Питања за све ???

Да ли смо се некада запитали куда заиста журимо? Ако би и неко дао одговор на то питање, онда би одговор сигурно био: „Журимо да би смо више зарадили“ или „Журимо да би смо сустигли време“. У свој тој журби, принуђени смо и да свакако нездраво живимо. Дан за даном постајемо  временске машине.  Да ли је потпуно избледела  она сеоска разгледница наших предака када су села била пуна, шпајзеви и оставе прошарани ђаконијама, ливаде и пашњаци покошени, а домаћа стока намирена.  Да ли се избрисала из сећања  она пословица да  „Здравље на уста улази“? Ту хармонију данас је нарушило време, време нових трендова, нових  стилова и илузија о лагодном животу у урбаним срединама.  Мирисне ливаде и шарена поља замењени су асфалтом, а и оно мало становништва што је остало по селима већином су стари. Окретање ка технолошком развоју, учествовање у виртуелном свету, довело је до губитка људског идентитета. Руралне средине у Србији бивају изложене честим миграцијама локалног становништа, при чему највећи проценат чине млади. Мишљење, да се на селу не може опстати, све чешће одводи младе у урбаније средине.  Слободно можемо  поставити питање : „Шта ће бити са селом и да ли  требамо заборавити наше Богом дане  пределе и  плодне оранице ?’’.  Међутим, није то једини проблем  са којим се данас суочавамо. Да ли смо се упитали  „Шта ће бити са нашим земљиштем и природом која Србију чини тако лепом? ’’ Хоћемо ли и даље ободе села „украшавати“ отпадом, а ивичњаке утрина и шума претварати у сметлишта? Хоћемо ли земљиште исцрпљивати до последње органске честице. Не заборавимо да је у свему квалитет важнији од квантитета. Стога се може слободно рећи да је вреднији  1 ар плодног земљишта, него 100 хектара стерилне неплодне пустиње, а на жалост  ми смо  ти  сведоци губитка органске материје у земљишту. Наравно да је и нездрава храна све чешће на менију. У  насељима ничу киосци брзе хране, индустријска храна преовладава. Шта је са оним старим бакиним рецептима, оном укусном и мирисном трпезом, која лечи и окрепљује и тело,а и душу? Хоћемо ли такав извор здравља, заменити за неки  оброк брзе хране, само зато да би смо сустигли време, које нам ипак за корак увек побегне.  Да ли се некада  запитамо може ли овакав стил брзог живота из једне лагодности прерасти у тескобу? Технологија је напредовала, али,да ли баш у добром смеру? Искушавање природе, непостојање граница за човека, нуклеарна постројења, генетски инжењеринг у којем се човек игра Бога, или нешто треће, доказ је да човек жели бити укротитељ свега што се под његовом руком може наћи. Катастрофе, болести и све оно што  данас може задесити  савременог човека,није случајност, већ једноставно човеков производ.

Сада можемо поставити једно логично питање: „Шта даље“ и "Куда даље“?. Како вратити  дух и радост напуштеном селу, како младе подстаћи и доказати им да је егзистенција управо у  животу на селу и да је носећи стуб људског друштва? Њихова очевина и дедовина у сенци заборава стрпљиво чекају време нове одлуке, а та одлука управо зависи од младих. Може ли ова нова генерација младих људи кренути стазом својих  предака, а да будуће генерације буду оплемењене самим животом у селу и да буду боље од постојећих генерација.  Као што се семе неке биљке сваке године  полаже у земљу из које се рађа нови живот, тако би неопходно било да и семе људског разума, једога дана проклија и израсте у једно чврсто и здраво покољење, која ће сачувати оно што има.

На сва ова постављена питања можда би смо решење и одговор пронашли у једној добро организованој масовној „Органик  сеоби“ на неку другу планету, где би се придржавали правила здравог живота и не би чинили грешке које на нашој планети чинимо, али ово није бајка, са срећним happy end-ом, већ реална борба за опстанак, тако и да сама помисао на овако нешто моментално пада у воду.                 

 Можда ипак одговор лежи у следећим речима написаним од стране неког искреног и добронамерног српског сељака , на табли, на уласку у неко село  у Србији, који каже: „Земљаче, ако си без посла, врати се  у своје родно село, очисти пут и њиву од корова, а када осетиш родну земљу међу прстима, схватићеш да си и ти део тог твог села. Срећно земљаче“.

Крајње је време  да се вратимо природи, традицији и здравом начину живота, да нам укуси и мириси старих традиционалних јела буду свакодневница. Не заборавимо мајчин тањир  и очеву њиву, сачувајмо замљиште са којег још убирамо слатке плодове, јер изгубимо ли све то, изгубили смо сами себе и не заборавимо и то како већ рече Индијански поглавица Сијетла- „Земљу нисмо наследили од својих предака, већ позајмили од својих потомака“. Нека на томе и остане...

Бојан Војнов                                                                                                                                                       Студент органске пољопривреде

Српска Магаза у Бриселу

Учешће Српске Mагазе на међународној конференцији у Бриселу


Представник “Српске магазе“ Катарина Лазић учествовала је на међународној конференцији у организацији Европске Комисије на тему „Породична пољопривреда – дијалог ка одрживој и отпорнијој пољопривреди у Европи и свету“, која је одржана 29. новембра 2013. године у Бриселу. Повод окупљања било је проглашавање 2014. године од стране Уједињених Нација међународном годином породичне пољопривреде.
У првом делу конференције учесницима су се обратили највиши званичници Европске Уније у области пољопривреде и руралног развоја: господин Dacian Ciolos, комесар Европске Уније за пољопривреду и рурални развој и госпођа Loretta Dormal Marion, Заменик Генералног директора Главне Дирекције за пољопривреду и рурални развој при Европској комисији. Господин Ciolos је указао на значај који породично организована пољопривредна производања има за Европу. Он је истакао да је управо породични дух оно што ову пољопривреду чини отпорном на многе изазове са којима се суочава и да је она као таква кључ развоја руралне економије. Породична пољопривредна производња, по њему, треба да буде модел организовања руралних средина. Нагласио је да треба искористити ову годину да се укаже на значај породичне пољопривреде за очување и развој руралних средина и позвао је институције да се боље упознају са сопственом стварношћу, односно шта за сваку од земаља широм света представљају породичне фарме. Посебно значајним сматра да се јачањем породичних газдинстава утиче и на јачање безбедности хране, као и да се пољопривреда никако не може одвојити од животне средине, а ни сами пољопривредници.

