четвртак, 01. децембар 2011.

Крсна слава – Крсно име

Време је крсних слава! Само, да ли знате како треба да славимо и 
зашто су оне важне у Србији?


Срби су народ са богатом традицијом, многи традиционални обичаји током дугог временског периода били или изгубљени или заборављени. Слављење крсне славе остала је једина, непреркинута традиција Срба од времена покрштавања до данас. Много тога је промењено у народном животу и обичајима, али слава се сачувала као највећа светиња нашег народа.
Крсна слава има велики значај у српском народу, то се види и у народним песмама, „ко крсно име слави оно му и помаже“. Свети Сава, је нама православним Србима благословио србску породичну Славу: да свака породица, свака кућа и домаћинство слави оног Светитеља на чији дан су наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројце. Тако је Крсна слава или Крсно име обележје нашег народа, јер се прославља само међу Србима.
Један леп стари обичај везан за Славе, који се понегде и задржао, је такозвано „дворење славе“. Домаћини који прослављају своје Крсно име, тога дана уопште не седају, него у знак поштовања према своме Светитељу, послужују госте и са њима разговарају стојећи. Гост приликом уласка у кућу поздравља домаћина бројним жељама и здравицама. Некада су здравице биле неизоставне, оне славу чине свечаном и узвишеном светковином.

У чије се здравље вино пије,
све му здраво и весело било!
Домаћине, све у твоје здравље,
Бог ти дао и срећу и здравље!

Шта треба за прослављање крсне славе?

У дому домаћина пре славе обавља се водоосвећење – свештеник неколико дана пре славе освећује воду. Затим, припрема се славски колач, жито, црвено вино и свећа.
Славски колач представља жртву – благодарности Богу.
Славска свећа треба да је од чистог пчелињег воска и символ је жеље и тежње да светлост Божија просвети разум, осветли и оснажи врлине домаћина и његових укућана.
Жито или кољиво спрема се као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо. 

Поред овог, спрема се и славска трпеза, посна или мрсна зависно од тога када се слави Светитељ. Једна од највећих и најпоштованијих православних слава у Србији је Свети Никола. Сматра се да сви православни Срби славе светог Николу, половина као крсну славу док су друга половина гости. Слави се 19. децембра, на којој се служи посна трпеза, јер улази у Божићни пост. На дан славе укућани би требало да буду у цркви на Светој Литургији, а затим да у својим домовима дочекају госте. Крсна слава није гозба и не треба да претерујемо са припремањем хране и пића, јер осим што је трошак за домаћина, то је и бахатост.

Данас у измењеним околностима, постоји све већа тежња да се већина обичаја обнови и утка у савремени живот. Зато морамо знати шта су обичаји, традиција и вера, које је њихово значење, као и како се поштују?
Прослављање славе, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили. Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: „Где је Србин ту је и слава!“.

Рецепт за славски колач
Славски колач се меси од чистог пшеничног брашна уз доливање Освећене Водице.
Потребно је:
-          1,5 кг брашна,
-    3/4 литра млаког млека,
-          3 јаја,
-          Квасац
-          1 шољица уља и со.
Ово је рецепт за славски колач ако је слава мрсна, уколико је пост, прави се на исти начин само без млека и јаја.
Припрема:
Умутите јаја, додајте брашно, со и квасац. Колач замесите са млаким млеком. Када је маса толико густа да је не можете мешати, почните да месите тесто. Добро умешено тесто се одваја од руку, тада оставите да тесто надође. Када је маса спремна, још једном га промесите и тада одвојте један део за прављење украса на колачу. Славски колач обликујте и ставите у подмазану тепсију или дубљу шерпу обавезно округлу.

Уобичајени украси за славски колач су плетенице, лишће, голубови, руже, пшенично класје,  а на средини колача је увек утиснуто „слово“ ИС ХР НИ КА, ова слова значе Исус Христос Победитељ.
Колач се пече у загрејаној пећници на температури од 250 степени, око 40 до 50 минута.

На прозору магазе - Божа Петровић

Божа Петровић

У питомом шумадијском селу селу Дићи, општина Љиг, рођен је 15. јула 1922. године од оца Рајка и мајке Персе, Божидар Бошко Петровић. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у најближем градићу-Горњем Милановцу. Непосредно после рата, уписује се на Архитектонски одсек ондашњег Техничког факултета у Београду на коме је дипломирао 1952. Као запажен студент и спортиста на препоруку професора, запослио се у Енергопројекту, где је радио наредне четири године углавном на пројектима за земље блиског истока. Изабран је за асистента на Архитектонском факултету, јануара 1956. Шест година касније постао је доцент, 1976. ванредни, а 1983. редовни професор факултета у Београду на предметима Механика и отпорност материјала и Теорија система. У пензију одлази 1987. године, али тада као да почиње његов нови струковни живот – потпуно се посвећује пројектовању кућа надахнутих предајним градитељством и временом, ствара потпуно препознатљив стил. У својим пројектима породичних кућа  трага за инспирацијом  и неговањем традиционалних кућа у Србији као неимарског подстицаја и узора.

Стваралаштво овог универзитетског професора али и народног неимара, је толико велико и разноврсно да би само набрајање  препунило и Српску магазу.
На прагу десете деценије живота, професор Божа, како га зову пријатељи и бивши студенти, веома активно ради и пројектује. Посетили смо овог нашег градитељског духовника у кући у Горњем Милановцу, и замолили га да кроз прозор Српске магазе баци један поглед у будућност древног заната грађења на нашим просторима.

„Ако желимо да ревитализујемо село и да задржимо сељака на њему
онда морамо много радити и урадити на томе да он не постане само богатији, него и да хуманије живи. Значајан услов је за то и начин изградње његове куће. Оне куће која ће поседовати пуну човекомерност, топлину дома, присност и удобност, дах и дух поднебља, што је увек и имала стара и до скора готово изгубљена и заборављена кућа.
Потребно је борити се свакодневно против деградације праве и истинске културе коју изазива продорно позападњачење и потрошачки менталитет увозом свега и свачега...
Дужност свакога од нас је да чувамо и сачувамо своју особеност, јер богатство је у сложености и различитости, а не у униформности.
Свакога дана, часа и тренутка педаљ по педаљ, нит по нит, спајати прошлост и будућност, наслеђе и пројекцију и остварити тај обострани однос, како бисмо били учесници, а не само сведоци овога времена.

