уторак, 1. новембар 2011.

Дах завичаја

У своје време свирала је представљала центар друштвеног живота у сеоским срединама. Окупљени на прелима, сеоским саборима и мобама људу су се уз песму и музику веселили. Наш најпознатији инструменталиста на фрули Бора Дугић описује звук овог музичког инструмента речима: „Дато нам је да кроз фрулу говоримо. Све оно што носимо у себи, све оно што је уткано у наше биће, фрула звуком дочарава. Она је спојила небо и земљу, живо и мртво, мушко и женско, душу и тело, и таква, чаробна, не може да досади никоме на свету“.

Двојница, околина Љига
Свирале постоје готово код свих народа на свету у основи су сличне нашој свирали, а оно што карактерише наше просторе, посебно просторе које насељава српски народ, је обиље разноврсних облика свирала.  То су фрула (назив долази од румунске речи fluer), свираљка, свиралче, свиравка, цевара, цовара, дудук, дудуче, ћурлик, ћурликалица и још око педесетак назива и облика.
 Свирала је пастирски инструмент, које су израђивали углавном сами пастири, и прекраћивали себи време уз стадо. Често је украшавана мотивима, који су резбарени, паљени усијаном жицом, извођени испреплетаном светлијом или тамнијом жицом. Свирале су најчешће соло инструменти на којима се изводе мелодије народних песама. Квалитет инструмента зависио је од квалитета дрвета од кога је израђен. Инструмент се израђивао од бочних грана, никада од стабла или пањева.

Рецепт за израду једне свирале 

Потребно је:

Свирала, Шумадија
Да се сеча грана обавља у јесен, најбоље у септембар, затим се крајем зиме почиње са обрадом гране челичним ножем. Са гране се најпре скине кора, а затим се нож постави у „срце“ гране која се оштрим ударцем располути на две полутке. Оне се прелију млеком да би боље налегале једна на другу, и чврсто се увежу упреденом вуном да се не извију. Тек на пролеће полутке се лепе.

За прављење лепка потребно је:

Једно беланце, 3-4 чења утуцаног белог лука и смола са шљиве величина јајета. То се добро све измеша и премаже прстом дуж „расекотине“. Полутке се затим лепе пажљиво да се не померају. Да би се одржала стална влажност дрво се више пута премазује уљем и сирћетом. На крају заштита свирале врши се стављањем свирале у печење, најчешће у овна да би се при печењу натопила масноћом.
Овако израђене свирале нису се продавале, оне се остављају у аменет, прелазе са оца на сина.

Поред свирала, и ткане торбе имале су свој значај и место у сеоским срединама. Торба је од свог настанка била предмет који је прилагођен човеку за његове потребе. Традиционална патријахална култура на простору Србије и Балкана имала је торбе у најразличитијим употребним облицима. Оне постају део културног ивентара и користе се у преради млека, за пренос и одржавање алата, прибора и осталих свакодневних потребштина. У Источној Србији првобитно су употребљаване торбе које се и данас називају цедило – цедилњак, у сточарским заједницама при преради млека и изради млечних производа. Постоје и транспортне торбе које су служиле да се у њима преноси расути терет, дрво, али и доносила се храна за обед на њиви. Интересантне су и такозване пастирске торбе, чији значај истиче чињеница да су постале део ношње, а на тај начин и ознака статуса. Торбе које су жене носиле говоре о свакодневном животу заједнице, а израда торби од прераде сировина до коначног производа, била је искључиво посао жена.

Женска ношња, околина Тимока
Техника израде, украшавања, орнаменти на торбама указују на различите културе које су преплетене у традиционалној култури наших простора. Орнаменти у ткању, везови и други украси на торбама постају креативни израз ствараоца, са мотивима геометријског, зооморфног (представе животиња) и вегетабилног типа (представе биљног света).
Неумитан процес урбанизације и промена у квалитету живота током 20. века допринела је да торба постане модел трансформације. Традиционална кутура показује да улога коју је торба имала у једном вредносном систему може да се преслика и на данашњи тренутак.
За стручна предавања и коришћење фотографија „Српска Магаза“ се захваљује Етнографском музеју у Београду, посебно мр.Милошу Матићу, Мирославу Митровићу и Марку Стојановићу на издвојеном времену и љубазности.

