико пута дневно и обавезно негде каснимо. Обожавамо Београд јер има неописиву чар! Србија је наша домовина, другу немамо – рекли су нам Јаношевићи на крају разговора.







Отац Сергиос (Јаношевић) рођен је у Београду, док је у Сарајеву завршио Природно-математички факултет, оженио се и добио ћерку. Његова супруга Весна је тамо рођена, завршила је Филолошки факултет и радила је као новинарка. Обоје су много путовали пре него што су се срели, а након тога заједно наставили да обилазе свет. Њихова ћерка Срђана школовала се на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинарка, а данас је портпарол председника Сејшелских острва.

Професорка која оцењује ракије


Стручњак за дегустацију јаких алкохолних пића и вина доктор Снежана Станковић открива како у једном дану проба и до 70 узорака и како препозна добру ракију




Међу оцењивачима ракија, на дегустацији 65 узорака одржаној у Београду (чији су победници на такмичењу Београдски победник проглашени на Ракија Фесту) срели смо и једну даму - докторку Снежану Станковић, професорку Високе пољопривредно-прехрамбене школе струковних студија у Прокупљу. Иако је пробала шљивовицу, јабуковачу, дуњевачу, кајсијевачу, виљамовку, лозовачу, ракије од дивље крушке, трешње, вишње, боровнице, дрењине, малине, банане, зове, клековачу, траварицу, ораховачу, медовачу и вињак Снежана, како каже, није осећала умор, а то није ни био највећи број узорака које је једном дану оценила (рекорд је 71 узорак).
- Дегустацијом се пиће може оценити без гутања, мада се у циљу добијања потпуније слике о квалитету пића може и то учинити. Ја гутам само добре узорке. У току пробања једне серије ракија (десет до петнаест узорака) праве се паузе за чај, кафу или шетњу – каже Снежана која је и стручњак за оцењивање вина.
- Добра ракија је она која оставља утисак да сте загризли воћку од које је направљена. Боја и бистрина се оцењују чулом вида. Боја је значајан параметар квалитета пића и на основу тога се види да ли је исто сазревало одређено време у неком дрвеном суду или не. Млади дестилати су безбојни, као и неке ракије, које се чувају у стакленим судовима или у судовима од инокса. Бистрина се најбоље цени ако је чаша са пићем окренута благом извору светлости – објашњава нам.
- Мирис и укус представља најважније параметре који утичу на крајњи закључак о квалитету пића. Када дегустирам, најпре миришем пиће. Мирис се оцењује лаганим, краткотрајним удисајима из чаше и задржавањем у носу. Није пожељно више пута то понављати истим пићем, јер се на њега чула навикавају и даље не опажају. Затим се узима мања количина пића па се проваља по устима тако да доспе до језика и непца и кратко у размацима узима се ваздух. На врху језика се осећа слатко, са стране језика кисело и слано, а на корену језика и непцима горко, што значи да се пиће не мора прогутати да би се правилно оценило. Алкохолно пиће се у устима постепено загрева и на тај начин се ослобођају ароматичне материје које преко непчаних отвора одлазе у нос и тада се осећа његов квалитет.
Испричајте нам како вас је посао из Београда нанео до Ниша и Прокупља. Где сте радили у Београду?
- Почетком седамдесетих година дипломирала сам технологију биљних производа на Пољопривредном факултету у Београду, очекујући да ћу се бавити искључиво научно-истраживачки радом. Са том жељом сам отишла у Ниш и прво радно место било ми је у Заводу за виноградарство и винарство, у енолошкој лабораторији, где се, поред осталог, испитивао квалитет вина и ракија. Испитивање квалитета пића поред физичко-хемијске анализе подразумевало је и дегустацију. Ту сам стекла прва искуства у оцењивању вина и ракија. Затим сам учествовала у у раду локалних комисија за оцењивање квалитета вина и ракија. Прво веће „ватрено крштење“ имала сам у Лесковцу на Сајму виноградарства, винарства и воћарства на позив професора др Михаила Даничића који је инсистирао да његов најбољи студент буде члан Комисије за оцењивање квалитета вина.

Касније су уследила учешћа на многим манифестацијама: Пољопривредном сајму у Новом Саду, на сајму „Свет вина“ у Београду, Сајму хране у Будви, затим на традиционалним манифестацијама у Неготину, Књажевцу, Смедереву, Вршцу, Трешњевици код Параћина, селу Шљивовица на Златибору итд., како у комисијама за оцењивање квалитета вина, тако и за оцењивања квалитета ракија. Некада је иста комисија оцењивала и вина и ракије. Решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије од 05.07.2005. постављена сам за члана државне Комисије за сензорно оцењивање вина са географским пореклом, а од 05.04.2012. налазим се на Листи оцењивача који врше оцењивање и дужности у оквиру Панела за сензорно оцењивање шире, вина и других производа, као и на Листи оцењивача који врше сензорно оцењивање вина са географским пореклом (објављено у „Службеном гласнику РС”, број 31/12).
Да ли је још неко у вашој породици оцењивач? Да ли су ваша деца заинтересована за тај позив?
- Мој син Иван завршио је архитектуру у Италији и увек ми доноси из Ђенове вина и италијанске познате ликере знајући да ће ме то обрадовати. Моја ћерка завршила је права и никада није показивала ни најмање интересовање да крене мојим стопама.

Текст и фото Ненад Благојевић (текст је објављен у часопису Лиса)

петак, 23. новембар 2012.