José Graziano de Silva, Генерални директор FAO-а изнео је очекивања УН и FAO-а у погледу обележавање 2014. годином породичне пољопривреде. Истакао је да породична газдинства нису само део проблема, већ и део решења, посебно у погледу безбедности хране. Навео је да породичним фармама треба помоћи да испуне своје потенцијале и то кроз различите видове помоћи: техничку помоћ, инвестиције, подстицање и јачање повезивања у асоцијације и задруге итд. Важну улогу и значај у породичним газдинствима признао је женама, називајући их кичмом фарме, коју треба ојачати и учинити препознатим фактором утицаја на одрживост и организацију.
Своје виђење породичне пољопривреде у контексту сопствене земље изнела је Њено Краљевско Височанство Принцеза Тајланда Maha Chakri Sirindhorn. Она је породичну пољопривреду описала као производњу малог обима која углавном служи за подмирење сопствених потреба, где се вишкови продају на тржишту. Мали пољопривредници ову делатност обављају на својој земљи уз очување сопственог наслеђа. Изазови са којима се суочавају су: недовољно земљишта за пољопривредну производњу; недовољно новца за инвестирање у цео циклус пољопривредне производње; недовољно знања о модерним технологијама у пољопривреди; висок ризик пољопривредне производње (поплаве, ерозија, штеточине и болести...); смањење величине породице, млади углавном траже послове изван фарме; недовољан додатни приход кроз додатне активности (производња готових производа, занатство,...). Као неке од предлога за одговарање на ове изазове навела је: коришћење малих поседа на ефикасан и ефективан начин; организовање у задруге; сарадња локалних стручњака са локалним лидерима; коришћење алтернативних извора енергије итд. На Тајланду је на снази расподела земљишта на следећи начин: 30 % заузимају резервоари воде у виду језера, 30 % су пиринчана поља, 30% остали усеви, а 10 % насеља.
Изузетно запажен и бурно пропраћен наступ имао је господин Carlo Petrini, председник међународног покрета Slow Food. Породична пољопривредна производња малог обима по њему је одлична прилика за човечанство. Више пута је истакао да породична пољопривреда није проблем, већ добра прилика и да у том смислу 2014. годину треба заиста славити као годину породичне пољопривреде. Са његове тачке гледишта, институције траба да уче од малих фармера, а не да им намећу инстант знање. У јеку економске и еколошке кризе, које још увек трају и чије лоше праксе се идаље не заустављају, породичну пољопривреду види као нову парадигму која нуди решење за нови миленијум. Драгоценим својсвима сматра то да је породична пољопривреда укорењена локално, а уз то носи у себи и локалну традицију и наслеђе. Она ради у интересу друштвене кохезије. Са дозом ироније, као да је хтео да пошаље поруку у корист подршке породичним фармама, рекао је да породична газдинства не треба гледати као на претњу у смислу преузимања тржишта, јер по обиму производње немају намеру да извозе и тако освајају страна тржишта. С друге стране, људи у свету су све више заинтересовани за где се, на који начин и од којих сировина производи храна коју конзумирају.

Први део конференcије је затворио заменик председника светске трговинске компаније Unilever, господин Miguel Veiga-Pestana. On je opisao rad svoje kompanije, koja je prisutna u oko 190 zemalja
sveta i koja zastupa 400 svetskih brendova kao što su Knor, Lipton čajevi, Ben & Jerry i sl. У свом пријемчљивом обраћању рекао је да живимо у VUCA свету (volatility, uncertainty, complexity
and ambiguity) – свету нестабилности, неизвесности, комплексности и двосмислености.; да свакодневни раст популације узрокује и пораст потребе за прехрамбеним намирницама. Нагласио је да они годишње откупе 7,5 милиона тона пољопривредних производа, а да 50% сировина у њиховом промету долази из пољопривреде. Од тога највише откупљују црни чај (12%), парадјз (6%), црни лук (5%) итд. Такође, откупљујући млеко за свој Бен &Јеррy сладолед, промовишу концепт „срећне краве“. Активни су упартнерствима која промовишу очување животне средине

Учесници су затим подељени у 3 групе према радионицама које су се одржавале паралелно, и то:

1. Најбољи примери у породичној пољопривреди
2. Приступ новим технологијама и истраживањима
3. Модели организовања јаких породичних фарми

Након двосатних радионица, учесницима су представљени закључци радних сесија и позвани су да коментаришу наводе или да поставе питања званичницима. Свој допринос развоју дискусије дао је и ЊКВ Чарлс, Принц од Велса, обративши се путем видео поруке.

Европска Комисија је угостила преко 400 учесника конференције из Европе и света. Доста пажње је посвећено схватању и примењивању концепта породичне пољопривреде у земљама Африке, Азије и Јужне Америке. Било је корисно чути са којим и каквим се све изазовима сусрећу фармери у овим земљама, а који су углавном непојмљиви за услове који владају у Европи.

Остаје да се види колико се за овај сектор пољопривреде може учинити проглашавањем и
обележавањем 2014. године као међународне године у част породичне пољопривреде.

Аутор:

Катарина Лазић

Пример за углед

У Аустрији, недалеко од Горње Радгоне-Словенија, налази се село Оберлам. У њему фамилија ФРИЕДЛ. У заједници 4 брата - тројица запослени, четврти везан за инвалидска колица. Фамилија позната по – заједништву. Сваки има своју породицу, чак и своју кућу. А заједно? Велико имање са око 120 хектара (само пола у власништву, остало у сталном закупу),  нова стаја са око 70 крава, у стаји кафана, ту је и  дом за стара лица, па чак и сопствена - црква!

Код фамилије Фриедл све је некако – специфично:

-          велико имање – а мало рада

-          велика фарма крава, а око муже и млека – скоро без посла

-          кафана смештена у – шталу

-          дом за стара лица – смештена у фамилију

-          цркву подигли само за себе и за село!

Фамилију Фриедл најчешће посећују други одгајивачи крава.  Зашто? Најважнији разлог: њихове краве расе сименталац дају просечно годишње невероватних 12.000 литара млека!

Ипак, да идемо редом:

-          велико имање а браћа обрађују само по нешто сопственим машинама – највећи део се ради преко машинског прстена (кажу: квалитетније и - јефтиније!);

-          мужу крава обавља – робот; млеко односи млекара, па браћа око тога немају скоро ништа; једном дневно помоћу само-утоварне миксер-приколице дају комплетну храну за цео дан; део концентрата краве добијају преко аутоматских станица и у току муже; и још: у току дана храна пригрне кравама  неколико пута;

-          кафана, издигнута у почетном делу штале, од штале преграђена стакленом, па се из кафане лепо виде све краве;

-          цела фамилија  има вишак места соба и  кревета, па то користе за смештај по 8 старијих лица, која се хране заједно са породицом;

-          црква  подигнута на ивици имања фамилије Фриедл, лепо се уздиже на понос не само фамилије, већ и целог села;

Од свега што код фамилије Фриедл задивљује истичу се две ствари као два феномена:

1.      врхунски резултати фарме крава

Пре око 15-так година фарма крава била је много мања. Браћа Фриедл су имала срећу са једном врхунском краве расе сименталац. Од ње су у првој години преко трансфера ембриона добили чак десет женске телади врхунског квалитета. У наредним годинама су на исти начин повећавали број крава преко сопствених јуница, па брзо подигли млечност на 12.000 литара. Томе су допринели нсвих најважнији фактори, као састав и квалитет хране, висока хигијена, најбољи смештај крава, мир у стаји.  Велики приход од млека повећава се продајом женских и мушких приплодних грла. Тако се фарма усталила на годишњу испоруку млека од око 800.000 литара и  пласман 10-так младих јуница и бикова! Инвестиција за нову стају и неке машине од око 1 милион евра браћу ни мало не брине. Мањи део је помоћ државе, неки део је кредит уз повољне камате, а највећи део се лако отплаћује преко великих прихода (за литар млека се добија преко 40 центи)  и малих трошкова (мање од 30 центи/литар млека)!

