На прозору Магазе - Милош Миловановић, Директор Конгресног бироа Србије

По завршетку мастер студија школе “Ecole Centrale“ у Паризу, Француска, радио је у фирми М7,специјализованој за менаџмент консалтинг. За време Биенала архитектуре у Венецији, водио је Пројекат Београд. По оснивању Конгресног бироа Србије 2007. године именован је за његовог директора. Током свега неколико протеклих година од оснивања Бироа, окупио је најзначајније носиоце конгресне индустрије, и иницирао бројне пројекте, укључујући: Србија - најбрже растућа конгресна дестинација у Европи.

Каква је веза између конгресне индустрије и села, а каква између конгресног и сеоског туризма?
У конгресној индустрији се у последње време све више цене такозвани специјални или необични конференцијски простори, где се организују поједини мањи скупови или пратећи догађаји. Такви простори треба да презентују нешто што је за дестинацију јединствено и да пренесу аутентичан доживљај из земље домаћина. У том смислу капацитети који се код нас традиционално везују за рурални туризам могу да буду интересантни и за конгресни бизнис. Рецимо да би Музеј на отвореном “Старо село” у Сирогојну или Терзица авлија били одлични простори за организацију неких корпоративних или професионалних скупова. Део конгреса су и тзв. пре и пост туре где се делегати упознају са земљом домаћином и адекватна презентација доживаљаја у сеоским срединама би сигурно у том смислу могла да буде атрактивна. Укључивање учесника у неке активности на селу (припреме хране, радове, израду рукотворина и сл.) могу да буду мотивациони елемент у корпоративним путовањима и тим билдинг програмима. За креирање квалитетног туристичког производа само је машта граница, тако да је сигурно да можемо да нађемо мноштво елемената који би могли да повезу ове индустрије.

Познати сте у Конгресном бироу који је један од водећих у примени нових технологија. Шта те нове технологије доносе и могу ли се применити и на развој села?
Ми смо били принуђени да нађемо иновативне приступе у промовисању Србије као конгресне дестинације јер нисмо ни близу имали новца да се такмичимо са другим земљама које имају велике буџете да се оглашавају на међународном тржисту. Зато смо сваке године решили да лансирамо неку иновацију, по основу чега добијамо на десетине бесплатних чланака у светским медијима спеијализованим за конгресну индустрију. Тако нашу земљу промовисемо као технолошки напредну дестинацију, добијамо бесплатну рекламу, а бивамо све интересантнији и међународним клијентима.
Нове технологије су нешто уз шта млади људи одрастају, а они су већ садашњи, а сасвим сигурно будући клијенти. Дакле, ако се питамо зашто треба да их уводимо и користимо, главни разлог је што клијенти то очекују и то вази и за конгресни бизнис и за све друге бизнисе. Развој села било у туризму, било у пољопривреди или некој другој области је једино и могућ, ако се базира на новим технологијама. Као човек који је са села и који део својих породичних прихода убира од воћарства, сигуран сам да су на селу ресурси које смо заборавили и које можемо као друштво да ставимо у функцију. Нове информационе технологије нам сигурно могу помоћи да се људи који се баве селом и чине продуктивни део нашег друштва осећају као поштовани и уважени део заједнице. Чак бих рекао да, ако нас нешто спаси и позиционира у свету, где само јединствен производ има своје тржисте, то ће бити рурална Србија базирана на новим технологијама.