Српска Магаза у Београду




Београд, уторак 27. новембар 2012. године у 12 сати
Туристичка организација Србије, Чика Љубина 8

Српска Магаза Вас позива на промоцију

ДОМАЋИНСКОГ ПАКЕТА



Драги поштоваоци традиције, љубитељи доброг укуса и мириса српских традиционалних прозвода позивамо Вас на промоцију Домаћинског пакета у уторак 27. новембра 2012. године. Промоција ће се одржати у Београду у Туристичкој организацији Србије, Чика Љубина 8, од 12 до 14 часова. 
Овом приликом, Српска Магаза ће представити започету продају традиционалних производа путем Домаћинског пакета као другачије и јединствене понуде српског села, упаковане и припремљене за савременог купца . Такође, посетиоци, новинари, туристи биће у прилици да виде и ширу понуду, дегустирају и купе производе, разговарају са домаћинима.
Пуноћи догађаја допринеће и музички наступи солиста Саре Радивојевић и Бранислава Остојића.
Ви који нисте у прилици да дођете у уторак можете нас посетити током недеље (27.-30. новембра) на Сајму етно хране, хала 3 Београдског сајма.

Добро дошли!

понедељак, 12. новембар 2012.

На прозору Магазе - Проф. др Милан Тошић, редовни професор у пензији


Са годинама живота увек се некако враћамо свом пореклу и „изворном гнезду“. Код мене – мој Стари Лец - Средњи Банат, уз границу Румуније. И један и други деда они „Солунци“, који су пребегли од „Фрање Јосифа“ (из тадашње „његове“ Босне) да би се са својим Србима борили против Аустро-Угарске – своје дојучерашње државе. После тог рата – награда: исељење у Банат. Мој деда Јован са 4 нејака сина у село готово чисто – „швапско“. Село јасно подељено: старо са Швабама и ново са Босанцима-Солунцима! По казивањима, али и по сећањима, подела на старо – ново се брзо истопила! Убрзо је то било право јединство: домаћи староседеоци Швабе (и нешто Мађара) као вредни паори прихватили честите „дођоше“ као своје и себи сличне. Убрзо дође до „размене“ искустава, језика, обичаја, сазнања о свецима две религије Хришћана. Срби научили како се обрађују широка поља Баната, како вредно радити око стоке или како све у кући држати уредно и чисто! А Немци убрзо прихватише и појам крсне славе, научише српско-босански, прихватише нове као своје.

А у наслеђе код мене – шта је то остало од тог суживота босанско-швапског? Вредне радне навике, обавити данас све што се не мора оставити за сутра, помоћи свуда и сваком и пре него што се пружи рука или затражи помоћ! Или – пази на реч, на реч као мелем, али и као – отров!
Као део „наслеђа“ је приврженост немачком језику – стална надградња на оно, што се само чуло у селу, у заједничкој основној школи. Са мало „доградње“ (и уз помоћ мајке) немачки постаде мој други „матерњи“, са наставком учења на студетској пракси у покрајини Вестфалији, на усавршавању у бившој „ДДР“ (Лајпциг-Хале-Берлин), потом стипендија ДААД и на крају докторат у Бону уз помоћ чувене Хумболдт-Фондације. Нас неколико десетина доктораната  чувеног професора Денкера и дан-данас се окупљамо сваке 5. године у „Ланд-техник-институту“ да га се сетимо, да освежимо сазнања и да се једноставно дружимо. Од доба санкција за Србију долазе на моје име многи часописи, скоро десетак месечно. Ја их „обрађујем“ за себе и све оне, који настоје да своја сазнања освежавају. Имам чак и свој „сајт“ на интернету, мало сам га запустио, али свакако и не – напустио. Надам се, ускоро ће тај систем комуникације бити и у Србији све више коришћен.  А ја у томе, по старо-грчкој мудрости („престанак учења и интересовања значи почетак старења“), рачунам са још бар десетак активних година! У томе су бар две-три значајне потпоре:
-          и даље редовно играње фудбала и дружење на мом Факултету,
-          стари ДИФ у Београду - све редовније пливање у сениорским термнима,
-          одржавање родитељске куће и плаца (иако на скоро 100-нак километара од Београда).
Резултат духовно-телесног одржавања је и наставак стручне сарадње. Она се лако дели на бар 3 области:
-          везе и активности по Европи;
Још од давних студентских дана стварам и негујем односе у много држава Европе. Пре свега у немачком говорном подручју. У томе ме истичу не само стручнопст и скоро професионално коришћенје језика, већ и нека друштвеност, која је свакако Богом дата моја природа. То и дан-данас значи да се многа „мала врата“ института, фарми, пријатеља лакше „отварају“ и да се рачуна на безрезервну помоћ и подршку. То је мој велики капитал: брзо и сигурно се долази до посета великог броја фарми и сазнања о њима, исто као и обезбеђење помоћи око ђачко-студентске праксе, добијања стипендија или тема за докторате.
-          пољопривреда-сточарство-село Србије;
Село Србије, било око Крушевца или око Сремске Митровице, вапије за усмерењем ка будућности, за новим сазнањима као угледним, да се што мање лута и што боље усмери за будућност. То је огромно поље, које тражи подршку не само државе, већ пре свега поуздане струке. Искусан саветник, који прати збивања и развој пољопривреде Европе више вреди, него ситне помоћи изнемогле државе. За само десетак година ће мање од половине данашњег броја домаћина у селу морати да се носи са онима, који су већ данас далеко испред наших у Србији! У том периоду треба савладати многе препреке - како производити са мање трошкова и са сигурнијим квалитетом, како се сигурније удруживати почев од заједничког (скупог!) трактора или заједничке штале, па све до удруженог наступа на тржишту (јефтиније куповати – скупље продавати). То све су многи у Европи већ прошли, савладали су оно „то код нас не иде“. У Словенији или Баварској бар 80% домаћина-сточара не знају шта је орање – кошење – жетве. То раде професионалци, њихове комшије као домаћини-ратари. Једна штала са 100-нак крава и са 5 власника није више ништа ново: много мање се ради и по правилу – више зарађује! Услов да ово функционише (и да нема повраћаја на старо) је сигурно дефинисање. Као у доба Бизмарка у Немачкој: кад отац предаје имање сину у уговору се све каже, чак и то да отац има право да живи у истој кући са сином (и снајом!), да руча за истим столом и да сипа себи у тањир истом кутлачом!!
Србија као држава има готово измишљен повољан положај за село и пољопривреду. Климатски, рељефно, географски, са ретко вредним народом и великом традицијом. И то све са усмерењем у будућност – за здраве природне производе, уз очување природе као неслућено великог богатства! Збивања последњих 50 – 60 година су заборавила да само јако и богато село значи јаку и богату државу! Ништа друго у било којој држави не „покрива“ територију државе као село и – пољопривреда! Од свих данашњих држава бивше Југославије то поштује једино Словенија (угледајући се на окружење Аустрију – Баварску). Јер, тамо се лако обрачуна: укупна вредност села и пољопривреде : вредност свих производа  пута  (најмање) два = права вредност!! Како, између осталог, да у једној држави живи 90 и више процената грађана градова без села и природе?!  Како одржавати природу и простор без оних, који  бораве у тој природи и у том простору!? Како довући и одржати оне из света, без којих се не може, без њихових инвестиција и сигурности за здрав живот!