2.      фунционисање удружења браће

Тројица браће имају стална запослења, па за потребе фарме у пет радних дана раде само најнужније – мање рано ујутро, а  више после свог радног времена. Суботом се обављају већи послови и заједничка договарања.  Недеље се редовно посвећују сопственим породицама, заједничком дружењу, редовним присуствима у цркви.  Четврти брат, инвалид од рођења, заједно са мајком, стара се око дома за стара лица, те води неку врсту евиденције о финансијама. Од све четворице само је најмлађи школовани „сељак“ и заљубљеник у краве, па је он одређен за неку врсту „шефа“ целе фарме. Тај брат доноси све одлуке, њега сви слушају и извршавају оно, што он тражи.  У погледу финансија је све договорно: од укупних прихода одбијају се трошкови, па је остатак чиста добит. Подела добити је на основу предлога „шефа“-најмлађег брата : део служи за неке инвестиције (веће набавке), а остатак  браћа деле на равноправне делове!

Као закључак није тешко навести:

-          фарма Фриедл са око 70 крава расе сименталац са просечном млечности од 12.000 литара крава/година и за одгојем најбољих приплодних женских/мушких грла спада у најбоље у Аустрији;

-          сва четвроица браће (од којих један са трајним инвалидитетом) раде на фарми више као хоби и задовољство, а много мање као обавезу, и то врло сложно (како у радним обавезама, тако и у подели резултата рада).

Сви на фарма Фриедл радо дочекује посетиоце. Ако се послуже са оним, што нуди кафана у стаји (доручак, колач, кафа), онда су вођење и тумачење бесплатни.  Ако тога нема, онда се та услуга – плаћа! За оне, који се спремају да фарму Фриедл посете добро дођу подаци са интернет-адресе: www.bauernhofcafe-friedl.at . За нас из Србије Оберлам источно од Граца није далеко. Наведени пример са новом стајом и мужом помоћу мелк-робота је свакако тежак за примену (бар за сада!) у нашим условима. Много већи  узор су удружење и слога браће, што се у Србији тешко замишља! А тек задовољство у раду или нега сваке краве и телета, а највећа награда је понос што спадају у неколико најбољих фарми крава сименталске расе Аустрије!

др Милан Тошић

ред. проф. у пензији

Органска производња у служби биодиверзитета и здравља

Добро дошли у време сурове стварности, добро дошли у време неизвесне будућности, добро дошли у доба брзог живота, програмираности и аутоматизованости. Да ли смо се некада запитали где заиста журимо? Ако би и неко дао одговор на то питање, онда би одговор сигурно био: „Журимо да би смо више зарадили“ или „Журимо да би смо сустигли време“. У свој тој журби, принуђени смо и да свакако нездраво живимо. Дан за даном постајемо временске машине. Где ли се сакрила она сеоска разгледница наших предака када су села била пуна, шпајзеви и оставе прошарани ђаконијама, ливаде и пашњаци покошени, а домаћа стока намирена. Где ли се сакрила она пословица да „Здравље на уста улази“? Ту хармонију данас је нарушило време, време нових трендова, нових стилова и илузија о лагодном животу у урбаним срединама.

Идустријски развој, интензивираност пољопривредне производње довели су до нарушавања биолошке разноликости, али и самог квалитета ваздуха,воде и земљишта. Суочени са том чињеницом, време је да се заузме чврст став, а природи врати оно што је њено. Данашњи биодиверзитет или биолошка разноликост су смањени што доводи у питање и опстанак саме планете. То оправдавају подаци да је више од 770 животињских врста пред истребљењем – 15 врста гмизаваца; 217 врста птица; 131 сисара; 408 водоземаца; 21% раса домаћих животиња и угрожено је више од 74% биљних врста. Поставља се питање,како и на који начин решити проблем ерозије данашњег времена и како повратити нарушену лепоту природе,како очувати животну средину и биолошку разноврсност наших екосистема и како решити незапосленост младих. Један од начина управо може бити органска пољопривреда.

Органска пољопривреда предстваља систем одрживе пољопривредне производње, сконцентрисане на принципима одрживог и мултифункционалног система. То је систем производње, без примене синтетичких ђубрива, пестицида и других хемијских средстава, систем који директно асоцира на успостављање чврсте карике са природом, кроз кружење материје у самом агроекосистему. У таквим условимапољопривредно земљиште на коме се производња спроводи, поприма нови изглед,а у раскошју различитих културних биљака, своје уточисте и опстанак проналазе од најситнијих организама у земљишту, преко различитих корисних инсеката (полинатора) до птица и мањих сисара. Успостављањем таквих услова донекле се обезбеђује саморегулација од прекомерног напада штеточина, болести и присуства коровских биљака. Оно што треба нагласити, јесте да своје почасно место у производњи имају домаће аутохтоне сорте и расе,које су добро адаптиране и прилагођене условима у којима се гаје, а такође су и толерантније на болести и штеточине. Стога поштовање агротехничких мера,попут плодореда, обраде, ђубрења,искључиво органским ђубривима (стајњак,компост, зеленишно ђубриво), неге усева уз примену интегралних мера заштите (биолошке,механичке и физичке мере), као и обавезно спровођење просторне изолације, попут екокоридора или цветних појасева јесу једни од предуслова успешне органске производње. Јасно, човек себи треба дати до знања да он није владар земље,већ слуга, који треба служити земљу и прилагођавати се законима природе.

Такође, треба нагласити да свака биљка, инсект, или неки други живи организам, не постоје узалуд, већ је њихово присуство оправдано, а њихова бројност, повећана или смањена, може бити само зато што је човек умешао своје прсте. Доказано је да постоји пријатељство између биљака и да гајењем биљака у здруженом систему се ипак може очувати њихова кондиција и на крају убрати квалитетан плод. Нрп: Гајењем лука и мркве долази до узајамне користи за ове две повртарске културе, јер лук штити мркву од напада мрквине муве, а мрква лук од лукове муве. Постоји још мноштво примера који указују на то да се само добрим распоредом култура може утицати на опстанак и постизање одређених приноса. Што се тиче репродуктивног материјала у биљној производњи, мана на нашем тржишту јесте непостојање декларисаног сертификованог семена органског порекла у оној мери у којој би оно било потребно, односно семена произведеног по систему органске производње. Међутим,у случају недостатка семена, у складу са законом о органској производњи Републике Србије,за сетву се може користити и конвенционално не третирано семе. Тако се данас све више органских произвођача опредељује за сетву и гајење неких аутохтоних сорти,или сорти из локалних популација.