На прозору магазе - Добрица Ерић




Наш познати песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар, сликар природе, села, детињства и љубави рођен је 1936. године у Доњој Црнући у Шумадији, крај реке Груже.
 Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, више од 40 књига за децу ( „Свет у Сунцокрету“, „Вашар у Тополи“, „Чардак између четири јабуке“, „Сан Гружанске летње ноћи“, „Рождество ратарево“, „Разапета земља“, „Вилина долина“, „Деца са златом липе у коси“...). Заслужан је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио је 1959. године, а његове песме ушле су читанке и школске лектире. Добитник је бројних награда, Змајевих дечијих игара, Вукове награде, Златни кључић Смедерева... За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је Жичку хрисовуљу, 1992. године.

Добрица је велики пријатељ деце, сељака, радника и учитељског кадра који је препоручивао његове књиге ђацима. Себе назива бившим чобанином и земљоделцем, занатлијом који је опробао срећу у разним занатима, професионалним песником и романописцем за децу и одрасле. Песник сеоске идиле, наивни поет анахроних буколика и георгика (пастирске и ратарске песме), познат је да на јавним наступима своје песме говори.

Српска Магаза је имала част да упозна Добрицу на изложби фотографија „Куће Србије“ аутора Славише Живковића. Заједно гледајући изложбу, инспирисану традиционалном културом и древним српским градитељством питали смо нашег песника: Шта мисли о Српској Магази?
Кратко и сажето, наш врстан књижевник је рекао : „Све што се ради и помаже обнављању старина и очувања традиције, има велики значај, а једна је од њих и Српска магаза или „дућан“. Важано је да она има исту намену, да људи могу да дођу на једно место и потраже оно што им треба. Али можда је важније од свега тога што сам рекао, то што ће се са старом грађевином, овог пута магазом обновити дух једног минулог времена, јер људи који долазе ту причаће приче како је некада било, како се трговало у тим дрвеним зградама, када су људи били другачији, много скромнији, сиромашнији и много поштенији и бољи.“

Моје село
То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
Стадо са воћњацима!
Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи – јабланови.
Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.
Кад јутро румена лица
очи прозора отвори -
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.
У сумарак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице!

Прасеће печење у пакету Српске Магазе

Некада је плодном долином реке Љиг пролазио воз „Ћира“, спајајући градове, села и људе. Село Јајчић налази се у низу насеља које је повезивала некадашња пруга Београд-Сарајево, које на жалост више нема. На срећу, има вредних људи који се поред ћудљиве реке баве производњом хране. Уместо некадашње пруге, поред асфалтног пута који спаја Љиг и Дудовицу у селу Јајчић живи породица Илић која негује дугу и успешну традицију бављења сточарством.

Пре 10 година фарма Илић је оспособљена и специјализована за производњу прасади изузетног квалитета. Фарма свиња у коју је уложено доста искуства, сазнања и труда из области свињарства представља сировинску базу за производњу прасећег печења и по чему је позната у овом крају и шире.
У чему је тајна овог посла?
Свакако, то су прасад изузетног квалитета, али и сви поступци који су неопходни да  би до трпезе стигло реш вруће печење. Тајна квалитета овог производа крије се у осавремењеној традицији тако да се за печење користе зидане фуруне на дрва. Као што виолина даје препознатљив печат музици у рукама доброг виолинисте, тако и домаћин Љуба припрема печење чији се препознатљив мирис и укус памти.
Јесен је време слава, свадби и празника а Љубине руке пуне посла!
Потребе савременог човека изискују и нове начине продаје и дизајн  амбалаже. Концепт Српске Магазе омогућио је Љубивоју Илић да свој производ понуди у Магазином пакету. Квалитет на далеко чувеног печења сада прати и одговарајућа амбалажа која задовољава потребе пробирљивих купаца, а пре свега градског становништва.


