На прозору Магазе
Поштована
Сузана, хвала на одвојеном времену, труду и жељи да у овом мартовском броју Ви
будете представљени у нашој рубрици „На
прозору Магазе“
Хвала вам
за прилику што могу нашем селу да намигнем са вашега
прозора. У њега, од недавно, погледују сви они до којима је стало до села
Србије, зато је већ част са тог прозора и провирити, а камоли шта са њега рећи.
Непосредан повод за разговор је
излазак из штампе Ваше нове књиге „Мала пољопривредна
газдинства и рурални туризам у Србији“. Како би је Ви најавили?
Па можда
овако: О народе, ево седох да напишем оно што мислим да знам о селу, а ви
видите ваља ли вам штогод од написаног, па какву добру идеју у своју кућу унесите на
сопствену корист и корист земље Србије. Све ми се чини да годинама слушам и
гледам важне ствари по белом свету и по нашим селима, па се обрћем не би ли ми
се поглед са другим радозналим погледима срео, да са још неким поделила радост открића,
одушевљење сазнања... но никада довољно ни публике ни времена, никад праве
прилике за то...
 |
| Преузмите електронско издање књиге 5375K |
Ма шалим
се. Најбоље је да моју књигу најави неко ко од ње види фајду, коме се учинила добром и корисном. Нема боље најаве, но кад један
цењени домаћин прозбори коју добру о нечему. И ја бих најрадије такву најаву.
Када се
човек коначно скрсти да спусти на хартију бар део онога што безмало 30 година сазнаје,
а што може бити, или му се бар чини корисними другима, онда у тренутку осети задовољство.
А онда, чим заврши осети тескобу, јер је истина да за свако питање из ове књиге у свету већ одавно
постоји одговор и тешко је измислити нешто ново. Ипак, ономе ко трага за
решењем ретко је на располагању и постојеће знање, па је и запис о покојој доброј пракси
често драгоцен. Спознати туђу истину и прихватити
је као узор за решавање свог проблема, међутим, није лако. Ваља се одрећи богорадања,
запети и прећи у акцију, а све то следећи само инспирацију, док ће џепови и
после стицања знања још дуго остали празни. И стога просто вам било и ако вам
читање тешко пада, па прескачете редове ил' цела поглавља, али погледајте бар наслове
и слике, оне су за вас и снимане – да отргну и корисно и добро и лепо од
заборава и невидела.
Били сте 6 година на функцијама
помоћника министра пољопривреде, најпре у савезном министарству, па у Сектору
за међународну сарадњу и коначно у Сектору за рурални развој републичког
министарства, који сте и основали. Иницирали сте и формирање прве српске Мреже
за подршку руралном развоју. Које су по вама смернице за напредак српског села?
 |
| Радост терена и конкретне помоћи |
Села
Србије морају прво бити друштвено препозната као постор који завређује
равноправни статус са другим ентитетима у државним програмима развоја. Да би се то
десило, држава мора да прокламује своју решеност да подржава мало пољопривредно
газдинство, једнако колико и непољопривредно сеоско домаћинство, као основну
економску вредност руралних простора. Државу треба убедити и да се мане
категорисања малих као „хоби фармера“ или да их проглашава супротно великим, озбиљним
произвођачима, неозбиљним. Нико у нашим селима није неозбиљан нити залудан па зато
има само две три краве, или можда ниједну. У селу живи на хиљаде породица чији
опстанак зависи од пар рогова и сопствених јаких ил’ слабашних плећа. Ta малa производњa и лимитирани ресурси малих фарми су реалност, потреба и нужда, а не
избор. Сиромаштво није хоби и забава,
сиромаштво је мука, најчешће наслеђена. Ако малима држава не може помоћи да увећају
ресурсе, нити да их се ослободе и свој опстанак заснују на радном месту ван
пољопривреде, онда им мора помоћи да те ресурсе рационалније користи и на тај
начин побољша услове живота. То је услов опстанка српског села. Проблем је,
међутим, што их се држава у овом тренутку одриче – она не жели ни да их попише.