Често се данас на тржишту могу јавити производи са терминима попут „Традиционална производња“, „Производ са села“, „Здрава храна“ итд. Међутим, потрошач не сме одмах бити асоциран да су то органски производи. Органски производ треба да је јасно обележен државним знаком, тј. логом који означава да се искључиво ради о здравствено безбедном производу, органског порекла. Поред тога неопходно је и присуство знака сертификационе куће која је дужна да прати и контролише сам процес производње од момента потписивања уговора са будућим произвођачем, преко периода конверзије који може трајати од 2 до 3 године, па све до добијања сертификата, када се контрола и праћење даље сертификоване производње наставља. Право сваког потрошача јесте да има доказ да производ који се налази у понуди на пијаци или у продавници, буде јасно обележен.

Са економског и социјалног аспекта органска пољопривреда представља могућност развоја и мањих газдинстава у Србији, где учешће у производњи могу имати сви чланови породице на површинама мањим од 5 хектара. У конвенционалној производњи, произвођач је базиран на рентабилне индустријске културе, при чему мало газдинство никада не може бити конкурентно и тада једноставно долази до неостваривања довољних финансијских средстава, односно прихода од конвенционалне производње. Због тога, права финансијска ињекција се може остваритиуправо од органске производње, где ће се на мањим површинама спроводити гајење неких алтернативних култура над којима постоји могућност прераде и постизања додатне вредности или у крајњем случају своје производе са њиве, баште, воћњака итд, понудити кроз сеоски туризам. Ту се затвара круг, а мало сеоско домаћинство постаје донекле независно, јер се потребна средства и материјал већ налазе на газдинству, а профит кроз мултифункционални систем бива увећан.

Србија, као земља међу шљивама, плодним ораницама са још не загађеним пределима и уситњеним поседима предстваља земљу у којој још није касно да се произведе здравље, а да традиција наших предака поносно буде сачувана. С тога ову могућност треба паметно искористити, а земљиште, својуродну груду, сачувати за неке нове генерације.

Текст и фотографије: Бојан Војнов, студент органске пољопривреде

У природи је ипак најлепше

Одржана радионица „4Х Долово“ у Делиблатској пешчари

Трка са временом, виртуелни свет, брза храна, то су неке од чињеница које могу описати 21. век. Да ли се некада запитамо може ли овакав стил живота из једне лагодности прерасти у тескобу? Технологија је напредовала, али, да ли баш у добром смеру? Искушавање природе, стварање генетски модификованих организама, нуклеарна постројења, доказ је да човек жели бити укротитељ свега што се под његовом руком може наћи. Катастрофе, болести и све оно што данас може задесити савременог човека, није случајност, већ једноставно човеков производ. 

У Србији од децембра 2012. године, споводи се пројекат под називом „4H“. Програм „4Х“ потиче од енглеских речи: Head (глава), Hands (руке), Heart (срце), Health (здравље). Ови појмови асоцирају на то, да млади своју младост, а и будући живот воде на што бољи начин, да вредно раде, придржавајући се моралних принципа и вредности, да чине добра дела, да граде здраву средину. Пројекат се спроводи под покровитељством Министарства за пољопривреду УСДА, Kentucky Универзитета, Института за науку у пољопривреди из Београда (ИПН) и Институт „Тамиш“. У пројекат су такође укључена и многа удружења на територији Јужног Баната. У Долову, корисници пројекта су Дом културе Долово, Удружење жена „Доловке“, Удружење винара и виноградара „Свети Трифун“, Био-Етно „Војнов“ и др. Тако је у суботу, 28. септембра, одржана „4Х“ радионица са децом узраста од 14 до 18 година.

Међутим,приликом формирања „4Х“ клуба у Долову, пријавио се велики број деце млађе од 14 година, која су показала велико интересовање за учешће у већ споменутом клубу. Циљ оваквих радионица јесте да деца приликом учествовања науче нешто ново, да буду креативна и да се у будућности лакше изборе са неким препрекама које живот носи. Тако су на првој радионици присуствовали ђаци из средњих школа, али и чланови фолклорног друштва Дома културе из Долова. Тема одржане радионице, била је „Брање плодова лековитог биља“ на локалитету Делиблатске пешчаре, као природног резервата прве категорије.Том приликом учесници су могли много тога да науче, као на пример,шта је лековито биље, за ста се користи, која је његова улога, које су то угрожене биљне врсте које се могу наћи само у Делиблатској пешчари и још много тога. Такође, након приказаних биљних врста које је потребно прикупити, уследило је брање од стране учесника. Брала се клека, глог и шипурак, чијим ће се даљим складиштењем и сушењем омогућити прерада до самог финализирања производа, тј. паковања у филтер кесице и кутије, са назнаком и логом „4Х“. До краја радионице учесници су имали прилику да наберу и неко занимљиво биље које су касније користили за израду букета и венчића.

На крају радионице, по повратку на Био-Етно газдинство „Војнов“, учесници су посетили цркву Светог Василија Острошког, која се налази на ободу Делиблатске пешчаре у малом насељу, званом Леанка, где им је господин Иван Првуљ, испричао историју и живот Светог Василија,у чију славу је црква и подигнута. На крају, са осмехом на лицу, вредни другари, послужили су се кифлицама, прженицама, крофнама и другим ђаконијама, пробали салату од органског купуса и парадајза и засладили се органским грожђем. У радионици је учествовало 18 учесника који ће одрасти у добре, вредне и мудре људе. До поновне радионице и неког новог искуства, живели!

Бојан Војнов
Студент органске пољопривреде

Кад доктор из Сврљига прави сапуне

У време када су др.Јевтић и његова супруга почели да праве сапуне на интернету није било садржаја на српском језику везаних за њихову ручну израду. Користећи знање стечено на медицинском факултету после неколико покушаја су, за разлику од многих који се данас овим послом баве, САМИ написали рецептуру и направили свој први сапун.

Прича о сапунима са докторскм гаранцијом

-Први сапун направио сам пре пет година трагајући за средством за хигијену које ће да одговара мојој осетљивој кожи.

 -Данас смо једни од ретких у Србији који праве сапун од чистог маслиновог уља а нарочито смо поносни на два сапуна од свињске масти, који нису " атрактивни" и за које не постоји рецептура на разним форумима.

Како радом тако и животом овај млади пар показује како се користи, али и поштује локална традиција. Њихов производ прави је пример оригиналности и аутентичности.

У времену масовне производње и потрошње наслањамо се на тај бакин рецепт али у изради сапуна водимо рачуна о свим правилима безбедности, техничко-санитарним условима производње и строго поштујемо хемијске принципе и законе.


