21. век, доба
последње технологије, друштвених мрежа, виртуелне егзотике са HD и
HQ технологијом, доступношћу
информација са других континената са којих је некада требало да се месецима пловидбе по узбурканим морима и океанима
пређе да би се сазнало нешто ново. Данас
се тај проблем решава само једним кликом на мишу вашег рачунара и цео свет је пред
вама. Све сија, све бљешти и одаје
лажно поуздање људске супериорности и моћи садашњице у којој живимо. Тако искреирани по својим личним жељама
и прохтевима постајемо становници „оазе“
лагодности, доступности и неускраћености. Заведени „хармонијом“ градске вреве и светлима
великога града прошараним пркосним небодерима и Super, Extra, Big Marketima где
потребу за храном, као основним извором живота, решавамо лаганом шетњом кроз лавиринте
изграђених од рафова на којима се апсолутно налази све што нам је потребно да задовољимо
своје хранидбене потребе и угодимо нашем телу. Након „shopping-a“, ваљала би нека занимљива Reality Show емисија, после напорног дана
проведеног за столом и рачунаром. И
тако у круг. Окупирани монотоношћу, зависници телевизијских сапуница и савременог начина живота, губимо ону исконску
способност живљења. Једноставно, постајемо
нека нова еволуирана врста људи која је оваквим начином живота и личном селекцијом
елеминисала одређене гене и почупала сопствене корене, отискујући се бујицом савременог
доба. Да ли смо заиста заборавили ко
смо и шта смо? Да ли је ово само један од оних лоших снова, након којег се пробудимо
и кажемо „Добро је“.
По свему судећи,
не ради се ни о сну, ни о бајци која почиње негативним ликом који на крају добротом позитивног лика буде побеђен, већ једноставно о реалној ситуацији данашњег људског друштва. Може ли човек ипак рећи НЕ оваквом начину живота и може ли бити толико мудар да из неког другог угла сагледа где се заиста налази и увиди да ли је то онај исконски живот који треба живети. Сведоци смо да се за ноћ, све може променити. Ушушкани смирајем јануарског дана, утонувши у сан после неке посластице из „ Fast Food-a“, будимо се ујутру са мећавом, затечени и престрављени призорима
природе која се мало поиграла са човеком само да му да до знања, да је и поред своје „супериорности“ заиста
мали и да чини зрно песка на дну мора.
Да
ли и онда она дуступност „лаком“ животу бива присутна ? Како се сада изборити и
покренути онај скривени инстикт за преживљавањем и животу у складу са природом и
њеним законима. Навикнути да све обављамо
притиском на дугме са што мање ангажованости својих моторичких способности, упадамо
у панику и кризу чекајући да се све само од себе оконча или се ослањајући на неког
другог да притекне у помоћ. Тако ослоњени
на некога, цео живот ходамо у убеђењу да ће тако заувек и остати и да начин савременог
живљења, нема ништа лоше. Можда једина
замерка може бити што се две телевизијске сапунице или два reality show-a поклапају у истом термину на две различите
телевизијске станице, од сто могућих канала. “Права штета,зар не? „.Некада је живот људи имао другачији смисао.Човек
је био активнији, организованији, спретнији,
мудрији и предвидљивији. Село, као његов једини дом, било је стециште културе,
обичаја и традиције који су се преносили
са колена на колено и у аманет да ће се неговати и чувати. Да ли данас тај аманет и да даље важи? Окупирани активностима модерног доба заборависмо
на себе и на своје корене. А деца? Шта је
са тим највећим благом и највреднијим ресурсом који може постојати. Јесу ли та деца овог савременог доба, управо
генерације којима су стављени окови садашњице и потпуне виртуозне доместификације
, затворени у четири зида у којима се одиграва читав њихов раст и развој уз слику
и звук савременог сокоћала. 
Да ли су таква деца срећна и задовољна својим
детињством? Одговор на то питање могло би се
једноставно донети поређењем са птицом
коју би смо узели из природе и ставили у кавез, а притом јој обезбедили најквалитетније
зрневље. Да ли би и онда њена песма
имала исти тон? Да ли је слочајност што деца у урбаним срединама имају изражен виши
степен деформитета кичменог стуба, грудног коша, појаву равних табана, повећани степен гојазности, а о алергијама
и појавама дијабетеса и да не причамо. Честа
је анегдота наших старих о специјалитету са села званом „Хлеб и маст“ или „Хлеб и пекмез“, где приликом
конзумирања ове посластице у заиграности
са другом децом у сеоском дворишту, увек оно горње парче са намазом падне у прашину
онда када је залогај најслађи. Но, многи
по том питању, нису ни марили, подигли би парче и наставили даље. Да ли се и данашња деца сусрећу са оваквом
забавом какву су некада наши родитељи, баке и деке имали, када су им игралишта била
ливаде, играонице- брда и горе, посластичарнице - кухиње у којима се спремало здравље,
музика- цвркут птица, а играна серија – слика природе, уживо. Да
ли сада на кратко можемо застати и запитати се, да ли је човеку у природи да хода
асфалтом, да се у сивилу урбаних насеља рађа и живи законима аутоматизованости и
потпуне природне деградираности .
Може
ли човек као најинтелигентније биће коме су сва чула подједнако развијена, прогледати
и видети пут којим је до сада ходао,
чути зов природе који га зове, осетити мирис покошеног сена и тек извађене
погаче из рерне, окусити сочне плодове
које је земља дала у част ономе ко је над њом зној проливао и препознати пријатељски
позив оних који су на селу још остали и који живе у складу са природом. Може ли човек победити себе и поново прелистати
албум старих успомена његових предака којег
је негде затурио у трци са својом
сенком од које не може побећи и чежњом да
буде оно што није. Може ли се коров са запуштених њива очистити , могу ли напуштена
сеоска домаћинста поново оживети, воћњаци
и виногради орезати, а куће здравом и руменом децом напунити, питање је на које
одговор не може бити исказан речима, већ једино делом оних који ово буду крајње
озбиљно схватили. Познато је да успомене,
боје, мириси и укуси из детињства
остају до краја живота у људској подсвести , као трајно богатство наше личности.
Омогућимо деци да одрасту као њихови преци, не прескачући најлепши период свог живота,
нека аманет наших старих за очувањем вере, обичаја,
културе и традиције и даље буде пребациван са колена на колено, као што у
песми Јована Јовановића Змаја дед' унуку,
а отац сину каже: „Где ја стадох — ти ћеш
поћи!” „Што не могох — ти ћеш моћи!
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи! „Што ја почех — ти продужи!”.„Још смо дужни — ти одужи!”.
.jpg)
Бојан Војнов
Студент органске пољопривреде