Магазин пакет омогућава да се на једноставан и практичан начин, прасеће печење, без кога се тешко може замислити славље у Србији, нађе и на Вашој трпези.
Више информација о овом производу на www.srpskamagaza.com


Време је за вино

Фестивал српских вина

По трећи пут у Лазаревцу, 12. новембра одржава се Фестивал српских вина. Манифестација под слоганом „Време је за вино, пијмо домаће“ почиње тачно у подне и трајаће до 20 часова. До сада је учешће потврдило преко 40 винарија, од Суботице до Велике Хоче.
Пратећи програм фестивала ове године је у знаку винског песништва, уз подршку и активно учествовање Удружења књижевника Србије. Организатори овог догађаја Удрружење виноградара и винара „Зеочки виногради“ и Удружење виноградара и винара Србије „Вивис“, као део програма манифестације расписали су конкурс за најбољу необјављену песму о вину. Својим присуством овај догађај употпуниће и сви вински витешки редови из Србије.
Вино је поезија, која увесељава и инспирише љубав, надахњује уметнике, подстиче искреност, склапа пријатељства...и ретки су они који му нису остали верни, а да бар једном нису нахранили своја чула!
Стара пословица гласи „У вину је истина“, дођите и сазнајте још нешто о вину.

О догађајима на сајту www.srpskamagaza.com

Бабина река – поезија за душу

У атару села Трбушница на путу између Лазаревца и Аранђеловца, налази се етно село Бабина река. Смештено на самом крају села, овај етно парк грађен је у последњих 10 година, а са радом почело јуна 2010. Имање Живковоћа изоловано је дубоком природом од свега урбаног. Окружују га брда, планине, потоци река, шуме, а на само 50 метара од објекта за одмор налази се језеро. Природа у пуном свом богатству.
Језеро на коме можете пецати, уживати у шетњама поред њега или, из прелепог ресторана, одмарати посматрајући одсјај на његовој површини... Поред језера протиче поток у народу познат као Бабина река, по коме је овај комплекс и добио име.
У склопу комплекса налази се ресторан до 130 места, урађен тако да где год седнете ваш поглед на околину ће бити очаравајућ. Унутрашњост ресторана је јединствена, пријатну атмосферу даје отворено ложиште, чији посебан доживљај можете осетити у зимским данима. Пажњу привлачи и ресторан галерија је капацитета 30 места. Има камин и испуњен је уметничким сликама са мотивима Шумадије и фотографијама старих кућа Србије. Њихов аутор је Славиша Живковић који је и власник овог јединственог по архитектури етно села у коме се јасно осећа спој градитељства и уметности.


У склопу комплекса је уређена башта са фонтанама и природним хладом капацитета преко 200 места, бина за културноуметнички програм, паркинг и сувенирница, а започет је и велики завичајни музеј.
Веома богат јеловник прилагођен је оваквом амбијенту, па тако можете пробати разне специјалитете од пилетине, свињетине, јунетине и рибе, као и јела са роштиља.
Овде је могуће осетити потпуни мир и тишину коју ретко где и када данашњи човек може доживети. Етно село има четири апартмана где можете провести дане уз изузетну атмосферу, опуштање, инспирацију и одмор. Можете се релаксирати простим уживањем у природи, брањем печурака којих имау изобиљу, риболовом, шетњом или можете одиграти партију кошарке, малог фудбала или стоног тениса.
На летњој врућини можете се опустити у мини базену који се налази у самом дворишту.
Свако годишње доба носи са собом посебан доживљај Бабине Реке у домаћинству Живковића. Бајковит крај који мами пoезију из сваке људске душе.

Власник - Славиша Живковић
Телефон: 011 8156 183
Моб: 065 80 28 557
e-mail: fotosalear@open.telekom.rs
Web: www.etnoselobabinareka.com