Домаћи сапун од свињске масти
Правиле су га и наше баке, углавном неписмене и без интернета, са традиционалним умећем које се преносило из генерације у генерацију.

Зашто природни сапун? 
Зато што је природни сапун средство за хигијену код кога не постоје сувишне компоненте од којих може бити више штете него користи. Не пене као фабрички сапуни, јер не садрже вештачке хемикалије које праве пену. Не садрже ни алкохол, ни парабен, ни конзерванас, ни вештачку боју, ни адитиве, ни вештачке ароме. И поред тога, лепо пене, пријатно миришу, довољно дуго трају и не загађују природу.

Основна улога сапуна је прање и чишћење коже, косе, рубља...ниједан сапун не може лечити нпр. флеке, екцеме или било које друге кожне болести. То често понављамо јер постоје многи надрилекари и надриапотекари који, из само њима знаних разлога, промовишу неке приче о лековитости сапуна.

Састојци које користимо нису третирани нити прерађивани било каквим поступцима који би им нарушавали природан квалитет. При томе се трудимо да све што можемо сами узмемо из природе, као што је случај са лековитим биљем које беремо на падинама Сврљишких планина, на планини Тресибаби, као и у Заплању, далеко, далеко од саобраћајница или било каквог другог извора загађења. 

Терен нам је добро познат. То су предели познати по изузетно очуваној и еколошки чистој природи.

Наши сапуни садрже само природне састојке пажљиво одабране и одмерене у сваком сапуну, у зависности од његове намене.
 Тако смо до сада направили сапун који погодује масној кожи, антицелулит сапун, сапун за буђење са кафом, воћни сапун (са вишњом, малином и купином), сапун за тело и косу од свињске масти… Сачекали смо да невен процвета па смо направили и сапун за суву и осетљиву кожу… Ту су и сапуни од козјег млека - са медом, са аронијом, ружом и невеном, са гризом - за пилинг, са свежим квасцем....

У плану су и други сапуни, јавићемо на време!

КОЈИ ЈЕ САПУН НАЈБОЉИ?

Исто је као и код аутомобила. Не постоји најбољи. Јер да постоји - сви би правили и возили њега. Тако и сапуни.

Некоме се свиђају јаки мириси и јарке боје а неко тражи нешто више и вредније.

Ако имате прилику да бирате, користите природне ствари и природне сапуне. Којег год произвођача.

Ако некад наиђете на Др Јевтић природни сапун пробајте и њега, гарантујемо да се нећете покајати!

 До коришћења...
              здрави и чисти били!

 Ваши сапуни Др.Јевтић

Вредне жене ужичког краја

Међу житељима Злакусе и Потпећа, надасве познатим по раду и креативности, све је више дама које својим идејама и залагањем доприносе додатном развоју туризма и села уопште.

Први утисак који путник намерник стекне по доласку у комшијска села Злакуса и Потпеће, између Пожеге и Ужица, јесте да тамо слабо важи оно што о руралним пределима слушамо у медијима и од других људи који живе на селу. 

Иако су је свесни, они се не жале на кризу, већ вредно раде. Иако имају могућност да оду у град, Злакушани и Потпећани увек прво пробају са послом на свом имању, у свом домаћинству. 

У овим селима у којима се рађају деца многи су успели да живе од свог бизниса. Људе који се баве грнчарством, сеоским туризмом и узгојем рибе, много жена са добрим пословним идејама и ентузијазмом срешћете на сваком кораку.

Нове народне ношње

Желећи да обуче жене да саме израђују народне ношње и да праве грнчарске производе, житељи Злакусе су на челу са Сашом Дрндаревићем а уз помоћ Националне службе за запошљавање и Амбасаде Америке у Србији покренули Пројекат укључивања жена са села у процесе руралног развоја и туристичку понуду села Злакуса.

                                                  

- Између осталог, жене су направиле и грнчарске жардињере које красе спомен парк и мост на уласку у село и део посуђа за музејску поставку у Етно парку Терзића авлија 

Многе жене из Злакусе помажу супрузима и рођацима, али је Даница Шуњеварић (36) једна од малобројних која познаје комплетан процес настанка грнчарског производа.

Срели смо је у радионици како ствара лонце, украсне ћупове, амфоре, саксије и друге посуде, а које након природног сушења, пече по 12 сати у пећи на 800 степени.

 

Нема умора док се ради

- Нисам имала додира са глином док се пре осамнаест година нисам удала и почела да учим занат од супруга Васа (40) и свекра Славољуба. Син Саша (17) и ћерка Сања (14) нису много заинтересовани, али помогну око ложења дрва или преношења судова до сушаре.

На питање да ли вежба због целодневног седења, Даница одговара да нема потребу за тим, као и да је руке највише боле када оде на одмор на море. Све док ради, вели, нема никаквих знакова умора.

Судећи по томе „шта село каже“ а онда и по ономе шта смо уживо видели, лако смо закључили да у Потпећу нема жене са више енергије и ентузијазма од Ратомирке Јовановић (64) познатије под надимком „Црна“.

 Она сама води рибњак пастрмке, пече ракију, коси траву косачицом...дочекује и испраћа туристе у комплетно опремљеној кућици на брду коју изнајмљује за свега десет евра.

- Када ми је супруг преминуо питала сам се да ли ћу све моћи сама, а баш тада смо имали највише рибе у базену. Како сам остала са сином и ћерком, преломила сам и наставила узгој – прича жана која је дипломирала економију.

- Плашећи се да ће ми као пензионерки бити досадно, реновирала сам стару породичну кућицу и почела да се бавим сеоским туризмом. Основала је и "Удружење жена села Потпећа" које броји 34 чланице од 22 до 70 година старости.

- Бавимо се пољопривредом, спремањем хране, израдом сувенира – истиче председница и додаје да су поспешиле регистрацију пољопривредних газдинстава са циљем да носиоци буду жене.

Текст Ненадa Благојевићa, објављен у часопису Лиса

Ненад Благојевић - На прозору Магазе

Живимо у времену у којем нам говоре да наша земља, а нарочито села, пропадају, како је све више незапослених и депресивних људи. Трудим се да аутентичним причама покажем да то и није баш тако.

Интервју са Ненадом Благојевићем, новинаром и уредником животних прича у недељнику Лиса

Овај млади човек са нарочитим надахнућем пише о надасве занимљивим, вредним и добрим људима из целе Србије, о сеоском туризму, манифестацијама, дестинацијама, достигнућима наших људи у иностранству...

 Крајем прошле године, срели смо се у Привредној комори града Београда. На семинару "Примери добре праксе у туризму Србије" студентима је говорио на тему "Утицај штампаних медија на развој туризма Србије". И ту су нам се интересовања поклопила.

Један сте од новинара који је често на терену. Шта Вас подстиче и мотивише да путујете по руралној Србији? 