Представљају јој терет кога жели да се ослободи, па би јој драже било да их
нема. Ваљда ће тако нестати, па са њима нећемо морати у будућност. Недај Боже
неког рата, онда би их се сигурно сетила. Притиснути муком и без подршке
државе, мали пољопривредници се масовно окрећу градовима Србије. Они, пак,
немају капацитет да абсорбују сав вишак радне снаге из села, који се оваквим
приступом ствара, нити ће то икада моћи. Одавно су већ српски градови пренасељени,
са неадекватном и недовољном инфраструктуром, загађени и неуротични, па нису ни добро место за рад, а камоли за
живот. Кад политика подршке руралном развоју није добра, трпи цела Србија - и
она градска и сеоска.
 |
| Славковица 2011 |
Све то
говори да је нужно да се у сеоским областима, у којима постоји могућност да се живи
боље, ресурси боље користе и задрже становништво. Треба инвестирати у инфраструктуру,
побољшање услова живота и нова радна места, као и повећање разноврсности извора
прихода. Добро уклапање делатности и рационално коришћење капацитета и људи и
природе је предуслов успеха. Држава истовремено мора да се постара да престане
са финансирањем онога што се само по себи већ догађа – финансирање великих и
јаких да постану још већи и јачи, штедићи њихов профит, који затим одлази у
потрошњу уместо у нове инвестиције, а да мале не ускраћује за прилику и подршку
да се самозапосле, скрасе на сопственом огњишту и постану стабилни користећи
рационално ресурсе који су им на располагању. Остављајући село без подршке, држава
не само да трајно губи његов економски потенцијал, материјалне и нематеријалне
културне вредности, већ остаје и без флексибилног ослонца у кризним временима,
постаје зависна, слаба, и упрошћеном, ни
по чему посебна ни изузетна.
Подршка
аграру какава се потенцира није решење за развој села, јер је усмерена на
атипичне, велике бизнисе, који су ретки у селима Србије. Држава мора да
препозна мале квалитетне иницијативе и финансијски их погура, а да тамо где
снаге нема да се изнедре квалитетни пројекти, израду таквих пројеката подржи и
технички и финансијски. Треба кренути од села са највише шансе да просперирају
у савременом окружењу, на темељу добрих пракси из других делова света, али и Србије,
при томе уважавајући домаће специфичности, културу, навике, интересовања, тржиште.
 |
| Вршац ДАНИ БЕРБЕ ГРОЖЂА |
Не сме се
дозволити да са демографске карте нестану села са вредним културним и природним
наслеђем, она на територији и у окружењу заштићених природних добара, природних
и културних знаменитости, на обалама река и језера са потенцијалима за развој
туризма, планинским пределима са огромним травњачким и шумским ресурсима и сл.,
она у близини бања и градова, у којима се може развити једна нова култура
живљења за градско становништво или туризам и услуге, као надоградња примарним
делатностима. Ово су прва села у којима треба организовати снажну
мултидисциплинарну, интегралну подршку. Затим следе и сва остала, јер Србија је
богата земља, практично да не постоји село у коме се не може учинити нешто да
људи опстану и боље живе.
Средства којима
држава располаже јесу ограничена, али се и са то мало средстава може пуно
постићи, а већ активности локланих самоуправа усмерене на рурални развој могу
много помоћи. У опредељивању развојних приоритета државе, међутим, основа калкулације не може бити профит, јер
држава није ни фирма ни брокерска кућа, већ квалитет локалних иницијатива, степен
демонстрирања заједништво локалне
заједнице у одређивању сопствених приоритета, њихова усклађеност са
расположивим ресурсима и њена спремност да делује. При томе треба уз
финансијску подршку обезбедити и техничку - подржати два начина учења – оно
„преко плота“кад комшија учи од напредног комшије, кога држава подржава, као и
интезивним представљањем и трансфером примера добре праксе из других средина,
па и сличних услова у иностранству. Управо зато је ова књига пре свега и
настала – да пружи информацију о добрим праксама, да да подстицај развоју
идеја, али и да скрене пажњу држави где
леже скривени ресурси и шта је то што треба подржати. Идеји, међутим, треба храброст, воља и посвећеност, а пре
свега љубав и поштовање према селу, а њих данас недостаје на свим нивоима.