-          обрада сазнања и података – саопштавање јавности.
Већ сада, на почетку 21. века, тешко се сналазимо у мноштву информација. Свакаквих: правих и корисних, али (још и више!) оних других! Врло често од једних те истих, оних који (како они мисле) знају све! То су најчешће они, који у ствари незнају ништа! Па како је тек неком крајњем кориснику?
Ја лично себе „обасипам“ још увек на неки директан начин. Шта то значи?  Па то су информације, које долазе од оних, који су у свету признати, или од оних, који су их заиста постигли. Покушавам да дођем до оних примера, који су не само позитивни и могу бити угледни, већ који су врло стабилни.
Моја настојања почињу и завршавају се са једном те истом поставком: код свих радова и резултата (успеха или неуспеха) основа је ч о в е к!! Онај, који је добро информисан, који своја сазнања стално допуњава и онај, који са пуно љубави обавља то што ради. То је онај, који стално размишља о левој страни теразија: да више произведе уз мање трошкове! Она друга страна тих истих теразија је њему тешко доступна. То су по правилу само тржиште  и држава, што важи за све (и за успешне исто као и за неуспешне).
Овим долазимо до неког појма – базе. Она је најчешће у селу или бар општини. Морала би бити што ближе онима, који од ње нешто очекују. Да блиско сарађују и за почетак  да се међусобно познају и да знају шта могу да очекују. Домаћин-произођач што више из струке и услова производње, а стручно-саветодавна служба да зна шта би то сваком домаћину у његовом случају заиста требало! А затим да сваке године заједно сагледавају шта је и  како урађено, шта је то могло друкчије и како даље! Размена искустава при томе је јако важна. Да се нађу на пример они, који имају већи број млечних крава, или пак приплодних крмача. Тада су им и проблеми и циљеви ближи!  Или они, чије је домаћинство воћарско или повртарско, итд. Заједно, домаћини, опредељени одгајивачи са стручњацима-специјалистама из свог краја. То је метод сарадње, који даје одличне резултате: брже се сагледавају и смањују грешке и постижу постављени циљеви! То подразумева даље удруживање и заједнички наступ, нуђење сигурне робе и обезбеђење сигурних купаца. (Често се сетим два производа из Италије: сир-пармезан и пармска шунка – оба из околине Парме, оба јако тражена и поред папрене цене!).
За крај и чињеница: град и градско живље постају све већи и бројнији,  село све мање и – малобројније.  Процес који ће се наставити без заустављања.  До неке природне – равнотеже! Колико је то, шта то значи? Колико је то тешко проценити?
У овом тренутку постоје неке норме, које треба бар знати. Оне значе: колико једна просечна радна снага може да уради у току године. На пример колико хектара у биљној производњи, ако је чисто ратарско газдинство.  Или колико да држи стоке, по врстама и категоријама, те да ли је чисто сточарско газдинство. Или, како је то код газдинстава биљно-сточарске произодње? Такве норме чекају и нас.  Још „јаче“ су су норме о томе колико произведе једна радна снага годишње! На пример код производње млека та норма је већ сада између 300 и чак 800 хиљада литара!! При томе се незаборављају „норме“ трошкова по јединици производа: да ли је то на пример 25  или чак 35 динара по литри млека!? Може ли се килограм малине да произведе по (на пример) 80 динара??  Или ту треба бар 150 динара?

Има у свету још један обичај, којим се приближавају село и град. То се често назива „дан отворених врата“. У неки заказани дан се код неког домаћина припреми све да дође у посету ко год хоће. У некој општини, или чак месној заједници. Позивају се пре свега корисници сеоских производа из града. Да дођу, погледају, упознају све што их интересује у  дворишту, у шталама, тамо где се чувају производи спремни за тржиште, да завире и у кућу домаћина. Тако се на најбољи начин схвата сложеност села и сваког домаћинства, сложеност стварања оног, што домаћинство нуди. Али и сигурност у оно што се нуди и што се купац-корисник добија. Ствара се међусобно поверење као важна подлога за обе стране: да домаћин настави то да ради, да се схватају његови проблеми и потешкоће, те да домаћин покаже „право лице“ онима, који једва познају село.
У Србији се општина Љиг издваја по много чему, што је специфично. Са својом „Мобом“ и вишегодишњим настојањима да окупи све оне, који своју будућност везују за село. Да заједно сагледавају оба она таса једне исте ваге и доносе мишљења, препоруке све до одлука: како заједно даље! У „наставку“ је Српска Магаза са још јачин настојањем да се држи корак са развојем у свету, да се сагледава будућност не само краја, већ и сваког појединца, који себе види у будућности тог краја. Са окупљањем свих оних, који желе да уче и да стално доучавају већ усвојено, ствара се подлога за сигурније усмерење. У за брже постизање циља, ма колико он био велики и чини се – удаљен.