Ручно плетене чарапе од вуне каракачанске и пиротске овце

Домаћински!


Подручје општине Димитровград представља једну од најзначајнијих локација у области очувања генетичких ресурса домаћих животиња на простору Централне Србије. Газдинство Милутина Николића узгаја неколико угрожених аутохтоних раса, али истовремено предњачи у области органске сточарске производње.
 Ово газдинство узгаја следеће врсте домаћих животиња, поштујући методе органске производње:
говеда расе буша (највеће стадо на простору Србије и ширег региона), аутохтона балканска раса говеда која је у процесу изумирања. Говеда се узгајају у систему „крава –теле“, али је у плану и производња млека за потребе прераде. Газдинство поседује 85 крава, 3 бика и преко 70 телади и јунади;
балкански магарац (такође један од највећих запата на подручју Централне Србије). На газдинству се налази 30 приплодних магарица. Мушка грла се користе за производњу пиротске пеглане кобасице, а женска се уводе у приплод;
балканкса коза, у броју од око 80 коза, користи се за производњу млека и јаради.
На имању газдинства узгаја се и стадо пиротске и каракачанске овце од чије вуне се производе на традиционалан начин плетене чарапе.
Ручно плетене чарапе су природное тамно браон боје (од вуне каракачанске овце) или прљаво беле боје (од вуне пиротске овце). Израда и продаја ових чарапа доводи до додатне вредности вуне праменке која се углавном третира као "паразит" на телу овце обзиром да високу цену шишања и малу цену сирове вуне. Продајом овог производа остварује се приход за ланац који почиње од овчара, преко оних који ручно стрижу овце, перу и преду вуну до жена које су укључене у плетење. 

КУПОВИНОМ ОВИХ ЧАРАПА ПОМАЖЕТЕ ОПСТАНАК   
КАРАКАЧАНСКЕ И ПИРОТСКЕ ОВЦЕ У СРБИЈИ

Вуна представља најприроднији и најздравији материјал за израду одевних предмета.
Каракачанска овца је једна од најугроженијих аутохтоних раса оваца на простору југоисточне Европе. У Србији се налази мање од 300 грла ове расе, а највећи део се налази на простору Старе планине, као и на падинама планина Чемерник и Дукат.
Пиротска овца је једна од најугроженијих аутохтоних раса оваца на простору републике Србије и њена бројност се процењује на свега неколико стотина грла. Ова раса се некада масовно гајила на простору Старе планине и пиротског краја, али и у другим деловима југоисточне Србије. Од вуне ове расе се правио пиротски ћилим и качкаваљ. Овца сличних карактеристика се гајила и са друге стране Старе планине, у пограничним деловима између Србије и Бугарске, при чему се тамо за овај тип овце користи назив репљанска овца.
Вуна ове две аутохтоне расе има изузетна термоизолациона својства, као и чврстину влакна која се разликује од других тзв. племенитих раса оваца. оне се користе дуже, постојаније су и трајније.
Очување ове расе је значајно због гена отпорности, извдржљивости, њене скромности као и због чињенице да представља део културног наслеђа Србије.

Више о овом газдинству и вуненим чарапама на Чарапе www.srpskamagaza.com

Ракија као млеко


Од када је потекла прва кап ракије из старог казана, почетком 20 века, породично газдинство Лукић ову традицију није прекидало. Сабирањем зрелих плодова ранке и пожегаче и производњом по систему двоструке дестилације добијала се ракија која је била спремна за љубитеље препеченице тек после одлежавања у храстовим бурадима.
Ракија од шљиве производи се у породичном газдинству Лукић на традиционалан начин непрекидно више од једног века. Као предузетничка радња, Подрум Лукић, регистрован је крајем 2009. године. Почетак рада подрума везује се за испоруку првих литара најквалитетније ракије Краљевској породици Карађорђевић.

Подрум Лукић налази се на 80 км од Београда између бање Врујици и бање Љиг у живописном селу Бабајић. Сировинску базу за производњу воћних ракија пружа породично газдинство Лукић са око 40 хектара земљишта од којих се један део налази под засадима воћњака и винограда. 


Производ којим се подрум може истаћи је ракија „Декада“ – шљивова препеченица стара 10 година. „Декада“ је комлетирана као производ током лета 2011, а прво излагање доживела је у августу месецу на „Данима шљиве“ у Осечини где је за квалитет освојила велику златну медаљу.

У понуди Подрума Лукић тренутно се налазе воћне ракије од дуње, кајсије, крушке Виљамовке, јабуке, лозе и шљивове препеченице старе 3 године.

Више о Подруму Лукић на Подрум Лукић www.srpskamagaza.com

Љуто и слатко


Интернационални Фестивал ракије

 Пети сајам ракије под слоганом „Љуто и слатко“ биће одржан 10. и 11. децембра 2011. у Београду, у ЕХПО центру. Као и до сада и овај Ракија фест организују Ракија Бар заједно са Удружењем произвођача природних воћних ракија „Најјачи укуси Србије“.
 Све што желите да сазнате о ракији можете пронаћи на овој манифестацији, која представља најпосећенији и најстручнији сајам у региону посвећен ракији. Сви значајни произвођачи ракије, из Србије и иностранства, на Ракија фесту представиће своје производе. Посетиоци ће имати прилику да се упознају са историјатом и начином производње ракије кроз дегустацију комбиновану са храном.
Ове године посебан акценат стављен је на стручна предавања, организовано низ креативних радионица и предавања еминентних стручњака које Сајму дају едукативни карактер. Тако заинтересовани посетиоци Ракија феста могу сазнати које су то ракије са географским пореклом, који је значај заштите робне марке – жига, као и слагање ракије и хране, а такође ракије и чоколаде?
Већ традиционално, и овом Ракија фесту предходиће стручно оцењивање узорака и биће додељене награде под називом „Београдски победник“.
Специјални сувенир под називом „БГД ракија“ биће представљен на овогодишњој манифестацији, а за етикету сувенира побринуће се познате личности учествујући на такмичењу за избор најбољег дизајна.

Више о догађајима на /www.srpskamagaza.com

уторак, 01. новембар 2011.