Србија врца од енергије која чека да буде откривена, препуна је дивних места за која, нажалост, многи њени житељи не знају, као и вредних људи здраве памети. Најважније је, а у то многи моји пријатељи који ретко иду даље од Београда тешко поверују - Србија није само Београд. Ви знате, Србија је много више од тога. Да ово што говорим није фраза,  потврђују ми пријатељи-туристи и колеге новинари из иностранства. Они се неизмерно диве ономе чега се многи наши суграђани стиде - селу, фолклору, народним обичајима и манифестацијама..

Ту је надахнуће - у животним причама занимљивих, енергичних и вредних људи којих је наша земља препуна, у њиховим необичним хобијима и занимањима, у њиховој добронамерности и гостољубивости.

  Највећа је мудрост веровати у своју идеју, бити вредан и радити.

Поновићу речи младог глумца Милоша Биковића : квалитетних, вредних и пристојних људи у нашој земљи и те како има, они су ту поред нас, али да за разлику од ових других, нису бучни - већ тихи.

Неопходно је одолети тренду кукања и жаљења

У сваком, па и у најмањем месту у Србији, пронађем позитивне примере. Младе који се враћају на село да би се бавили сеоским туризмом, породице које живе од органске производње, сакупљаче лековитог биља, креативаце који праве сувенире, мешовите парове...чак и странаце који су одабрали рурални део Србије за живот.

Шта су снага и потенцијал Србије?

- Горе поменути странци својим утисцима одговорају на ово питање. Они нашу земљу виде као лепу дестинацију за одмор по повољним ценама. Сматрам да, осим домаћих, треба да привучемо што више иностраних туриста. Чак и да остану свега неколико дана, зашто да не?

Енглезима, Французима, Немцима, Русима, Кинезима...допадају се наша храна и пиће, програми сеоског туризма, боравак у природи, планинарење, одмор поред река и језера, а посебно забава и провод на манифестацијама и фестивалима. За њих ме увек прво питају. Ако бисмо реновирали бање и направили понуду, питам се где би нам био крај. Битно је да све оно што се рекламира у туристичким филмовима и на билбордима буде доступно и у стварном животу.

 „Више дај - мање очекуј“.

Са каквим ставом крећете на пут и шта очекујете од 

путовања?

- Доста путујем и пословно и приватно и не правим разлику. Радознао сам па ме својеврсна радост држи од момента уласка у воз, којим најчешће путујем, до самог доласка на дестинацију. Готово да никада не правим грандиозне планове са великим очекивањима - тада се најбоље проведем и направим најбоље текстове.

Издвајате ли неку реакцију читалаца из Лисе?

- Читаоцима се допада када пишем о детаљима којих нема у проспектима или на интернету. Рецимо: како су ме домаћини дочекали, шта се од домаћих производа може купити у селу, какав је пут до куће, да ли до те дестинације може да се стигне аутобусом или возом... Ако им се допадне неко домаћинство о коме сам писао, позову редакцију и потраже број телефона да би отишли тамо.

Потврда квалитета прича које читаоцима говорим су и не тако ретке реакције колега са телевизије који позову да би на обрађену тему урадили прилог из свог ТВ угла. Тако се добра енергија преноси. Тако домаћини добијају и могућност за даљу промоцију.

Како видите будућност штампаних и електронских медија?

- И једни и други медији имају публику која им указује своје поверење. Неко воли да чита вести и занимљиве текстове седећи за компјутером, неко листајући странице заваљен у фотељу или у аутобусу, или на пропланку далеко од градске гужве. То је ствар избора те не бих коментарисао све чешће најаве да ће интернет портали у блиској будућности заменити штампане медије. О томе се годинама прича, а новине се, као што видимо, и даље продају и читају.

Имате ли предлог за домаћине о начину промоције?

- Проверени рецепт је редован контакт са новинарима и слање мејлова са новим информацијама. Уколико је то могуће, самостално или у договору са локалном туристичком организацијом, организовати посете представницима медија. Жива прича са терену још увек нема алтернативу.

Имали сте прилику да будете наши гости. Какво је Ваше виђење концепта Магазе и

њеног даљег развоја?

- Допао ми се концепт Српске Магазе, а касније и Кукуруз феста, писао сам о њима. Као човек из медија, сматрам да Магаза треба да успостави још бољу сарадњу са новинарима и уредницима. Можда...да и њих умрежи као што је умрежила домаћине, да организујући разне акције са медијима кроз афирмативне текстове промовише своје пакете.   

Проф. др Сузана Ђорђевић-Милошевић

На прозору Магазе

Поштована Сузана, хвала на одвојеном времену, труду и жељи да у овом мартовском броју Ви будете представљени у нашој рубрици  „На прозору Магазе“

Хвала вам за прилику што могу нашем селу да намигнем са вашега прозора. У њега, од недавно, погледују сви они до којима је стало до села Србије, зато је већ част са тог прозора и провирити, а камоли шта са њега рећи.

Непосредан повод за разговор је излазак из штампе Ваше нове књиге „Мала пољопривредна газдинства и рурални туризам у Србији“. Како би је Ви најавили?

Па можда овако: О народе, ево седох да напишем оно што мислим да знам о селу, а ви видите ваља ли вам штогод од написаног,  па какву добру идеју у своју кућу унесите на сопствену корист и корист земље Србије. Све ми се чини да годинама слушам и гледам важне ствари по белом свету и по нашим селима, па се обрћем не би ли ми се поглед са другим радозналим погледима срео, да са још неким поделила радост открића, одушевљење сазнања... но никада довољно ни публике ни времена, никад праве прилике за то...

Преузмите електронско издање књиге 5375K

Ма шалим се. Најбоље је да моју књигу најави неко ко од ње види фајду, коме се учинила  добром и корисном. Нема боље најаве, но кад један цењени домаћин прозбори коју добру о нечему. И ја бих најрадије такву најаву.

Када се човек коначно скрсти да спусти на хартију бар део онога што безмало 30 година сазнаје, а што може бити, или му се бар чини корисними другима, онда у тренутку осети задовољство. А онда, чим заврши осети тескобу, јер је истина  да за свако питање из ове књиге у свету већ одавно постоји одговор и тешко је измислити нешто ново. Ипак, ономе ко трага за решењем ретко је на располагању и постојеће  знање, па је и запис о покојој доброј пракси често драгоцен.  Спознати туђу истину и прихватити је као узор за решавање свог проблема, међутим, није лако. Ваља се одрећи богорадања, запети и прећи у акцију, а све то следећи само инспирацију, док ће џепови и после стицања знања још дуго остали празни. И стога просто вам било и ако вам читање тешко пада, па прескачете редове ил' цела поглавља, али погледајте бар наслове и слике, оне су за вас и снимане – да отргну и корисно и добро и лепо од заборава и невидела.