Славски пакет

Управо у овом периоду  је време када највећи број нас слави.  Исто тако, идемо на славу код кумова, рођака и пријатеља. У знак пажње свако ко иде на славу понесе и неки поклон, дар домаћину.  
Дар треба да буде од срца али не мора се бити у убеђењу  да он треба да буде обавезно и скуп. А онда себи поставимо питање шта понети? Да ли носити оно класично вино, кафу, чоколаде за децу или изабрати нешто друго? Онда поново дилема шта друго, шта другачије и тако сваке године?
Дајемо вам предлог да овај пут изаберете да понесете  „Славски пакет“. Оно што „Салавски пакет“ чини другачијим од уобичајног је да садржи производе које не можете купити у већини радњи, нису Johnnie Walker  или Milka чоколада које често одаберемо за поклон, већ су унутра домаћи производи  произведени у Србији. На овај начин, поред учешћа у духовном  чину, учествујемо и у подршци економског јачања сеоске економије. Спајањем ово двоје дајемо и свој допринос нашем бољем сутра.
Поручи на www.srpskamagaza.com

петак, 2. новембар 2012.

Где год ходио, срећу находио!

Здравице се дижу а не говоре. Њима се жели срећа, успех, радост, љубав. Одувек се наздрављало у разним приликама – свадбама, рођењу, крштењу, славама... Имати доброг здравичара који ће једноставно из душе изразити оно најтоплије и најискреније у човеку, прави је благослов.
Оне садрже богатство, лепоту бираних речи, лепоту изговора и акцената. Здравице делују као молитва, позивају нас на моралност, оплемењују. Сви желе да их чују и после њих се сви добро осећају. Онда славље може да почне...


Зато заслужују посебно место јер је реч моћна, а жеља још више!
Чобани, сељаци, мајстори, занатлије, одувек су наздрављали, а ево прилике да се сетимо неких јер заборавити не смемо...
„Наша народна здравица је велика истина о доброти нашег човека. Наш човек жели и благосиља, али и проклиње ратне године. Он је хтео не хтео морао ратовати али у његовој души увек је најтоплије куцало било просте здравице за све људе овог света... У њима се слави Бог и његови угодници, живо осећање заједнице свих народа... А све проткано топлим осећањима, гласом узвишеним и начином племенитим!“ (прота Смиљанић)
„Са радошћу и весељем
Здравицу Ви дижем ову
Све на здравље домаћину
И поштеном овом дому.
Молио се вазда Богу
И славио крсно име
И вијеку дугом своме
Поносит се имо чиме.
Прво здрављем и поштењем
Онда срећом и слободом
Па подмалатком дичним својим
И честитим српским родом!“

Зато када искрено желимо некоме добро, када благосиљамо некога и нешто, када смо срећни и када славимо, не заборавимо и подигнимо здравицу. И добра жеља ће већ сама наћи свој пут! „Помолимо се за хлеб и десну руку која нас храни и од зла брани. Десна нам рука не малаксала. Богу се молећи и добра чинећи. Њива нас наша не издала, родом родила, плодом плодила.
Да Бог опрости сагрешења наша која ми њему учинисмо. Многе године дому овом, браћи која овде бише, Богу се молише и славу подигоше!“
Куд год ходио, кући доходио!
Шта год пожелео, од Бога добио!


Одмор на шумадијски начин

У времену у којем људи напуштају села Јелена и Марко су, након што су дипломирали, одлучили да живе заједно у Влакчи и да се баве сеоским туризмом. Гости су им углавном странци који су одушевљени храном, природом и гостољубивошћу.
Теглица слатког, хладна вода и чашица ракије чекали су нас на столу, у хладовини испод веранде наших домаћина у шумадијском селу Влакча. По освежењу уследио је богат ручак од домаћих намирница гос¬тољубивих чланова породице Павловић који од прошле јесени у свом дому као драге госте примају туристе из целог света. 

На идеју да почну да се баве сеоским туризмом Марко Павловић (25) и његова супуга Јелена (26) дошли су након што су завршили мастер студије на Катедри за ловни туризам Природно-математичког факултета у Новом Саду. Док се они баве привлачењем туриста, односно маркетингом путем интернета као и сређивањем соба (две двокреветне и једна једнокреветна), Маркови родитељи Светлана (48) и Драгош (52) обрађују девет хектара земље, башти и воћњака, гаје стоку и припремају храну. Бака Вукосава (72) и дека Никола (79) у тренуцима одмора анимирају госте, а о мини-курсу играња народног кола који најстарија чланица породице држи заинтересованим туристима (док је унук прати на хармоници) одавно се прича међу задовољним посетиоцима. 