Дах завичаја

У своје време свирала је представљала центар друштвеног живота у сеоским срединама. Окупљени на прелима, сеоским саборима и мобама људу су се уз песму и музику веселили. Наш најпознатији инструменталиста на фрули Бора Дугић описује звук овог музичког инструмента речима: „Дато нам је да кроз фрулу говоримо. Све оно што носимо у себи, све оно што је уткано у наше биће, фрула звуком дочарава. Она је спојила небо и земљу, живо и мртво, мушко и женско, душу и тело, и таква, чаробна, не може да досади никоме на свету“.

Двојница, околина Љига
Свирале постоје готово код свих народа на свету у основи су сличне нашој свирали, а оно што карактерише наше просторе, посебно просторе које насељава српски народ, је обиље разноврсних облика свирала.  То су фрула (назив долази од румунске речи fluer), свираљка, свиралче, свиравка, цевара, цовара, дудук, дудуче, ћурлик, ћурликалица и још око педесетак назива и облика.
 Свирала је пастирски инструмент, које су израђивали углавном сами пастири, и прекраћивали себи време уз стадо. Често је украшавана мотивима, који су резбарени, паљени усијаном жицом, извођени испреплетаном светлијом или тамнијом жицом. Свирале су најчешће соло инструменти на којима се изводе мелодије народних песама. Квалитет инструмента зависио је од квалитета дрвета од кога је израђен. Инструмент се израђивао од бочних грана, никада од стабла или пањева.

Рецепт за израду једне свирале 

Потребно је:

Свирала, Шумадија
Да се сеча грана обавља у јесен, најбоље у септембар, затим се крајем зиме почиње са обрадом гране челичним ножем. Са гране се најпре скине кора, а затим се нож постави у „срце“ гране која се оштрим ударцем располути на две полутке. Оне се прелију млеком да би боље налегале једна на другу, и чврсто се увежу упреденом вуном да се не извију. Тек на пролеће полутке се лепе.

За прављење лепка потребно је:

Једно беланце, 3-4 чења утуцаног белог лука и смола са шљиве величина јајета. То се добро све измеша и премаже прстом дуж „расекотине“. Полутке се затим лепе пажљиво да се не померају. Да би се одржала стална влажност дрво се више пута премазује уљем и сирћетом. На крају заштита свирале врши се стављањем свирале у печење, најчешће у овна да би се при печењу натопила масноћом.
Овако израђене свирале нису се продавале, оне се остављају у аменет, прелазе са оца на сина.

Поред свирала, и ткане торбе имале су свој значај и место у сеоским срединама. Торба је од свог настанка била предмет који је прилагођен човеку за његове потребе. Традиционална патријахална култура на простору Србије и Балкана имала је торбе у најразличитијим употребним облицима. Оне постају део културног ивентара и користе се у преради млека, за пренос и одржавање алата, прибора и осталих свакодневних потребштина. У Источној Србији првобитно су употребљаване торбе које се и данас називају цедило – цедилњак, у сточарским заједницама при преради млека и изради млечних производа. Постоје и транспортне торбе које су служиле да се у њима преноси расути терет, дрво, али и доносила се храна за обед на њиви. Интересантне су и такозване пастирске торбе, чији значај истиче чињеница да су постале део ношње, а на тај начин и ознака статуса. Торбе које су жене носиле говоре о свакодневном животу заједнице, а израда торби од прераде сировина до коначног производа, била је искључиво посао жена.

Женска ношња, околина Тимока
Техника израде, украшавања, орнаменти на торбама указују на различите културе које су преплетене у традиционалној култури наших простора. Орнаменти у ткању, везови и други украси на торбама постају креативни израз ствараоца, са мотивима геометријског, зооморфног (представе животиња) и вегетабилног типа (представе биљног света).
Неумитан процес урбанизације и промена у квалитету живота током 20. века допринела је да торба постане модел трансформације. Традиционална кутура показује да улога коју је торба имала у једном вредносном систему може да се преслика и на данашњи тренутак.
За стручна предавања и коришћење фотографија „Српска Магаза“ се захваљује Етнографском музеју у Београду, посебно мр.Милошу Матићу, Мирославу Митровићу и Марку Стојановићу на издвојеном времену и љубазности.

На прозору магазе - Добрица Ерић




Наш познати песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар, сликар природе, села, детињства и љубави рођен је 1936. године у Доњој Црнући у Шумадији, крај реке Груже.
 Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, више од 40 књига за децу ( „Свет у Сунцокрету“, „Вашар у Тополи“, „Чардак између четири јабуке“, „Сан Гружанске летње ноћи“, „Рождество ратарево“, „Разапета земља“, „Вилина долина“, „Деца са златом липе у коси“...). Заслужан је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио је 1959. године, а његове песме ушле су читанке и школске лектире. Добитник је бројних награда, Змајевих дечијих игара, Вукове награде, Златни кључић Смедерева... За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је Жичку хрисовуљу, 1992. године.

Добрица је велики пријатељ деце, сељака, радника и учитељског кадра који је препоручивао његове књиге ђацима. Себе назива бившим чобанином и земљоделцем, занатлијом који је опробао срећу у разним занатима, професионалним песником и романописцем за децу и одрасле. Песник сеоске идиле, наивни поет анахроних буколика и георгика (пастирске и ратарске песме), познат је да на јавним наступима своје песме говори.

Српска Магаза је имала част да упозна Добрицу на изложби фотографија „Куће Србије“ аутора Славише Живковића. Заједно гледајући изложбу, инспирисану традиционалном културом и древним српским градитељством питали смо нашег песника: Шта мисли о Српској Магази?
Кратко и сажето, наш врстан књижевник је рекао : „Све што се ради и помаже обнављању старина и очувања традиције, има велики значај, а једна је од њих и Српска магаза или „дућан“. Важано је да она има исту намену, да људи могу да дођу на једно место и потраже оно што им треба. Али можда је важније од свега тога што сам рекао, то што ће се са старом грађевином, овог пута магазом обновити дух једног минулог времена, јер људи који долазе ту причаће приче како је некада било, како се трговало у тим дрвеним зградама, када су људи били другачији, много скромнији, сиромашнији и много поштенији и бољи.“

Моје село
То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
Стадо са воћњацима!
Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи – јабланови.
Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.
Кад јутро румена лица
очи прозора отвори -
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.
У сумарак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице!