Били сте 6 година на функцијама помоћника министра пољопривреде, најпре у савезном министарству, па у Сектору за међународну сарадњу и коначно у Сектору за рурални развој републичког министарства, који сте и основали. Иницирали сте и формирање прве српске Мреже за подршку руралном развоју. Које су по вама смернице за  напредак српског села?

Радост терена и конкретне помоћи

Села Србије морају прво бити друштвено препозната као постор који завређује равноправни статус са другим ентитетима  у државним програмима развоја. Да би се то десило, држава мора да прокламује своју решеност да подржава мало пољопривредно газдинство, једнако колико и непољопривредно сеоско домаћинство, као основну економску вредност руралних простора. Државу треба убедити и да се мане категорисања малих као „хоби фармера“ или да их проглашава супротно великим, озбиљним произвођачима, неозбиљним. Нико у нашим селима није неозбиљан нити залудан па зато има само две три краве, или можда ниједну. У селу живи на хиљаде породица чији опстанак зависи од пар рогова и сопствених јаких ил’ слабашних плећа. Ta малa производњa и лимитирани ресурси малих фарми су реалност, потреба и нужда, а не избор. Сиромаштво није  хоби и забава, сиромаштво је мука, најчешће наслеђена. Ако малима држава не може помоћи да увећају ресурсе, нити да их се ослободе и свој опстанак заснују на радном месту ван пољопривреде, онда им мора помоћи да те ресурсе рационалније користи и на тај начин побољша услове живота. То је услов опстанка српског села. Проблем је, међутим, што их се држава у овом тренутку одриче – она не жели ни да их попише. Представљају јој терет кога жели да се ослободи, па би јој драже било да их нема. Ваљда ће тако нестати, па са њима нећемо морати у будућност. Недај Боже неког рата, онда би их се сигурно сетила. Притиснути муком и без подршке државе, мали пољопривредници се масовно окрећу градовима Србије. Они, пак, немају капацитет да абсорбују сав вишак радне снаге из села, који се оваквим приступом ствара, нити ће то икада моћи. Одавно су већ српски градови пренасељени, са неадекватном и недовољном инфраструктуром, загађени и неуротични,  па нису ни добро место за рад, а камоли за живот. Кад политика подршке руралном развоју није добра, трпи цела Србија - и она градска и сеоска.

Славковица 2011

Све то говори да је нужно да се у сеоским областима, у којима постоји могућност да се живи боље, ресурси боље користе и задрже становништво. Треба инвестирати у инфраструктуру, побољшање услова живота и нова радна места, као и повећање разноврсности извора прихода. Добро уклапање делатности и рационално коришћење капацитета и људи и природе је предуслов успеха. Држава истовремено мора да се постара да престане са финансирањем онога што се само по себи већ догађа – финансирање великих и јаких да постану још већи и јачи, штедићи њихов профит, који затим одлази у потрошњу уместо у нове инвестиције, а да мале не ускраћује за прилику и подршку да се самозапосле, скрасе на сопственом огњишту и постану стабилни користећи рационално ресурсе који су им на располагању. Остављајући село без подршке, држава не само да трајно губи његов економски потенцијал, материјалне и нематеријалне културне вредности, већ остаје и без флексибилног ослонца у кризним временима, постаје  зависна, слаба, и упрошћеном, ни по чему посебна ни изузетна.

Подршка аграру какава се потенцира није решење за развој села, јер је усмерена на атипичне, велике бизнисе, који су ретки у селима Србије. Држава мора да препозна мале квалитетне иницијативе и финансијски их погура, а да тамо где снаге нема да се изнедре квалитетни пројекти, израду таквих пројеката подржи и технички и финансијски. Треба кренути од села са највише шансе да просперирају у савременом окружењу, на темељу добрих пракси из других делова света, али и Србије, при томе уважавајући домаће специфичности, културу, навике, интересовања,  тржиште.

Вршац ДАНИ БЕРБЕ ГРОЖЂА

Не сме се дозволити да са демографске карте нестану села са вредним културним и природним наслеђем, она на територији и у окружењу заштићених природних добара, природних и културних знаменитости, на обалама река и језера са потенцијалима за развој туризма, планинским пределима са огромним травњачким и шумским ресурсима и сл., она у близини бања и градова, у којима се може развити једна нова култура живљења за градско становништво или туризам и услуге, као надоградња примарним делатностима. Ово су прва села у којима треба организовати снажну мултидисциплинарну, интегралну подршку. Затим следе и сва остала, јер Србија је богата земља, практично да не постоји село у коме се не може учинити нешто да људи опстану и боље живе.

Средства којима држава располаже јесу ограничена, али се и са то мало средстава може пуно постићи, а већ активности локланих самоуправа усмерене на рурални развој могу много помоћи. У опредељивању развојних приоритета државе, међутим,  основа калкулације не може бити профит, јер држава није ни фирма ни брокерска кућа, већ квалитет локалних иницијатива, степен демонстрирања  заједништво локалне заједнице у одређивању сопствених приоритета, њихова усклађеност са расположивим ресурсима и њена спремност да делује. При томе треба уз финансијску подршку обезбедити и техничку - подржати два начина учења – оно „преко плота“кад комшија учи од напредног комшије, кога држава подржава, као и интезивним представљањем и трансфером примера добре праксе из других средина, па и сличних услова у иностранству. Управо зато је ова књига пре свега и настала – да пружи информацију о добрим праксама, да да подстицај развоју идеја, али и да скрене пажњу држави  где леже скривени ресурси и шта је то што треба подржати. Идеји, међутим,  треба храброст, воља и посвећеност, а пре свега љубав и поштовање према селу, а њих данас недостаје на свим нивоима.

Ваше досадашње велико искуство  у научном, институционалном, образовном и практичном  раду резултирало је и овом врло актуелном темом - мала газдинства. Да ли то може да буде сметња или  изазов за руралну Србију?

Мала газдинства су у суштини предност за развој Србије и време већ показује да интегрални развојни концепт заснован на територији и локалној заједници састављеној од малих и флексибилних газдинстава има већу шансу да постане и економски и еколошки и друштвено одржив и пожељнији него било који досадашњи. Питање је само колико ће још дуго село Србије моћи да жилаво одолева занемаривању и уништавању. Од оснивања Сектора за рурални развој инсистирам да се обрати пажња на мало газдинство, на сеоску породицу, на географски, културно и историјски дефинисане територије - чак без обзира на државне границе, а камоли општинске. Тешко допире до мозга људи да је различитост најважнија основа напретка. Они би да све упросте, згомилају, учине истим, да се са њим лакше влада, управља.. .а свет је у својој основи леп управо зато што је различит. А ми више немамо ни сектор за развој села. Па вреди ли даље причати. Остаје нам само да се свако од нас ко у селу што годи има, врати да макар покоси траву у дворишту, не би ли било мање змија и више туриста.

Поред тога што ће сви примаоци Магазина имати прилику да преузму електронску верзију књиге, имате ли нешто посебно што желите да пренесете читаоцима.