Први туристи са Маурицијуса 
У село које је од Београда удаљено стотинак километара септембра прошле године стигли су први гости - туристи из Лондона и са Маурицијуса, а након тога, без посебног правила, странци су наставили да долазе у много већем броју него посетиоци из Србије. Група Пољака која је са псима посетила кинолошку изложбу затим је боравила у Влакчи, баш као и Руси и Швајцарци, али и шесточлана породица из Израела која је недавно овде била. 
- Највише им се допадају домаћа храна и природа које немају у градовима, али и православље и оближњи манастири Вољавча, Петковица, Благовештење и Никоље. Лако се договарамо око екскурзија - једни желе да виде културно-историјске знаменитости Крагујевца и Тополе, други да бораве на планини, а трећи да беру шумске јагоде и печурке - прича нам Јелена и додаје да туристе занима и да посете родну кућу првог српског пилота Михаила Петровића у Влакчи, као и да чују причу о атлетичару Душану Милошевићу из Страгара који је давне 1912. године као први представник Србије учествовао на Олимпијским играма у Стокхолму. 

Стара кућа и ракијски подрум 
- Многе је изненадило наше опредељење за сеоски туризам и чињеница да у времену у којем људи напуштају села и одлазе у градове, радимо супротно. Марко и ја намеравамо да реновирамо стару, стогодишњу кућу, да направимо подрум у којем ће гости моћи да пробају нашу ракију и да виде како се она пече, и да ближе кући пренесемо стари вајат који сада стоји у планини - сигурна је Јелена која се, иако рођена Војвођанка, лако навикла на брдовиту Шумадију. 
- Одрасла сам у Новом Кнежевцу, варошици на северу Србије, а климатске и географске промене ми нису тешко пале с обзиром на то да са татине стране имам босанске гене - са осмехом нам прича.
- Упознали смо се на студијама у Новом Саду, прво смо се дружили, а онда почели да се забављамо - присећају се Марко и Јелена који су се другог септембра венчали и направили велику свадбу у Влакчи. Једино нам нису открили да ли је било заинтересованих туриста да се упознају са народним обичајима на венчању, можда би ови будући младенци покрену и нову туристичку понуду, ко зна? 

Како стићи до Влакче? 
До домаћинства Павловић у селу Влакча из правца Бео¬града можете стићи ауто-путем, искључити се за Младеновац, а онда наставити према Тополи, па на дванаестом километру пута Топола-Крагујевац скренути дес¬но код Светиње и наставити ка Страгарима. Ако долазите са друге стране, од Крагујевца до Влакче прећи ћете тридесетак километара. Туристе који путују аутобусом, домаћини ће радо сачекати на Светињи и аутомобилом превести до смештаја. 

Текст и фото Ненад Благојевић (текст је објављен у часопису Лиса)

 

Дани младог вина - Португизер


Свечаност која се одржава традиционално трећег четвртка у новембру, а у част младог вина – сватовца, по узору на традицију француског вина Божоле. 

У винарији Мачков подрум имају посебан однос према свом младом вину кога зову „варошки лола и бећар” и које у Новом Саду промовишу великом уличном манифестацијом. Тврде да је то оно исто вино што је негда успевало у за Беч „егзотичном” делу аустроугарске царевине, на падинама Фрушке горе, и да су му данас у „Мачку” само мало обрисали прашину с еполета и вратили га у живот. На неки начин, тиме је испуњена давнашња жеља власника подрума пошто је португизер овамо донесен 1772. године из Португала и сјајно успевао све до ратова у XX веку, током којих је готово изгубљен. Само су га поједини пољопривредници за сопствене потребе узгајали. Португизер, као и свако младо вино није вино за филозофирање, већ ноћна лудовања. 
Веома је питко, мирисно, ароматично и не захтева храну већ само добро друштво. Али добро иде уз све, лаганија бела меса, сиреве, пите, кулен. И има још једну особину - да усрећује љубавнике. Зато га комерцијално и зову сватовац (одмах се сетим Балашевића, романсе, весеља и сватовца) пошто се пије почетком јесени кад је доба женидби и удадби. 



четвртак, 4. октобар 2012.

Представљање Српске Магазе на Inside 2012

Српска Магаза своју пословну платформу представила је на овогодишњој конференцији (29. и 30. август 2012), на којој је презентован нови пословни модел пословања у руралном туризму Србије, а сви учесници били су угошћени традиционалном трпезом на модеран начин - "Српским кетерингом".




понедељак, 1. октобар 2012.

Мирића воденица на Качеру


Некада је на реци Качер и њеним притокама било на десетине воденица, које су имале вишеструку улогу у животу народа овога дела Шумадије.

Чувена Ломина воденица у селу Драгољ служила је и као школа, прва у Горњем Качеру. Име је добила по Арсенију Ломи, војводи качерском, великом јунаку и једном од кључних људи у оба устанка, који је рођен у Драгољу. Воденица је била са три витла (и три камена), али нажалост није очувана. Доста је страдала у великим поплавама, тако да од почетка седамдесетих година прошлог века па до данас имамо место где се налазила са нешто остатака овог значајног објекта. Нека прича која следи, о воденици која се налази неколико километара низводно, буде подстицај за обнову Ломине и других воденица на Качеру и другим нашим рекама.

Када се из Белановице крене путем ка Руднику, чим се пређе мост на Качеру, са леве стране угледа се Мирића воденица. На том месту је и пре садашње зграде, старе преко 100 година, била воденица. Двадесетих година прошлог века, Мирићи су приступили великим радовима на унапређењу воденице, која је тада имала економски значај у рангу мање фабрике. Пошто брана није могла да се одржи, око две године су трајали радови на прокопавању новог корита реке кроз стене.
На тај начин решен је проблем нестабилности бране.
Иначе, брана је и омиљено место за купаче и риболовце, јер је река чиста и богата рибом, а на обали се налази лепо викенд - насеље. Поред тога, урађено је доста и на унапређењу рада саме воденице, кроз иновације у смислу квалитета млевења жита и просејавања брашна, тако да је после тога могла да даје боље производе. Јаз је дугачак око 900 метара и пролази кроз врло живописан предео, а воденица је изграђена са три камена. Оно што треба истаћи јесу нацрти, прорачуни и дозволе на основу којих су радови извођени, које власници чувају.