Прасеће печење у пакету Српске Магазе

Некада је плодном долином реке Љиг пролазио воз „Ћира“, спајајући градове, села и људе. Село Јајчић налази се у низу насеља које је повезивала некадашња пруга Београд-Сарајево, које на жалост више нема. На срећу, има вредних људи који се поред ћудљиве реке баве производњом хране. Уместо некадашње пруге, поред асфалтног пута који спаја Љиг и Дудовицу у селу Јајчић живи породица Илић која негује дугу и успешну традицију бављења сточарством.

Пре 10 година фарма Илић је оспособљена и специјализована за производњу прасади изузетног квалитета. Фарма свиња у коју је уложено доста искуства, сазнања и труда из области свињарства представља сировинску базу за производњу прасећег печења и по чему је позната у овом крају и шире.
У чему је тајна овог посла?
Свакако, то су прасад изузетног квалитета, али и сви поступци који су неопходни да  би до трпезе стигло реш вруће печење. Тајна квалитета овог производа крије се у осавремењеној традицији тако да се за печење користе зидане фуруне на дрва. Као што виолина даје препознатљив печат музици у рукама доброг виолинисте, тако и домаћин Љуба припрема печење чији се препознатљив мирис и укус памти.
Јесен је време слава, свадби и празника а Љубине руке пуне посла!
Потребе савременог човека изискују и нове начине продаје и дизајн  амбалаже. Концепт Српске Магазе омогућио је Љубивоју Илић да свој производ понуди у Магазином пакету. Квалитет на далеко чувеног печења сада прати и одговарајућа амбалажа која задовољава потребе пробирљивих купаца, а пре свега градског становништва.


Магазин пакет омогућава да се на једноставан и практичан начин, прасеће печење, без кога се тешко може замислити славље у Србији, нађе и на Вашој трпези.
Више информација о овом производу на www.srpskamagaza.com


Време је за вино

Фестивал српских вина

По трећи пут у Лазаревцу, 12. новембра одржава се Фестивал српских вина. Манифестација под слоганом „Време је за вино, пијмо домаће“ почиње тачно у подне и трајаће до 20 часова. До сада је учешће потврдило преко 40 винарија, од Суботице до Велике Хоче.
Пратећи програм фестивала ове године је у знаку винског песништва, уз подршку и активно учествовање Удружења књижевника Србије. Организатори овог догађаја Удрружење виноградара и винара „Зеочки виногради“ и Удружење виноградара и винара Србије „Вивис“, као део програма манифестације расписали су конкурс за најбољу необјављену песму о вину. Својим присуством овај догађај употпуниће и сви вински витешки редови из Србије.
Вино је поезија, која увесељава и инспирише љубав, надахњује уметнике, подстиче искреност, склапа пријатељства...и ретки су они који му нису остали верни, а да бар једном нису нахранили своја чула!
Стара пословица гласи „У вину је истина“, дођите и сазнајте још нешто о вину.

О догађајима на сајту www.srpskamagaza.com

Бабина река – поезија за душу

У атару села Трбушница на путу између Лазаревца и Аранђеловца, налази се етно село Бабина река. Смештено на самом крају села, овај етно парк грађен је у последњих 10 година, а са радом почело јуна 2010. Имање Живковоћа изоловано је дубоком природом од свега урбаног. Окружују га брда, планине, потоци река, шуме, а на само 50 метара од објекта за одмор налази се језеро. Природа у пуном свом богатству.
Језеро на коме можете пецати, уживати у шетњама поред њега или, из прелепог ресторана, одмарати посматрајући одсјај на његовој површини... Поред језера протиче поток у народу познат као Бабина река, по коме је овај комплекс и добио име.
У склопу комплекса налази се ресторан до 130 места, урађен тако да где год седнете ваш поглед на околину ће бити очаравајућ. Унутрашњост ресторана је јединствена, пријатну атмосферу даје отворено ложиште, чији посебан доживљај можете осетити у зимским данима. Пажњу привлачи и ресторан галерија је капацитета 30 места. Има камин и испуњен је уметничким сликама са мотивима Шумадије и фотографијама старих кућа Србије. Њихов аутор је Славиша Живковић који је и власник овог јединственог по архитектури етно села у коме се јасно осећа спој градитељства и уметности.


У склопу комплекса је уређена башта са фонтанама и природним хладом капацитета преко 200 места, бина за културноуметнички програм, паркинг и сувенирница, а започет је и велики завичајни музеј.
Веома богат јеловник прилагођен је оваквом амбијенту, па тако можете пробати разне специјалитете од пилетине, свињетине, јунетине и рибе, као и јела са роштиља.
Овде је могуће осетити потпуни мир и тишину коју ретко где и када данашњи човек може доживети. Етно село има четири апартмана где можете провести дане уз изузетну атмосферу, опуштање, инспирацију и одмор. Можете се релаксирати простим уживањем у природи, брањем печурака којих имау изобиљу, риболовом, шетњом или можете одиграти партију кошарке, малог фудбала или стоног тениса.
На летњој врућини можете се опустити у мини базену који се налази у самом дворишту.
Свако годишње доба носи са собом посебан доживљај Бабине Реке у домаћинству Живковића. Бајковит крај који мами пoезију из сваке људске душе.

Власник - Славиша Живковић
Телефон: 011 8156 183
Моб: 065 80 28 557
e-mail: fotosalear@open.telekom.rs
Web: www.etnoselobabinareka.com

субота, 01. октобар 2011.

Ако вам се љуља фотеља – набавите троножац!


Када сте последњи пут видели троножац или седели на њему?
Троножац је много више од једноставног дела нaмeштаја! Седење на троношци помаже да боље разумемо своје претке и позицију њиховог погледа на свет. Доказује да је тројство неопходно за стабилност. Повољно делује на сузбијање смртног греха гордости. А поред тога, увек је спремна за госта, у сваком окружењу - у канцеларији, старој или новој кући, викендици, салону, галерији, пословном простору. 

Не заузима пуно места и по потреби се лако се склања и преноси. Можете је носити са собом, прихватљива је за сваки гепек, обезбеђује Вам место чак и тамо где Вам се нису надали!
Ако Вам се љуља фотеља – набавите троножац!  И ако паднете, не падате са висине.
„Српска магаза“ покреће акцију за очување и промовисање старих заната „Са троношком у руци“ која ће имати за циљ да скрене пажњу јавности на значај, суштину и драгоценост старих и уметничких заната, као и промовисање и подстицање употребе оваквих занатских производа у свакодневном животу.
Акција ће обухватити широк низ активности – лицитације, изложбе, музичко-сценске догађаје... Сви они који деле нашу љубав према традицији, а посебно према занатима, позвани су да се прикључе и дају свој допринос кроз неку од активности у складу са сопственим афинитетима и преференцијама.
Будите покретач и учесник! Јавите нам се са предлозима!
За очување старих и уметничких заната боримо се заједно -  „Са троношком у руци“!