Књиге никада нису биле омиљени медијум за пренос знања и информација у Србији. Надам се да ће електронска верзија, која је уз то још и бесплатна, бити боље среће. Проблем је што већина наших сељака још увек нема могућност да  користи интернет, па ми је жеља да се новинари позабаве овим темама, да искористе бар наслове, ако не и текст и тему по тему обрађују, као фељтон у новинама или, још боље, какав серијал на телевизију. Нека крену трагом ове књиге и снимају емисије у којима ће актери бити и сељаци и они који о њиховој судбини одлучују. Нека постављају непријатна питања, нека хвале успехе, нека буду конструктивни фактор у буђењу националне свести о селу. О томе сањам, па макар да у томе и не учествујем. Волела бих да књигу прочитају сви који раде у надлежним министарствима. Само толико! Мислите - није мало? Јесте мало, јер много више би се могло урадити само на основу информација датих у њој, али нека, нека бар прочитаји и нека се замисле. Можда ће неки њихов наредни потез, бар подсвесно бити бољи за сељака, јер им је информација из ове књиге резидентна у уму. Баш сањарим, зар не?

Од самог почетка сте помагали и били укључени у развој концепта Српска Магазе, члан сте и стручног савета, како ви доживљавате Магазу и активности које она спроводи?

Темељ Српске Магазе

Магаза је за мене врхунски пример изврсно одмерене и усмерене активности за добро малог сеоског пољопривредног газдинства и домаћинства. Камо лепе среће да држава и донатори више подрже овај концепт и идеје које из њега проистичу. Српска магаза је као сеоска кафана у којој се све лако сазна, и коме се одмах види је л' ко добар, луд ил' пијан, која идеја пара вреди, а којој се ваља насмејати. У модерном смислу она је лакмус неоходних промена. У Магази село изгледа потпуно озбиљно, какво и јесте, а сељак није ружна реч. Магаза је место где се у сељачком домаћинству одлаже све што је вредно,а из њега све износи у недрима, загрљено, поштовано... Таква је и наша Магаза – она је ризница пре свега добрих и вредних људи и њихових идеја, а онда и њихових новостворених добара.  Даће Бог, време ће показати да ће овај концепт заживети у целој Србији и покренути низ квалитетних промена које ће српском селу дати нови полет. Већ га и даје.

Српска Магаза

Породично домаћинство

ОПСТАНАК СЕЛА - ОДРЖИВОСТ ПОЉОПРИВРЕДЕ
(или „здраво село – здрав народ“)

Проф. др Милан Ст. Тошић

Као увод у овај прилог да се наведу два случаја:

-          пре око 50 година чувени професор Денкер је затражио да га избришу из чланства Академине науке Берлин. Разлог? Није се слагао са политиком некадашње владе  ДДР (Источне Немачке)  - био је као научник и човек против тога да се породична газдинства претворе у задруге и државна имања (као колхозе и совхозе у некадашњем СССР-у). Тада је већ тврдио: без породичних газдинстава, без правог домаћинског рада и односа не може бити узспеха у пољопривреди! Доказ за то дошао је већ после 10-так година: влада  ДДР је морала да уведе строга ограничења за потрошњу меса, бутера, . . .

-   Баварска, једна од 15 покрајина Немачке, има најситнија газдинства у пољопривреди и спада у најуређеније (најлепше) покрајине. Лепоту и уређење ствара – пољопривреда. На основу тога Баварска привреда остварује огромне вредности преко туризма, услуга, промета, . . Сматра се да је та вредност већа од укупне вредности пољопривредне производње!

И одмах у наставку:  где је Србија? Да се за ову прилику издвоје само три ствари:

- географски положај

Није измишљено, већ вишеструко потврђено: Србија има идеалан географски положај као центар за  југо-исток Европе и везу ка Азији  као најмногољуднијем делу света;

- природни (климатско-земљишни) услови

Не мање идеално за појам богате пољопривреде, за успешан одгој скоро свих врста биљака и животиња;

-          традиција

Још од доба Немањића (преко Карађорђевића и Обреновића) све до данашњег дана Србију су  одржали – село и пољопривреда;

Последњих година Србију у погледу села заокупљају бар две групе брига:

- објективно пољопривредна газдинства у Србији су врло мала

Шта се овде може очекивати?  У природном процесу истовремено: нестајање најмањих и  настајање све већих породичних газдинстава. Први и најважнији услов: регулисање закупа пољопривредних површина на бар 10-так година. Тада ће млађи и стручно образовнији пољопривредни произвођач да обрађује 10 – 20  или више хектара, да их  негује као да је - своје. На таквим површинама ће усмеравати „надградњу“ у виду нове стаје и већег обима сточарства, подизање воћњака, винограда, уводити наводњавање, чак и дораду бар једног дела оног што је сам произвео! Тада ће и такво, још увек по величини скромно домаћинство запошљавати не само домаћина, већ још 2 – 3 (по правилу) сопствене радне снаге!

- велика техничко-технолошка (али и – образовна!) заосталост

Пољопривредни произвођач (или – сељак) – то је „занатлија“ за најмање 10-так делатности!  Колико због њиве (од орања, сетве и неге па све до жетве) још више због стаје, где сваком грлу стоке треба сваки дан вишеструко угодити не само храном и одржавањем здравља, већ много више од тога! Ко схвати тај обим мора да прихвати и потребу за вишеструким стручним образовањем и потребу да се већ стечено образовање стално допуњава!

А будућност?

Општи појам будућности пољопривреде света (па и Србије) је исти: очувати здраво плодно земљиште и производити  здраву (контролисану) храну! У целом свету је одавно прихваћена једноставна оцена: богат сељак – богата држава! То доказује велики број држава управо у Европи, почев од Аустрије, преко Немачке-Француске па све до Белгије-Холандије!

Брзо повећање броја људи света и потреба да се тај број обезбеди храном довели су до разних злоупотреба. Неке од њих су већ „одомаћене“ (вештачка ђубрива, средства за заштиту као прави отрови), док се неке упорно намећу (неконтролисане генетске промене као пример). Последица су појаве недефинисаних болести и све већа бојазност за здравље будућих генерације. Из тог разлога управо (западна) Европа намеће потребу за очувањем природних богатстава и производњом контролисане (здраве) хране. Холандија већ сада троши мање од 1/3 ђубрива у виду вештачких – све друго је из класичног стајњака!

У том погледу би Србија могла да „ускочи“ међу оне, који би постали водећи са производњом  сигурне здраве хране не само за свој народ – то има велике шансе да постане сигуран будући стуб целе привреде!  Да се придружи све сигурнијем појму: „здраво село  -  здрав народ“! Основу тога чини: помоћ државе за очување земљишта и онима који производе здраву храну! То се у ствари поклапа са појмом „одржива пољопривреда“!  То је вишеструко одржавање: села и сељака, пољопривреде и здраве производње, важне привредне гране и  државе у целини!