Милош Мирић
Такође, занимљива је и "власничка структура" - нема више поредовника, већ су власници Милош и Радован Мирић. Њих двојица, стриц и синовац, живе у близини воденице, у кућама са заједничким двориштем, што говори о заједништву и слози међу њима.
Лепо очуване старе зграде добро уклопљене са новим, пуно цвећа и наравно гостопримство...
Одлични услови за бављење сеоским туризмом, по коме је овај крај чувен. Од Милоша се много тога може чути и научити. После другог светског рата, за воденицу која је одлично радила и запошљавала раднике, наишла су још тежа времена него ратна. Комунистичка власт жели да уништи воденице, оне су "назадне", ту су млинови, па ограничавају рад, забрањују коришћење иновација и намећу обавезу принудног откупа. Године 1950., која је била сушна, Мирићи не успевају на време да измире велике намете (12.000 кг брашна) и Милош, тада младић од 18 година, са стрицем одлази у љишки затвор на два месеца, са принудним радом у каменолому у Славковици.

У овом несрећном периоду леже одговори на питање зашто су запустеле и уништене воденице, а и наша села. Оно што је преостало сачувано је уз велику љубав и пожртвовање воденичара.
Последње велико страдање ова воденица је имала 2000. године услед велике поплаве која је погодила овај крај, када услед оштећења први пут прекида са радом. Међутим, лепа вест је да је поново обновљена 2005.(на иницијативу Милошевог унука Спасоја!) и ради, на радост свих који воле овај крај, знају да цене традицију и вредности воденице. 
Оно што је веома важно јесте чињеница да се млад човек, Радован, укључио у рад са Милошем и сада већ има нових планова за проширење садржаја и производа воденице, уз поштовање принципа одрживости и добар спој традиционалног и модерног.
На крају, када долазите у Белановицу, обавезно посетите Мирића воденицу.
Милош и Радован раде наизменично по петнаест дана.

Можете их позвати на тел. 014/89-903 (Милош) односно 014/89-909 (Радован) и набавити одлично брашно од пшенице и кукуруза самлевених на традиционалан начин.

(Текст и фотографије: Зоран Бушић)
 

На прозору Магазе - Јелена Лазић


 Село на стакленим сувенирима
Јелена Лазић из Страгара, учитељица у школи у Доњој Шаторњи добила је награду Туристички цвет захваљујући чашицама, шољама, чокањима и ћуповима на којима осликава мотиве из Шумадије 


Након што звонце означи завршетак наставе и осморо ђака испразни учионицу у Основној школи Живко Томић у Доњој Шаторњи, недалеко од Тополе, њихова учитељица Јелена Лазић (39) се, осим породичним обавезама, препушта хобију који усавршава последњих дванаест година. Признаје да, иако ју је ликовно стваралаштво одувек интересовало, у почетку није много знала о бојама и техникама осликавања намештаја и предмета од стакла. 
Окречена кућа и овчице
- Инспирацију проналазим у нашој историји, култури и традицији и радим на стаклу, дрвету и тикви. На мојим чашицама, тањирима, шољама, чокањима, теглицама, вазама и ћуповима можете видети мотиве из шумадијских села, односно овдашњег традиционалног живота. Углавном су то бела окречена кућа, дрвени вајат, помоћне зграде, плетени плот, њива, жито, воћњаци, сено и овчице, али и наши свеци, манастири и јунаци попут Карађорђа – прича Јелена и додаје да тако подсећа људе на тужну чињеницу да наша села остају без људи, а да куће пропадају. 
Сваки комад је оригиналан

- Не могу да кажем да је реч о витражу нити о класичној сликарској техници – то је у ствари моја комбинација. Да бих постигла оно што желим, сликам у више слојева због чега је потребно и време за сушење. Сваки сувенир и комад намештаја је аутентичан и оригиналан – истиче Јелена која је прошле године од Туристичке организације Србије добила награду Туристички цвет за најбољи сувенир. 
- Један од мојих седам сувенира био је „чокањ-село“ са у круг осликаним бунаром, вајатом, кућицом, плотом и стадом оваца. Чокањ иначе има посебну симболику у Шумадији јер се овде производи ракија од шљиве, која се у старим српским кафанама служила управо из овог комада стакла. 


Породични етно-музеј 
Јелена је рођена у варошици Доња Шаторња у којој и ради, а сада живи у кући на дедином имању у Страгарима са супругом Гораном (39), ћерком Милицом (12) и сином Николом (16). У њиховом малом етно-музеју у породичном дворишту туристи бесплатно могу видети Јеленине рукотворине, као и сазнати нешто више о историји села из којих су кренули први српски устаници. 


Сеоски учитељи
Јелена и Горан су се упознали на Учитељском факултету у Ужицу, а када нису могли да пронађу посао и стан у граду на Ђетињи, преселили су се у Страгаре. Пошто се баве истим послом (Горан је учитељ у основној школи у селу Доња Трешњевица) сваког дана аутомобилом заједно иду на посао. 
- Мој супруг има више ђака од мене – чак шеснаест у четири разреда. На сву срећу, у Доњој Трешњевици се рађа све више деце, што је за сваку похвалу.
(Текст и фото Ненад Благојевић - објављено у Лиса часопису.)



КУКУРУЗ ФЕСТ

У Љигу ће се 6. октобра, одржати „КУКУРУЗ ФЕСТ“ у организацији Српске Магазе, удружења „Моба“, а у сарадњи са удружењем „Српски кривак“. Кроз активан културно -уметнички програм, овај догађај пружа значајан подстицај промовисању села као и туристичке понуде региона центалне Србије. 