На прозору магазе - Милован Данојлић

Милован Данојлић

Више од тридесет година живим у иностранству, пропутовао сам многе земље, и готово сваке године долазим у родно село, на две-три недеље ако не и на два-три месеца. Та враћања у завичај учвршћују моју духовну равнотежу, усрећују ме и успокојавају. Мало је, у белом свету, онако љупких предела као што су брегови између Љига и Белановице, са леве и десне стране Качера. Рекло би се да је тај рељеф Творац обликовао са посебном брижношћу, са жељом да човеку све буде на домаку руке. 
Слична узбуђења доживео сам у Тоскани и Прованси, око Рогашке Слатине и у подножју Татри, у Вермонту, Ирској, Шкотској и на Цејлону. Објективној лепоти завичајних предела треба, разуме се, додати и субјективну димензију везану за сећања из детињства. Имао сам срећу да се родим у једном од лепших кутака планете.
Други извор радости коју сам, као повратник у родни крај, годинама доживљавао био је изразито природан укус земаљских плодова, пре свега поврћа, и воћа. Говорим у прошлом времену пошто се, од пре неколико година, стање битно погоршало. И у наше баште и њиве су, захваљујући „Монсанту“, попустљивости и небризи државних органа и неупућености сељака, почела продирати генетски модификована смена. Резултат је поражавајућ: кромпир, парадајз, краставац, бели и црни лук и борања сасвим су обљутавили, остали без некадашњег укуса и мириса, а о хранљивости или штетности такве, фалсификоване и стерилизоване биологије, боље да не говорим. Наш је сељак, због обилнијег приноса које доноси овакво повртарство, прихватио страхоту.
Колико сам се, не тако давно, радовао укусу наших плодова, који је одскако од онога што се гаји на Западу, толико се сада грозим готово овога што се на нашим пијацама налази. Код нас се стање нагло погоршало, док се уФранцуској, где живим, видно побољшало. Французи непрестано избацују отрове из својих башти - а Срби их уводе...као да нам тзв. „Европа“ ко зна којим путевима натура оно чега се сама одрекла.
Уместо здравих и природних плодова, за шта нам је поднебље дало велике могућности, ускоро ћемо постати рекордери у производњи нездраве и вештачке хране...
И даље се радујем лепотама родног краја, језику и људима који га говоре, а што се тиче поврћа и воћа, то је, у Француској, сада боље него код нас.
Српска Магаза схвата важност обнове традиционалних вредности нашег тла. Пружимо јој пордшку.

Оживимо старе занате

Потреба за обновом старих традиционалних заната веома је значајна и очување истих треба да допринесе популаризацији ове привредне делатности. „Српска Магаза“ препознала je важност упознавања са старим занатима, као и традиционалне методе рада и покренула акцију промовисања.Традиција је културно наслеђе које се преноси са колена на колено, углавном усменим путем. Обнова старих заната, осим допадљивости за тржиште, има и другу, изразитију вредност, а то је заштита вештина израде производа. Највећи број оваквог вида рада, ближи се потпуном ишчезнућу, а то се посебно односи на традиционалне сеоске и услужне занате у градовима. Ипак, и поред неповољних околности за обнову старих заната у Србији, виталност, таленат и вештине појединих даровитих појединаца или мајсторских радионица и даље, али уз велике тешкоће, налазе пут својим производима до заинтересованих купаца. Неки од њих оваквим начином израде баве се као хобијем, док су се други одважили да одаберу занат као позив и основни извор прихода.
Занат је првенствено вештина ручног рада, а занатлија израђује јединствене уникатне производе користећи оруђа за рад – алате. „Без алата нема ни заната“, на овај начин се обично карактеришу традиционална народна знања, наравно уз креативност и стваралачку склоност мајстора.Акцијом промовисања старих заната „Српка Магаза“ представља три јединствена предмета троножац, свиралa и торбе.
 
Троножац је једноставна направа за седење без наслона полумесечастог или кружног облика. То је универзални предмет и јавља се готово у свим културама. Једноставни модели троношца рађени су од грана, које су вешти мајстори искористили за ногаре, а сложенији су прављени са посебним ногицама на којим се намешта дрво равне површине. У такозваној ниској култури становања, троножац је био саставни део куће уз огњиште. Интересантни су троношци које су користили неки од занатлија, посебно опанчари и ужари, ови троношци у предњем делу имају удубљење, а неки од њих су били пресвучени кожом. Ретко су се троношци украшавали или резбарили, мада, у развијеној племској култури западне Србије и  динарске области, троножац је имао свој статусни симбол. То су троношци „столоваче“ са четири или са три ноге, имају наслон који се састоји од усправних гредица и једне лучне. У традиционалној култури овакав троножац намењен је старешини куће или неком значајнијем госту (свештеник, кум...). По правилу куће постојао је само један такав троножац. 

За стручна предавања и коришћење фотографија „Српска Магаза“ се захваљује Етнографском музеју у Београду, посебно мр.Милошу Матићу, Мирославу Митровићу и Марку Стојановићу на издвојеном времену и љубазности.

Одмарајте на селу

"Куда да одем?"


На само 10 км од Ваљева и 90 км од Београда, налази се село Попучке. Кроз село Попучке протиче река Кривошија, док се сеоске куће простиру на северној страни по падинама ваљевских побрђа, овај природни амбијет омогућава угодан одмор на селу. Овде се можете одморити код домаћина Слободана Јовановића уз квалитетан смештај, традиционалну кухињу и разне врсте рекреација: пецање, шетња и одмор у природи.
Храна је домаћа, а на богатој трпези могу се пробати и стара српска јела, проја, качамак, цицвара, кајмак сир, домаћи хлеб...
Гостољубив домаћин Слободан Јовановић, пружа сваком госту и могућност учествовања у пољопривредним радовима у домаћинству у виду рекреације и разоноде.
Кућа домаћина Јовановића налази се на око 300 метара надморске висине поред сеоског асфалтног пута и веома је угодна за боравак како у летњем тако и у зимском периоду. Гости који долазе сопственим превозом имају простор за паркинг, док они који намеравају доћи аутобусом обезбеђен им је превоз до села.
Учините да ваш одмор буде незабораван и проведите угодне тренутке на селу код љубазаног и срдачаног домаћина Слободана Јовановића, који већ неколико година дочекује госте из свих крајева света. 