Недавно сте организовали изузетно успешну међународну конференцију ИНСИДЕ2012 у Београду. Које су биле главне теме конференције и какви су њени резултати?
Тема конференције је била примена дигиталног маркетинга, моблних технологија и социјалних мрежа у конгресном бизнису, па и у хотелијерству и туризму уопште. Идеја је да, у сарадњи са колегама из околних земаља, сваке године организујемо скуп где ћемо да повежемо конгресни бизнис са неком другом растућом индустријом (ИЦТ, маркетинг, спорт итд). Напросто да видимо шта од њих можемо да научимо, како да применимо њихова достигнућа, али и како можемо да им помогнемо јер свака од ових индустрија има своје конгресе, скупове, производе које би могли кроз сарадњу са нама да пласирају или промовишу.
Конференција је подржана од стране ЕИБТМ-а, конгресног сајма у Барселони, који је приметио да из Србије стално стижу иновације у конгресном бизнису, па су нам понудили да они доведу неке међународне експерте на овај скуп. Са колегама из Словеније смо се договрили да ми позовемо неке наше људе који су добри у ИЦТ-у, они своје и да учешће за фирме из конгресне индустрије буде бесплатно. Више смо имали идеју да се скупимо и да видимо какав нам је потенцијал да сарађујемо са другим индустријама, него да правимо неку велику конференцију. Међутим, испоставило се да је било скоро стотину учесника, иако смо очекивали готово упола мање. То показује да људима недостаје мултидисциплинарни приступ, да недовољно слушамо једни друге и често не тражимо шансе и пословне прилике ни у најблизем комшилуку. Изгледа да је конгресна индустрија препознала да имамо још много простора да напредујемо и то би требало да нас радује.

На конференцији је представљена и Српска Магаза. Како оцењујете ово представљање?
Српска Магаза је представила платформу која даје могућност да се брзо и лако дође до квалитетних производа и садржаја са села. Мене фасцинира управо та комбинација технолошки напредних облика комуникације са аутентичним и традиционалним производима и доживљајима. Зато мислим да је ово представљање било веома запажено, посебно када је потркрепљено кетерингом који се састојао из природних производа са села. Не само инострани учесници, већ и наши суграђани су били затечени и одушевљени идејом да су за ручак послужени кајмак, чварци, маст и хлеб, џем, слатко, природни сокови, свеже и суво воће. Ми смо навикли да на конференцијама једемо канапее и морске плодове, а Магаза је овим показала да ћемо много више да постигнемо и у промоцији и у квалитету ако заборавимо неке комплексе и поново почнемо да радимо и промовишемо оно у чему смо добри и јединствени.

Како Ви видите будућност српског села?
Имамо два могућа сценарија и мала је могућност да се оствари неки трећи.
Један је запустело село, осиромашило, њиве у парлогу, куће пропадају, старачка домаћинства се полако гасе, земља све јефтинија, нити ко хоће да је купи нити да је обрађује. Свако сматра да је за њега неки бољи посао и да је срамота да га виде на њиви или на пијаци јер ће му се подсмевати као неуком и недостојном. И све тако док неки страни капитал, по правилима крупног бизниса, не запоседне парцелу по парцелу и направи комбинате где мали број радника производи квалитетну, али скупу храну која ће да иде на трпезе у оним земљама где ће људи моћи да је купе, а они што нису хтели да се баве својим њивама док су их имали (или још пре њихово потомство) ће јести оно што им ниска платежна способност дозвољава.
Други сценарио је село где су се људи удружили, усвојили нове технологије и мере обраде земље, па се приноси стално повећавају. Предводе их млади и способни да комуницирају са светом, да траже нова тржишта и пласирају своје производе. Читава села се удруже, па имају своје продуктне берзе, интернет профиле по палети својих производа, крећу се по светским сајмовима, доводе клијенте, граде хладњаче, силосе, не зависе од државе и монопола у трговини и прерађивачкој индустрији, него и њих нагоне на тржишну борбу и транспарентан рад. То су села где су куће окречене, старе зграде реновиране, травњаци покошени, воћњаци орезани, њиве обрађене до синора. Где не можеш да видиш дивљу депонију и ђубре покрај пута, али можес децу у школском дворишту, доктора у сеоској амбуланти, агронома на њивама, редовне и чисте аутобусе до најближих градова. То су села где се домаћин поштује, а земља не продаје.

 

За крај, шта су за Вас највећи потенцијали Српске Магазе и којим путевима треба да напредује у будућности?

Највећи је потенцијал то што може да буде пример како ћемо дугим и мукотрпним радом избећи онај први, а остварити овај други сценарио, који је и наш једини пут у будућност у којем ћемо сачувати достојанство и задобити поштовање сопственог потомства које ће нам бити 

сигурни, крајњи и једини судија.

Љут, благ, без конзерванса

Припрема зимнице код нас има дугу традицију. То је од давнина био начин да се сачува воће и поврће за дуге зимске дане да се трпеза учини што разноврснијом  и квалитетнијом.