Спој традиционалних производа, гастрономије, такмичарског и културно уметничког стваралаштва употпуниће туристичку понуду региона Централне Србије. На манифестацији „КУКУРУЗ ФЕСТ“ биће представљени традиционални производи од кукуруза, проја, качамак, пурењак, кукурузно брашно, боза... Посетиоци ће имати прилику да пробају и на лицу места виде припрему појединих специјалитета. Све је у знаку кукуруза, па и несвакидашњи сувенири.

У преподневним часовима организована су предавања на тему „Кукуруз ал`на други начин“ еминентних чланова удружења „Српски кривак“. Поред музичког програма и филма, посетиоци „КУКУРУЗ ФЕСТ“-а уживаће у спортским надметањима у традиционалним играма, а за најмлађе ту је „Кош на трави“, такмичење у проналажењу излаза из „Кукурузног лавиринта“. Организатори фестивала ће доделити награде и признања за најбоље такмичаре за избор најдужег клипа кукуруза.

Манифестацију су подржали Општина Љиг, Туристичка организација општине Љиг, Институт за кукуруз „Земун Поље“ и AS Hibridi.

Воденица код Уче

Понуда домаћинстава у селима општине Љиг, која се баве сеоским туризмом није велика, али зато туристи који једном дођу да се надишу чистог планинског ваздуха и одмор, проведу уз добру традиционалну трпезу и шетњу, долазе поново. Очарани природом, љубазним домаћинима и свим оним што одмор у селима овог краја чини посебним… 


Удаљена од магистрале тек толико да буде заклоњена од буке и оног што се зове свакодневница „Воденица код Уче“ је прави спој савременог и традиционалног. Домаћин, учитељ у пензији Радојко Радисављевић, потрудио се да својим гостима обезбеди угодан одмор. Смештај и ресторан традиционалне трпезе налази се свега 50 метара од Бање Љиг, идеално место за опуштање. Сама воденица, стара око три стотине година, налази се  у склопу домаћинства. Воденички точак још увек ради где се меље брашно од којег можете на лицу места направити укусан качамак или проју. 

За више информација можете звати на тел: 014/344 3760

Ноћење са доручком – 1150дин.
Полупансион – 1650дин.
Пансион – 1850дин.

Чанак пун планинских пашњака


На путу ка Мокрој Гори, у селу Ба живе млади и вредни породични људи. Домаћин Дејан Живановић, успешно се бави сточарством - производњом кајмака и сира. 

Посебна вредност ових производа произилази из одличних природних услова које пружају падине Сувобора и Рајца, на којима узгаја своју стоку. Одличан сир и кајмак, Живановићи производе и продају од крава које пасу на планинским пашњацима Башког Рајца и Сувобора, на 700-800 метара надморске висине. Током сезоне, а и преко зиме краве се хране сеном са планинских ливада, а млеко се прерађује у кајмак и сир у планинској колиби-бачији.

Мешавина мирисних планинских трава и свеж ваздух производима дају посебан квалитет и укус који се памти. Можете се уверити у квалитет и купити ове производе, након што се окрепите код гостољубивих младих домаћина.
Више информација на www.srpskamagaza.com


уторак, 4. септембар 2012.

На прозору Магазе - Милош Миловановић, Директор Конгресног бироа Србије


По завршетку мастер студија школе Ecole Centrale у Паризу, Француска, радио је у фирми М7,специјализованој за менаџмент консалтинг. За време Биенала архитектуре у Венецији, водио је Пројекат Београд. По оснивању Конгресног бироа Србије 2007. године именован је за његовог директора. Током свега неколико протеклих година од оснивања Бироа, окупио је најзначајније носиоце конгресне индустрије, и иницирао бројне пројекте, укључујући: Србија - најбрже растућа конгресна дестинација у Европи.

Каква је веза између конгресне индустрије и села, а каква између конгресног и сеоског туризма?
У конгресној индустрији се у последње време све ви
ше цене такозвани специјални или необични конференцијски простори, где се организују поједини мањи скупови или пратећи догађаји. Такви простори треба да презентују нешто што је за дестинацију јединствено и да пренесу аутентичан доживљај из земље домаћина. У том смислу капацитети који се код нас традиционално везују за рурални туризам могу да буду интересантни и за конгресни бизнис. Рецимо да би Музеј на отвореном “Старо село” у Сирогојну или Терзица авлија били одлични простори за организацију неких корпоративних или професионалних скупова. Део конгреса су и тзв. пре и пост туре где се делегати упознају са земљом домаћином и адекватна презентација доживаљаја у сеоским срединама би сигурно у том смислу могла да буде атрактивна. Укључивање учесника у неке активности на селу (припреме хране, радове, израду рукотворина и сл.) могу да буду мотивациони елемент у корпоративним путовањима и тим билдинг програмима. За креирање квалитетног туристичког производа само је машта граница, тако да је сигурно да можемо да нађемо мноштво елемената који би могли да повезу ове индустрије.