Више о домаћинству Јовановић на  www.srpskamagaza.com

Књажевачки млин


Газдинство Слободана Петровића из Књажевца, бави се органском ратарском производњом, уз контролу сертификацијских кућа. Потпуни органски статус има око 2 хектара његовог газдинства, док остале порвшине Слободановог газдиства улазе у конверзију од наредне године. 
СГС-Београд д.о.о. врши контролу овог газдинства, на коме се гаје аутохтоне сорте белог кукуруза (осмака), ражи, јечма и овса. 
На каменом млину, од аутохтоних житарица добијају се интегрална брашна.
Слободан Петровић је до 2001. године живео у граду када је одлучио да живи на селу и бави се пољопривредом. Од почетка његови производи су гајени по принципу органске производње, а од 2005. године званичним сертификатима је потврђена његова производња. 

Поред органске производње житарица, газдинство Петровића бави се и производњом гљива буковача, која би такође у следећој години требала да буде означена у органску. Поред ове производње, на газдинству Петровића гајиће се и поврће.

Више информација о производима домаћинства Слободана Петровића на www.srpskamagaza.com

Вашар у Тополи

Обраше се виногради, крај Тополе
48. Опленачка берба и 39. Сабор народног стваралаштва Србије


На побрђима Космаја, Рудника и Венчаца, са Прокопом и Опленцем, од давнина су људи узгајали винову лозу. И у средњем веку читаво ово подручје је било познато по добром вину. Први записи о виноградарству овог подручја датирају још из путописа De la Brokijera из 1432. године. Слава опленачких вина, пренела се широм Европе 1903. године када је у селу Бања основана Венчачка виноградарска задруга и подрум вина краљева Петра и Александра Карађорђевића. Одржавање вашара у Тополи датира још из времена кнеза Александра Карађорђевића. Ову манифестацију Шумадинци једноставно зову Вашар у Тополи.
Овогодишња манифестација „Опленачка берба“ одржаће се другог викенда октобра. То је 48-ма по реду привредно туристичка манифестација. По значају који заузима у категорији таквих манифестација „Опленачка берба“ спада у пет најпосећенијих и најзначајнијих у Србији.
Преко 120 типских етно штандова биће постављено на Винском тргу и у Винској улици, роба широке потрошње биће лоцирана у бочним улицама града. На овогодишњој Опленачкој берби представиће се око 200 излагача у категоријама индивидуалних произвођача грожђа, воћа, вина и ракија, старих заната, сувенира, винарија.
На манифестацији „Опленачка берба“ организовано је Седмо међународно такмичење и оцењивање вина и ракија са преко 100 пријављених учесника. По извршеном оцењивању које званично почиње 4.октобра биће додељене награде у одговарајућим категоријама. Такође су у два дана трајања Сајма вина, сувенира и домаће радиности биће изабрани добитници награда и признања у неколико категорија: најаутентичнији стари занат, препознатљив сувенир, сталност у појављивању и најкомплетније представљање.
Истовремено са трајањем Опленачке бербе, одржаће се и републичка манифестација Сабор народног стваралаштва Србије. У оквиру овог тродневног програма (7. 8. и 9. октобра), општина Топола ће бити домаћин великог броја људи, који ће уз дегустацију доброг вина и музике да славе бербу грожђа.
О Тополском вашару певао је чувени песник Добрица Ерић, док су пре њега народни певачи сведочили да у том догађају уживају - Обраше се виногради, доле крај Тополе.... Песма је постала обележје Опленачке бербе.
Организатори су се постарали да вашарску атмосферу употпуне и културним дешавањима: организују се изложбе, концерти, представљају се и продају производи домаће радиности и старих заната, сувенири, све са намером да сваки посетилац оде задовољан.
Званични покровитељи Опленачке бербе 2011. и Сабора народног стваралаштва Србије су Општина Топола, Министарство економије и регионалног развоја, Министартсво културе, Компанија Дунав осигурање, Неметали д.о.о. Топола, Таково осигурање, Агробанка ....

четвртак, 01. септембар 2011.

Домаћински дар из срца Магазе



Уколико уживате у даривању, у Српској магази су за Вас спремни наши „Домаћински пакети"Стижу право на Вашу адресу! 
Осетите мирис и укус зрелих јабука, крушака, шљива, џема од кајсија, слатко од дуња, домаћег сира, ајвара...

У „Домаћинском пакету“ само за Вас стиже комбинација различитих домаћих производа слатко - сланих укуса, природно освежавајућих сокова, ракија и занатских предмета.

Увек пригодан поклон. „Домаћински пакет“ -  дар је од срца.

 „Домаћинским пакетом“ изразите поштовање, захвалност, симпатију или љубав према другој особи, а он ће у свима пробудити сећање на село, детињство, безбрижне игре и вољене баке. 

Прво јавно представљање „Домаћинских пакета“ заказано је за крај септембра у  Београду у клубу „Адижес“. Излагањем и дегустацијом домаћих производа покушаћемо да повежемо села и вароши, домаћине и произвођаче са свима који желе да освеже најлепше успомене на плодове српског села.

Домаћински! Е, вала баш!

Милован Петровић, човек који не купује ципеле!


Брајковац село има око 500 домаћинстава. Удаљено од Лазаревца 10 км, од Белановице 11 км, а од Љига 16 км. Има доста шума, пашњака и њива. Здрава вода, чист ваздух, а у зору рану слушам песме разних птица и правим опанке за све узрасте, традиционалне и модерне.

Дођите код Милована опанчара да Вам узме мере за најудобније опанке у Србији!

ЧУВАРИ ТРАДИЦИЈЕ: Милован Петровић, опанчар


Кажу да су некада давно каравани са робом између Београда и Дубровника пролазили делом кроз, тада знатно шумовитију, Шумадију...У близини тог некадашњег караванског друма, испод шумовитих брда, огранака Букуље, смештено је село Брајковац. Село припада општини Лазаревац и налази се у њеном јужном делу. Узун Мирко Апостоловић, знаменити Карађорђев устаник, родом је из овог села. Кроз село жубори река Оњег, десна притока Љига. А у долини  Оњега живи јунак наше приче, опанчар Милован Петровић. Рођен 1939, у предвечерје другог светског рата, Милован би свакако имао много тога да нам исприча из богатог животног искуства. Но, овога пута причамо о његовом опанчарском занату, који га с правом убраја међу занимљиве личности. 

