уторак, 15. април 2014.

Село је поново у моди


У Србији се од децембра 2012. године, споводи пројекат под називом „4H“. Програм „4H“потиче од енглеских речи: Head (глава), Hands (руке), Heart (срце), Health (здравље). Ови појмови асоцирају на то, да млади своју младост, а и будући живот воде на што бољи начин, да вредно раде, придржавајући се моралних принципа и вредности, да чине добра дела, да граде здраву средину. Први „4H“ клуб основан је давне 1902. године у Пенсилванији, а данас је овај програм распрострањен чак у 90 земаља света. Пројекат се спроводи под покровитељством Министарства за пољопривреду USDA, Kentucky Univerziteta, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, Покрајинског секретаријата за пољопривреду, Института за примену науке у пољопривреди из Београда (ИПН) и Института „Тамиш“ из Панчева . У пројекат су такође укључена и многа удружења на територији Јужног Баната. Долово , село смештено на обронцима Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“ било је одабрано као једно од руралних средина у којима су корисници пројекта били Дом културе Долово, Удружење жена „Доловке“, Удружење винара и виноградара „Свети Трифун“, Удружење овчара, Етно домаћинство „Војнов“ и др.

Чињеница је да је у Србији 1/3 села потпуно напуштена, да је преко 400.000 хектара обрадиве површине неискоришћено, да већину становништва у селима чиме стари, а да такође влада масовна миграција младих из села у град. Програм за развој младих у руралним срединама има за циљ да младима, пре свега основцима и средњошколцима приближи и укаже на позитивне стране живота на селу, да кроз осмишљене радионице науче нешто ново, да буду креативни и да се у будућности лакше изборе са неким препрекама које живот доноси. Тако су млади у оквиру „4H“ радионица могли научити како се сеје пшеница, који је процес добијања козијег сира, како се прави штрудла и друге ђаконије од теста. Такође, млади су имали прилике да учествују и у производњи поврћа, припремању зимнице и стварању финалног производа са додатном вредношћу. Једна од најзанимљивијих радионица била је посета Специјалном природном резервату „Делиблатска пешчара“ и учествовању у брању плодова лековитог биља, попут глога, клеке и шипурка, као и преради наведених биљака које су намењене за производњу природних чајева. Оно што је заинтригирало координаторе пројекта јесте сама креативност младих, посебно код деце основношколског узраста, која су у свакој радионици била надахнута и у свему уживала, што је доказ да живот на селу, поред
обезбеђења егзистенције бављењем пољопривредном производњом, може да приушти и реализацију кроз активности попут прављења интересантних предмета од материјала из природе.

Можда је ово један леп почетак неке нове будућности конципиране на правим вредностима и принципима живљења као што су то наши стари чинили. Можда ће време учинити своје и покрити трагове оног погрешног пута којим смо да сада ходали и хрлили некој новој ери. Можда ћемо се ипак на пола пута зауставити пошто схавтимо да не знамо куда нас ово „савремено доба“ води и какав ће исход оваквог стила живљења бити. Можда ћемо пронаћи неке нове пределе, на које до сада нисмо обраћали пажњу, открити заборављење укусе и мирисе бакиних јела, почети сами убирати здраве плодове, ослушкивати зов природе и бар на кратко бити то што јесмо, људи природе.

Бојан Војнов

понедељак, 14. април 2014.

ДВА НАРОДНА БОГАТСТВА

Будућност пољопривреде




Пољопривреда ће и у будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. То сазнање је довољно да се веома озбиљно схвата шта су најважнија богатства пољопривреде и како да се она очувају.

Од великог броја појединачних вредности пољопривреде Србије издвајају се два основна велика богатства.  То су земљиште и породична газдинства.

Пољопривредна земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања њихова површина се стално смањује (најчешће због изградње путева или објеката за разне намене). За величину површина постоје утврђене мере – најчешће коришћена јединица је хектар. По тим мерама се води евиденција за разне потребе државе или власника земљишта.

Мање тачне мере су о вредностима пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина земљипта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту површину на пример четврте или пете класе. И у погледу класа (а то значи квалитета) земљишта промене су споре у оба смера: како ка погоршању, тако још теже ка побољшању. По општим сазнањима у протеклих 50-60 година дошло је до значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке. Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења површина!! Снижавање квалитета земљишта на пример за само 10% значи смањење површина за исти однос (на пример од 2 милиона хектара  губитак чак 200 хиљада хектара!).

На сличан начин се губи вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се на неки начин снижавају класе, па тиме и – површине.

Коначно, не трабе заборавити најгрубљи начин губитака земљишта. То је остављање у парлогу, без обзира шта је разлог.

У свим случајевима формална (статистичка) величина површина пољопривредног земљишта није у пракси она, са којом се теоретски рачуна као са богатством.

На сличан начин је могуће и повећање вредности (или класа) земњишта. Споро, мукотрпно, са упорним спровођењем оних мера, за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није потребна нека велика наука – то је познато сваком добром домаћину-пољопривреднику!


Породична газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ово тврђење нису потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе, која важе као најугледније у Европи (а то значи и у свету). Опредељеност и љубав према сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом која се томе посвећује једноставно не молгу да имају конкуренцију. Појам радног времена и дужине рада не постоји код породичних газдинстава, већ само жеља и настојаље да се сваке идуће године постигне још више и боље. Настојања уштеде сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање“ искуства од оних, који су бољи.

Оно што недостаје Србији и што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за цело село постојала само једна вршалица жита. У наставку су велика помоћ биле задруге, које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања апсолутно обавезна и један од најважнијих начина да се постижу оних ефекти (по приносима, квалитету, трошковима, . . .), који могу да се носе (да буду конкурентни) са онима, који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга или неки други начин је скоро потпуно свеједно. Основу удруживања чине документа која обавезују, међусобно поверење и  позитивне разлике, које мора бити сваком доступне и јасне.

Др Милан Ст. Тошић
ред. проф. у пензији