Познати сте у Конгресном бироу који је један од водећих у примени нових технологија. Шта те нове технологије доносе и могу ли се применити и на развој села?
Ми смо били принуђени да нађемо иновативне приступе у промовисању Србије као конгресне дестинације јер нисмо ни близу имали новца да се такми
чимо са другим земљама које имају велике буџете да се оглашавају на међународном тржисту. Зато смо сваке године решили да лансирамо неку иновацију, по основу чега добијамо на десетине бесплатних чланака у светским медијима спеијализованим за конгресну индустрију. Тако нашу земљу промовисемо као технолошки напредну дестинацију, добијамо бесплатну рекламу, а бивамо све интересантнији и међународним клијентима.
Нове технологије су не
што уз шта млади људи одрастају, а они су већ садашњи, а сасвим сигурно будући клијенти. Дакле, ако се питамо зашто треба да их уводимо и користимо, главни разлог је што клијенти то очекују и то вази и за конгресни бизнис и за све друге бизнисе. Развој села било у туризму, било у пољопривреди или некој другој области је једино и могућ, ако се базира на новим технологијама. Као човек који је са села и који део својих породичних прихода убира од воћарства, сигуран сам да су на селу ресурси које смо заборавили и које можемо као друштво да ставимо у функцију. Нове информационе технологије нам сигурно могу помоћи да се људи који се баве селом и чине продуктивни део нашег друштва осећају као поштовани и уважени део заједнице. Чак бих рекао да, ако нас нешто спаси и позиционира у свету, где само јединствен производ има своје тржисте, то ће бити рурална Србија базирана на новим технологијама.

Недавно сте организовали изузетно успешну међународну конференцију ИНСИДЕ2012 у Београду. Које су биле главне теме конференције и какви су њени резултати?
Тема конференције је била примена дигиталног маркетинга, моблних технологија и социјалних мре
жа у конгресном бизнису, па и у хотелијерству и туризму уопште. Идеја је да, у сарадњи са колегама из околних земаља, сваке године организујемо скуп где ћемо да повежемо конгресни бизнис са неком другом растућом индустријом (ИЦТ, маркетинг, спорт итд). Напросто да видимо шта од њих можемо да научимо, како да применимо њихова достигнућа, али и како можемо да им помогнемо јер свака од ових индустрија има своје конгресе, скупове, производе које би могли кроз сарадњу са нама да пласирају или промовишу.
Конференција је подр
жана од стране ЕИБТМ-а, конгресног сајма у Барселони, који је приметио да из Србије стално стижу иновације у конгресном бизнису, па су нам понудили да они доведу неке међународне експерте на овај скуп. Са колегама из Словеније смо се договрили да ми позовемо неке наше људе који су добри у ИЦТ-у, они своје и да учешће за фирме из конгресне индустрије буде бесплатно. Више смо имали идеју да се скупимо и да видимо какав нам је потенцијал да сарађујемо са другим индустријама, него да правимо неку велику конференцију. Међутим, испоставило се да је било скоро стотину учесника, иако смо очекивали готово упола мање. То показује да људима недостаје мултидисциплинарни приступ, да недовољно слушамо једни друге и често не тражимо шансе и пословне прилике ни у најблизем комшилуку. Изгледа да је конгресна индустрија препознала да имамо још много простора да напредујемо и то би требало да нас радује.

На конференцији је представљена и Српска Магаза. Како оцењујете ово представљање?
Српска Магаза је представила платформу која даје могу
ћност да се брзо и лако дође до квалитетних производа и садржаја са села. Мене фасцинира управо та комбинација технолошки напредних облика комуникације са аутентичним и традиционалним производима и доживљајима. Зато мислим да је ово представљање било веома запажено, посебно када је потркрепљено кетерингом који се састојао из природних производа са села. Не само инострани учесници, већ и наши суграђани су били затечени и одушевљени идејом да су за ручак послужени кајмак, чварци, маст и хлеб, џем, слатко, природни сокови, свеже и суво воће. Ми смо навикли да на конференцијама једемо канапее и морске плодове, а Магаза је овим показала да ћемо много више да постигнемо и у промоцији и у квалитету ако заборавимо неке комплексе и поново почнемо да радимо и промовишемо оно у чему смо добри и јединствени.

Како Ви видите будућност српског села?
Имамо два могу
ћа сценарија и мала је могућност да се оствари неки трећи.
Један је запустело село, осирома
шило, њиве у парлогу, куће пропадају, старачка домаћинства се полако гасе, земља све јефтинија, нити ко хоће да је купи нити да је обрађује. Свако сматра да је за њега неки бољи посао и да је срамота да га виде на њиви или на пијаци јер ће му се подсмевати као неуком и недостојном. И све тако док неки страни капитал, по правилима крупног бизниса, не запоседне парцелу по парцелу и направи комбинате где мали број радника производи квалитетну, али скупу храну која ће да иде на трпезе у оним земљама где ће људи моћи да је купе, а они што нису хтели да се баве својим њивама док су их имали (или још пре њихово потомство) ће јести оно што им ниска платежна способност дозвољава.
Други сценарио је село где су се људи удру
жили, усвојили нове технологије и мере обраде земље, па се приноси стално повећавају. Предводе их млади и способни да комуницирају са светом, да траже нова тржишта и пласирају своје производе. Читава села се удруже, па имају своје продуктне берзе, интернет профиле по палети својих производа, крећу се по светским сајмовима, доводе клијенте, граде хладњаче, силосе, не зависе од државе и монопола у трговини и прерађивачкој индустрији, него и њих нагоне на тржишну борбу и транспарентан рад. То су села где су куће окречене, старе зграде реновиране, травњаци покошени, воћњаци орезани, њиве обрађене до синора. Где не можеш да видиш дивљу депонију и ђубре покрај пута, али можес децу у школском дворишту, доктора у сеоској амбуланти, агронома на њивама, редовне и чисте аутобусе до најближих градова. То су села где се домаћин поштује, а земља не продаје.



За крај, шта су за Вас највећи потенцијали Српске Магазе и којим путевима треба да напредује у будућности?
Највећи је потенцијал то што може да буде пример како ћемо дугим и мукотрпним радом избећи онај први, а остварити овај други сценарио, који је и наш једини пут у будућност у којем ћемо сачувати достојанство и задобити поштовање сопственог потомства које ће нам бити 
сигурни, крајњи и једини судија.