Почетком шездесетих година прошлог века, као војник у Охриду радећи у војној радионици постаје шеф-обућар. Вративши се у Брајковац, наставља да усавршава опанчарски и обућарски занат, тада знатно цењенији него данас. Добар мајстор је имао пуне руке посла, а препоруке задовољних муштерија су биле најбоља реклама. Радио је на основу поруџбина, а затим је кренуо да продаје своје рукотворине по пијацама и на вашарима, од Петровца на Млави па све до Сплита на мору. У то време, највише су се носиле тзв. „Исусовке“ (нануле) на мору, а најзанимљивији пар опанака који је израдио били су чувени „шиљкани“, другачији и посебни.

Радећи ручно и квалитетно, Милован је неговао традицију производње древне српске обуће од коже, и у временима када су се многи ругали опанцима, стидећи се својих корена...Данас српски опанак поново добија једну нову вредност, као део прелепе шумадијске народне ношње, која је сада привилегија оних који је имају и носе.

Чувари традиције, културно- уметничка друштва и деца постали су главне муштерије. Такође, Милован излаже по позиву на значајним манифестацијама, показујући вештину израде опанака. Тако је његов рад и опанке видела бројна публика на Калемегдану и у Кнез Михајловој улици, али и гости на Двору Карађорђевића, на чији позив се такође одазвао.

Материјал је раније сам припремао, тако што  је штавио кожу говеђу, овчју, козју, свињску.... 
Од сирове коже се даље ручно плету опанци, за добар пар опанака му је довољан један дан. Поред лепих опанака, радио је осталу обућу по мери, нарочито кожне ципеле и мокасине. У време када није било специјализованих продавница великих бројева, људи са великим стопалима су спас тражили код Милована. Највећи број који је до сада радио је 49. И сада би неко од кошаркаша могао да оде код мајстора и да наручи по мери ручно рађене ципеле, удобне и уникатне.
Поред обуће, стари опанчар ради и сувенире-опанчиће, који су веома цењени као поклон, нарочито код наших људи који живе и раде у иностранству.

Вредно је знати да је Милован Петровић породичан човек, који има супругу, сина и три ћерке, затим снаху и троје унучића. Поред бављења занатом, бави се и пољопривредом на свом имању, али у мањој мери. Милован радо преноси своје богато знање и искуство млађим нараштајима и спреман је да заинтересованима покаже како се праве опанци, а они упорнији могу много тога и да науче од овог старог и драгоценог заната. С правом каже да прави најудобније опанке у Србији. Ко сумња, може лако да провери. Милован ципеле не купује, већ их по мери прави и за себе.


Чаробна "Равна шума"


Фарма "Равна шума"
Село Пртопопинци, Димитровград


Косовска бардока, млечна овца грубог руна, балканска и алпска коза, шарпланинци и пулини, а уз то и каракачанска овца, а и бели сир без премца, па кавал, гајде, тамбурица, одгајивачница ловачких паса Шпрингер Шпанијела и колекција чуваркућа... Породица Васов има и таленат, и знање, и срце и душу, па још и глас чаробан међ шумама и ливадама нашег највећег крашког поља, надомак Димитровграда. Племенити сеоски предео у који је смештено домаћинство Васова осликан је зеленилом биља, плаветнилом вода и руменилом неба изнад Смиловских језера.


Гости фарме могу се упознати, поред аутохтоних раса коза и оваца и са овчарским чуварским и радним псима, које Алексдандар Васов тренира за њихове самосталне дужности у стаду.

Специјалитет куће је перфектни козји и овчји бели сир, кисело млеко, овченик и јаретина из вурње. Васови гаје и зечеве, домаћу и егзотичну живину, а иза куће је и мала башта са поврћем. Васови имају и коња Вихора, младог пастува, који је кренуо у основну школу и већ носи јахача, а ускоро ће вући и кола и санке.

Александар Васов, свирао је и снимао путујући и боравећи широм Европе, а онда је пожелео да се врати коренима и ономе што га је музици довело - жељи да чува своје стадо и са њим свира кавал.

Александар Васов - власник фарме
Контакт телефони:
+381 64 44 62 687
+381 10 352 011

Kоординате:
географска ширина: 42.99725074255785
географска дужина: 22.817892123347168

  

"Даша" Вам даје предлог за зимницу

Домаћински!

У Моравичком округу на падинама Равне Горе налази се село Озрем. У овај природно богат и историјски крај се деведесетих година из Хрватске доселило једно амбициозно вишегенерацијско домаћинство. Велики оптимизам и ведрина који га красе помогли су породици Муждека да као СЗР "Даша" пронађу своје место на тржишту.

 
СЗР Даша бави се производњом воћа и поврћа, а такође и спремањем и паковањем зимнице. У плодном таковском крају на свом имању, узгајају воће и поврће које користе за сировине у производњи зимница.

СЗР „Даша“ Вам у овом броју Магазина открива рецепт „Мешане салате“ и позива да их посетите и лично пробате њихове „природне и здраве производе“! 

Рецепт - мешана салата

Потребно:
1 главица купуса
1
kg зеленог парадајза
1
kg краставца
4 шаргарепе
4 главице лука
4 першуна
2
l сирћета
100 g шећера
100
g соли
Уље
Ловоров лист

Припрема:
Парику и купус исеците као за салату, а остало поврће исеците на колутове. Све посолите и оставите да преноћи. Скувајте сирће са зачинима у 3 литра
 воде, додајте поврће и оставите да се кува око 5 минута. Склоните са шпорета да се охлади. Поврће поређајте у чисте, суве тегле, прелијте сирћетом, а на крају у сваку теглу сипајте мало уља, па затворите тегле. 

Фестивал зимнице по трећи пут уз игру и музику


Општина Коцељева, традиционално, по трећи пут организује манифестацију Фестивал зимнице у Коцељеви „Укуси Коцељеве. Манифестација је увршћена у календар манифестација Туристичког савеза Србије и постаје препознатљива широм Србије и даље.