Ваше досадашње велико
искуство у научном, институционалном,
образовном и практичном раду резултирало
је и овом врло актуелном темом - мала газдинства. Да ли то може да буде сметња или изазов за руралну Србију?
Мала газдинства
су у суштини предност за развој Србије и време већ показује да интегрални
развојни концепт заснован на територији и локалној заједници састављеној од
малих и флексибилних газдинстава има већу шансу да постане и економски и
еколошки и друштвено одржив и пожељнији него било који досадашњи. Питање је само
колико ће још дуго село Србије моћи да жилаво одолева занемаривању и уништавању.
Од оснивања Сектора за рурални развој инсистирам да се обрати пажња на мало
газдинство, на сеоску породицу, на географски, културно и историјски дефинисане
територије - чак без обзира на државне границе, а камоли општинске. Тешко
допире до мозга људи да је различитост најважнија основа напретка. Они би да
све упросте, згомилају, учине истим, да се са њим лакше влада, управља.. .а
свет је у својој основи леп управо зато што је различит. А ми више немамо ни
сектор за развој села. Па вреди ли даље причати. Остаје нам само да се свако од
нас ко у селу што годи има, врати да макар покоси траву у дворишту, не би ли
било мање змија и више туриста.
Поред тога што ће сви примаоци Магазина
имати прилику да преузму електронску верзију књиге, имате ли нешто посебно што
желите да пренесете читаоцима.
Књиге
никада нису биле омиљени медијум за пренос знања и информација у Србији. Надам
се да ће електронска верзија, која је уз то још и бесплатна, бити боље среће.
Проблем је што већина наших сељака још увек нема могућност да користи интернет, па ми је жеља да се новинари
позабаве овим темама, да искористе бар наслове, ако не и текст и тему по тему
обрађују, као фељтон у новинама или, још боље, какав серијал на телевизију.
Нека крену трагом ове књиге и снимају емисије у којима ће актери бити и сељаци
и они који о њиховој судбини одлучују. Нека постављају непријатна питања, нека
хвале успехе, нека буду конструктивни фактор у буђењу националне свести о селу.
О томе сањам, па макар да у томе и не учествујем. Волела бих да књигу прочитају
сви који раде у надлежним министарствима. Само толико! Мислите - није мало?
Јесте мало, јер много више би се могло урадити само на основу информација датих
у њој, али нека, нека бар прочитаји и нека се замисле. Можда ће неки њихов
наредни потез, бар подсвесно бити бољи за сељака, јер им је информација из ове
књиге резидентна у уму. Баш сањарим, зар не?
Од самог почетка сте помагали и
били укључени у развој концепта Српска Магазе, члан сте и стручног савета, како
ви доживљавате Магазу и активности које она спроводи?
 |
| Темељ Српске Магазе |
Магаза је
за мене врхунски пример изврсно одмерене и усмерене активности за добро малог
сеоског пољопривредног газдинства и домаћинства. Камо лепе среће да држава и
донатори више подрже овај концепт и идеје које из њега проистичу. Српска магаза
је као сеоска кафана у којој се све лако сазна, и коме се одмах види је л' ко
добар, луд ил' пијан, која идеја пара вреди, а којој се ваља насмејати. У
модерном смислу она је лакмус неоходних промена. У Магази село изгледа потпуно
озбиљно, какво и јесте, а сељак није ружна реч. Магаза је место где се у
сељачком домаћинству одлаже све што је вредно,а из њега све износи у недрима,
загрљено, поштовано... Таква је и наша Магаза – она је ризница пре свега добрих
и вредних људи и њихових идеја, а онда и њихових новостворених добара. Даће Бог, време ће показати да ће овај
концепт заживети у целој Србији и покренути низ квалитетних промена које ће
српском селу дати нови полет. Већ га и даје.
Српска Магаза