Додуше, данас нам се пружа могућности да и ван сезоне имамо свеже воћа и поврће на нашим трпезама али некако, доста нас ипак жели да припреми или купи зимницу и да тако ужива у укусима који нас најчешће подсећају на детињство, на наше мајке и баке. Домаћице, наоружане  искуством, проверeним рецептима припрему зимнице започињу одабиром квалитетних плодова поврћа и воћа, на оближњим пијацама, а често је случај да је то исто поврће и воће одгајано у властитим баштама и воћњацима. Ово друго чини да се припремљена зимница одликује веома високим квалитетом, нарочито због чињенице да се у гајењу поврћа и воћа, углавном, не користе пестициди или можда у мањој мери. Отуда је и један од разлога због којег се наше домаћице и одлучују да саме припремају зимницу јер знају шта су ставиле у теглу или флашу. 

У наставку ево неких подсећања везаних за припрему зимнице која се ретко спомињу у рецептима јер се подразумевају. А шта ако први пут припремате зимницу, како ћете знати шта је подразумевано? Како бисте избегли изненађене погледе и коментаре "Па како ниси знала ?!" од старијих особа око вас ево пар савета.

• Воће и поврће које одабрете за зимницу мора бити здраво. Добро га оперите, осушите и очистите од петељки и семенки.
• Воће ољуштите непосредно пре припреме како не би променило боју и изгубило драгоцене витамине.
• Када користите шећер обавезно пазите да се растопи до краја.
• Тегле немојте никада пунити до врха.
• Пре него што затворите тегле, обришите ивице од остатка зимнице.
• Тегле оставите да се скроз охладе пре него што их затворите. Ако сматрате да је исувише хладно у просторији и да се неће постепено охладити онда их увијте у неке старе прекриваче или крпе.
• Када припремате компот на воће сипате врели сируп, зато пазите да тегле буду млаке и да их не стављате на металну подлогу.
• Приликом пастеризације обратите пажњу да вода достиже до половине тегли, евентуално мало више. Немојте доливати врућу воду, само хладну или млаку. Посуду обавезно обложите старим крпама или новинама како тегле не би дошле у додир са металом.
• Тегле са пекмезом, џемом, марлемадом, ајваром, пинџуром обавезно мало запеците у рерни на 5 минута како би се створила заштитна корица.
• Слатко знате да је готово када капнете мало на тањирић и та кап се не разлије.

Ајвар (љути, благи, без конзерванса)

Потеребно је: 15kg паприка, 3 kg плавог патлиџана, 3 dl уља, сирће, љута паприка, со.

Припрема:

Паприку испеците, на плотни, роштиљу или на начин на који то обично чините. Печену паприку ставите да се потпуно охлади. Након тога очистите паприку од љуске, семенки и петељки, тако да остане потпуно чисто месо паприка. Потом је оставите у неку посуду погодну за оцеђивање (цедиљку, веће сито или ванглу са перфорираним дном). Веома је важно да се паприка добро оцеди. Плави патлиџан оперите, просушите кухињском крпом и ставите на плех. Пеците га у рерни 30 минута, на температури од 200 ° C. Оставите да се охлади, па ољуштите са њега тврду љуску, тако да вам остане само месо плавог патлиџана.

Самељите паприку и патлиџан на машини за млевење меса.

У великој шерпи загрејте половину припремљеног уља. Ставите целу количину спремљеног млевеног поврћа, смањите температуре на отприлике једну трећину и мешајте непрекидно да се ајвар не ухвати за дно шерпе. Ајвар пржите на лаганој ватри док не постане "сув", тј. док не укува сва течност коју пусте паприка и патлиџан. Повремено додајте по мало уља. Водите рачуна да не претерате и да вам се уље добро упржи у масу. На крају посолите, закиселите сирћетом, можете додати и љутих папричица по укусу и пржите још око десетак минута.

Тегле које сте добро опрали и осушили ставите у рерну и лагано их загрејте на температуру од 50 ° C. Ајвар сипајте топао у загрејане тегле и пуне тегле слажите у рерну. Када сте напунили све тегле, рерну укључите на 50 ° C и оставите тако док се не ухвати покорица на свакој тегли ајвара. Тада извадите тегле, оставите да се охладе, па их затварајте или херметичким поклопцима или целофаном и гумицама.