Циљ Фестивала зимнице је унапређење производње, прераде и пласмана поврћа, воћа и зимнице у домаћој радиности и индустријски произведене, успостављање нових контаката и незаборавних дружења.

Фестивал зимнице ове године траје два дана,  23. и 24. септембра, уз велики број учесника, а посетиоци ће моћи да се забаве уз наступе фолклорних друштава и рок концертом као и многим другим занимљивостима. Фестивал зимнице се организује у Коцељеви у парку и делу платоа испред Дома културе на наткривеним штандовима поређаним у хладовини столетних стабала.

уторак, 02. август 2011.

О Магази

Српска Магаза


У нашим крајевима готово све куће имале  су магазу. Издвојена мало од осталих објеката, у оквиру окућнице, свака магаза је служила за прихватање, чување и складиштење разних пољопривредних производа, намењених пре свега продаји и трговини.

Магаза је у основи правоугаона грађевина, подигнута на високи темељни зид, висине до једног метра, са кровом који је грађен на четири воде, благог нагиба. На прилазној страни зграде је простран трем, док су јој зидови од храстових брвана. У унутрашњости магазе је постојала једна до две просторије у којима су се налазили пресеци за житарице и брашно.
Често се у магазама држала ракија и вино, које је домаћин сам производио. 


У магазама су се још могле видети окачене на таванске греде, у гроздовима тикве, натаге, вргови и врчеви за вађење и пијење ракије, вина и водљике, јабуковаче и крушковаче, измешаних са нискама љутих паприка, главица лука, амова и ждрепчаника. На неравном глиненом поду налазили су се земљани ћупови са туршијом, каце и бурад са ракијом и вином. У углу стајала је обично широка каца са купусом. У магази су се чувале наћве у којима се месило брашно за хлеб, а под тремом магазе, остављале су се и косе за кошење траве, алатке за скупљање сена, као и разбоји за ткање поњава и ћилима.

Имајући у виду значај који је магаза имала у историји српског села и чињеницу да је углавном свака српска кућа имала један овакав објекат, створила се идеја за концепт „Српска Магаза“.

Циљ „Српске Магазе“ је да кроз објекте традиционалног изгледа, представимо и промовишемо сеоске средине у Србији,  понудимо производе и услуге сеоских газдинстава. Посетиоци и сви корисници „Српске Магазе“ моћи ће да купе или да добију информације како да дођу до производа или услуга за које су заинтересовани.

Основна идеја и значај „Српске Магазе“ је спој традиције и здравог живота на селу са потребама које захтева савремено тржиште. Овакав вид повезивања и промовисања базира се управо на оним некадашњим магазама које су повезивале и окупљале домаћине, а самим тим и села и вароши међусобом. Зато је пројекат „Српска Магаза“ важан јер обједињује на једном месту традицију, културу, производе и осталу услугу сеоских газдинстава са потребама модерног човека.

Конференција

Манифестације – пут ка развоју руралних региона

Поводом 39. Косидбе на Рајцу, удружење „Моба“ је организовало и окупило своје пословне сараднике на дружење и дискутовање на тему „Манифестације – пут ка развоју и препознатљивости руралних региона“.

Ова међународна конференција одржана је 16. јула 2011. године у основној школи у селу Славковица, које се налази у подножју планине Рајац. Домаћини и организатори, Миле Гошњић и Драган Сајић из удружења „Моба“, угостили су професоре и предаваче ове конференције, који су разговарали на четири различите теме:
  1. Традиционалне пољопривредне манифестације - утицај на развој руралног туризма;
  2. Локални производи, активни садржаји у малим сеоским домаћинствима и примена нових технологија - значајан чинилац за унапређење понуде руралног туризма;
  3. Повезивање манифестација и пратећих активности (лов, риболов, спорт...) и њихов утицај на развој руралног туризма;
  4. Стари занати и сувенири као проширење понуде у руралном туризму.

Учесници конференције, како из наших крајева, тако и из суседних региона, разменили су искуства и препоруке и закључили да се покрене иницијатива за даљи заједнички рад на повезивању и организовању манифестација, све у циљу развоја руралног туризма и препознатљивости региона. 


О развоју руралних средина и њиховој препознатљивости у региону, предавала је Ирена Џимревска, шеф послова у оквиру канцеларије Секретаријата Сталне радне групе за рурални развој Југоисточне Европе. 



На конференцији др. Сузана Ђорђевић Милошевић, испред ФАО организације, говорила је о јачању села и здравог живота, такође и о осталим атрактивностима које села у Србији могу да понуде, као један од видова регенерације и побољшања развоја руралног туризма. 
Драган Сајић и Томас Јакобер (Швајцарска - „3S - System Sofware Support") су представили концепт „Српске Магазе" и описали могућности његове реализације и будуће примене. О вештини и изради сувенира као додатни садржај туристичке понуде, говорио је Дејан Милосављевић, испред Дућана „Здраво живо“. Затим, истакнуте су идеје о значају и потреби за јединствену базу просторних података и њихових особина, у оквиру ГИС-а (географски информациони систем), предавачи су били професор Емилија Манић и Владимир Манић


Креативни директор ПАКОМ Групе, Душан Каличанин говорио је о значају и примени дигиталне стратегије у оквиру манифестација сеоског туризма. На тему о потенцијалу и путевима развоја Централне Србије кроз рурални туризам и директни маркетинг пољопривредних и традиционалних производа, испред Института за прехрамбене технологије ФИНС, предавала је др. Јасна Мастиловић


О манифестацијама и њиховом значају говориле су Весна Вандић, директорка ТО Мајданпек – Доњи Милановац, менаџер Регионалног центра за рурални развој у Вршцу, Зорица Велимировић, из Републике Македоније представио се Томе Тимов, испред Федерације фармера Македоније и директорка организације „Долина фест“, Милица Станисављевић

„Манифестације и пут ка развоју руралних региона“ су само једна од тема које придоносе бољем разумевању и већем развоју препознатљивости руралних региона. Питања на ову, као и на многе друге теме, које се тичу развоја села веома су бројна. Удружење „Моба“ овом међународном конференцијом успело је да приближи и повеже све релевантне организације, удружења, компаније и афирмисане предузетнике и укаже на значај и интересовање о развоју руралног туризма. Ово је само једна у низу међународних конференција, а због интересовања и занимљивости тема, надамо се организовању сличних.