Погрешно
(само)хвалисање
Ових дана, при крају жетве стрних жита,
уважени политичар и високи функционер државе Расим Љајић износи, не без поноса,
за народ умирујуће резултате жетве и
стања са пшеницом: биће је довољно и за резерве, па чак и за извоз милион тона!
Тако изнет податак треба да значи да народ не брине за сопствени хлеб и да је
то успех наше пољопривреде!
Одмах је и прогноза о кукурузу: и он ће
ускоро, и то са много берићетнијем приносу, него што је просек
последењих година! Већ сада се најављују
и још веће количине за извоз, можда чак 4 – 5 милиона тона.
Ти исти подаци у мало другачијем тумачењу нису
ни мало ружичасти. Шта више, они врло јасно говоре о лошем (скоро накарадном!) стању у
нашој пољопривреди. То јасно произилази из најмање три групе разлога:
- извоз
жита – увоз меса-млека;
Најважнију основу у сточарству
чини сточна храна, а у групи „сточна храна“ жита чине најважнији (и најскупљи!)
концентровани део. Србија спада у подручја са врло погодним условима за високу
производњу жита. Највећи део у извозу одлази у оне земље, из којих та иста
Србија увози месо и млеко. Тако се долази до апсурда: аграрна („сељачка“) држава
Србија извози сировину (као најнижи степен) у индустријске („господске“) земље
и потом из њих увози виши степен
производа (месо-млеко-прерађевине).
- искључивање
сопствене радне снаге;
По нормама, које су познате (и
важеће) и у Србији за 100 хектара у производњи жита треба једва једна радна
снага. На тих истих 100 хектара, преко интензивнијег аграра (сточарство-повртарство-воћарство-
. .) могуће је обезбедити чак 10-так породица са релативно пристојном
егзистенцијом. Тај однос од 1 : 10, чак и ако се снањи на 1:5, не би смео да се
„гура под тепих“. Он не угрожава само пољопривреду и више од пола милиона пољопривредних
домаћинстава, већ Србију као државу као целину.
- смањење
вредности пољопривредне производње;
Сваки пољопривредник (сељак)
зна за основне вредности:
а) Један хектар
сировина са њива доноси вредност на тржишту од једва хиљаду евра;
б) Тај исти хектар
повећава вредност на четири или пет хиљада евра преко сточарства;
Овој вредности треба додати и вредност
обогаћивања земљишта, уз много веће могућности
производње
здраве органске хране.
Нема сумње да се сви високи политичари
ослањају на науку. И ту често настају
промашаји: уместо на праву науку „осланац“ је нека квази или лажна наука. Преко
такве „науке“ се подешавају резултати, закључци и препоруке, које су
примамљиве, без обзира на разлог. Тако је и са само-похвалама о количини
пшенице (кукуруза) и „успесима“ око извоза. То засени податак да сваки милион
тона зрна у извозу угрози опстанак бар двадесет хиљада пољопривредних
домаћинстава! И чињеницу да пољопривреда Србије (и држава Србија!) немају
будућност без две или три стотине хиљада здравих и стабилних домаћинстава!
„Залетања“ политичара у кампањи борбе за
гласове се по правилу толеришу. После тога, поготово у време великих напора за тешке реформе, погрешна
само-хвалисања не доприносе угледу политичара и не помажу добром усмерењу
реформи. Политичари као Р. Љајић би морали да поклоне више пажње својим
изворима информисања, како ради свог, тако и ради угледа државе.
Др. Милан Ст. Тошић, ред. проф. у пензији