За оне који ипак нису у могућности да сами припреме зимницу, а желе квалитет и традиционалан начин припреме могу преко сајта www.srpskamagaza.com потражити произвођаче који нуде традиционално припремљену зимницу или путем истог директно поручити из Српске Магазе.

Млеко и сир са благим тоном козе

Пољопривредно газдинство Никола Банковић, Рудник, 555м надморске висине, сам локалитет је врло повољан за узгој коза. Намерно не говорим стока јер свака наша коза има име, свој карактер и своје особине које се поштују попут редоследа на мужи, количина хране па све до начина на који напушта измужиште јер има коза које не умеју да се унатрашке извуку из бокса после муже. Поштовање према стаду је јако битно јер добре навике, мир који постоји и хијеархија доводе стадо до добре дисциплине што домаћину омогућава добро и лако кретање и екстремне приносе. 

Никола Банковић је момак 37 година стар из Београда, дете из строгог центра града из аристократске породице од оца који је 15 година био декан на саобраћајном факултету. Да ли због очеве љубави према Руднику или Божијег провиђења не знамо али је момак храбро одлучио да се пресели у породичну кућу на Руднику и започне посао са козама. Необично је то што он није кренуо у посао са великим капиталним инвестицијама већ је кренуо са пар коза из једне мале гараже коју је позајмио од комшије, прво је учио да музе и да сири и одмах је знао да не жели да производи обичан сељачки бели Српски сир већ да својом специфичношћу се одвоји од Српских класика и направи нешто своје, нешто посебно и необично и тако је сам смишљао рецепте и стварао осећај како усирити.
Опет би неко сада рекао како је ово преувеличана бајка и да су то глупости али мора да се зна пар ствари и детаља, он своје сиреве прави од пресног (некуваног, непастеризованог млека) што нико не ради јер власници фарми немају поверење у здравствено стање стада и зато кувају млеко. Знамо добро шта се догоди када се млеко скува у њему се све здраво убије и оно губи сваку вредност, поготову козије млеко које је познато по својој лековитости. Самим тим се и количина масноће губи у великим количинама, а наша масноћа је до 48%.

Милица, Зорица, Маленица, Атина и остале козе због блискости са домаћинима се одазивају на своја имена и тачно знају када им се обраћа шта се тражи од њих, врло су послушне и управљиве. Претежно су Санске и Балканске врсте коза и та млека су најлековитија.
Временом смо установили да машинска мужа јесте лакша али не и боља јер мора свако виме бар једном приликом мужа да се измасира и домузе ручно јер музилица не може то да уради како треба а и производи неки звук који нервира и домаћина и козе па се зато музе на руке. Пријетељство које је Никола остварио са локалним ветеринаром јер од круцијалног значаја јер његово свакодневно присуство много значи.
Активана испаша стада је кључна ствар то значи да не одређујемо ми стаду где ће да иде већ козе саме бирају врсту природе коју ће да козумирају и тако одржавају саме себи здравље. Сви ови чиниоци доводе до тога да је хигијена стада и здравствено стање на високом нивоу и тиме је омогућено сирење пресног млека. Наша сирења како каже Никола су нежна и мека са врло мало маје и врло кратким роком сирења. Комерцијална роба су нам млади сиреви, лепи да се конзумирају живи а врхунски за гриловање, и зато их реномирани Београдски ресторани воле и уважавају као деликатесе које не могу да набаве у комерционалној продаји. Није се лако пробити на Београдско тржиште јер овде људи немају слуха и осећаја за нечим оваквим јер све се гледа кроз цену а наша цена је јако висока што ми дајемо себи за право због горе наведеног текста то јест комлексности приликом одржавања стада и наше посебности јер лако је на овај начин држати 2-3 козе али 35 је јако тешко и сви који мисле да је лако или да је сир скуп само нека изволе радо ћемо их угостити на фарми пар дана да се сами увере.
Шалу на страну за све љубитеље козијих производа и свеукупног козарства можете да се обратите директно Николи Банковићу или дистрибутеру Николи Гребенаровићу у Београду на  у вези куповине сира или обиласка саме фраме. Више информација на www.srpskamagaza.com