Причали смо о животу на селу у време њеног детињства и младости...
-Били смо задовољни, надали се бољем,
певало се!, говори Стојана о
некадашњем животу на селу, у време док је и сама била млада. Тада се знао
поредак, владало је поштовање и млађи су слушали старије, који су разборито
управљали домаћинством.
Начин исхране, као и начин живота, био је у складу са природом. Готово сва храна,
као и одећа и обућа производила се у домаћинству, које је било заокружена и
самостална економска целина. Млеко и млечни производи, поврће, воће, месо у
мањим количинама и посебним приликама били су основа трпезе у српском селу пре
неколико деценија.
За доручак обично цицвара, качамак, бунгур, печен кромпир са сиром и кајмаком,
врућа лепиња (ако је пост са пекмезом или џемом)...
За ручак се спремао кромпир, пасуљ, боранија, грашак, зеље зачињено
кајмаком...пасуљ се јео готово сваки други дан, месо ретко када, углавном о
празницима и када дођу гости (кувана овчетина, пар свиња се клало у јесен-ко има).
-За вечеру се није седало док отац не
дође.
А за вечеру оно што преостане од ручка, и понешто се дода.
Постови су се држали и јело се воће које успева код нас. Проја се јела
свакодневно, пшенични хлеб обично уз пост и о празницима. Хлеб се пекао у
хлебној фуруни, од брашна самлевеног у воденици (од целог зрна пшенице),
укусан, мирисан и хранљив.
- Тешко је било радити, али ти било нешто
мило, био си задовољан, примећује баба Стојана док описује сеоске послове,
оргаизациију и поделу рада међу укућанима. Свекрва је правила распоред снахама:
планинке обављају послове око стоке,
муже и прераде млека, боравећи током сезоне испаше на планини. Редуше обављају послове у кући и око
куће, смењујући се седмично. Жетеоци, косиоци, купиоци...раде тешке физичке
послове и певају а данас? Они који данас раде имају машине, мање запињу али
песме нема!
„Одрасла сам овце чувајући“ омиљена је бабина песма, а може се, уз још неке
старе, чути тамо где су „Златне руке“. Умеју и воле да запевају кад год је
прилика за песму!
- Знали смо кад је празник, ишли у цркву,
ишли једни код других...сећа се Стојана, примећујући да су данас људи
отуђени једни од других, усамљени и незадовољни.
Враћамо се у време данашње, модерно и брзо...
- У ово јако тешко време, кад се све
гледа кроз паре, треба добро отворити очи и хранити своју породицу здравом
храном. Треба обратити пажњу да није све у парама-са мало пара може се доћи до добре
зимнице,“, поручује ова вредна и искусна жена млађим нараштајима, често
ужурбаним и окренутим ка брзој храни.
Причамо о магази некада и сада...
-Магаза је била уредна зграда, чиста и
сређена као гостинска соба. Од брвана, са разним полицама, са окаченим
„натегама“ (тиквама, врговима)...Уместо подметача жуто липово лишће или пак од
винове лозе. Унутра пуно домаћих производа, зимнице, парадајз у ћуповима и
много тога другог што су вредне сељачке руке одгајиле и убрале а умешне
домаћице припремиле и оставиле за зиму...све од производа који су укусни и без
„хемије“!
Данас, баба Стојана се радује што је у Љигу отворена Српака Магаза и верује да
ће се, ако Бог да, проширити и у другим местима а и око ове прве бити још зграда.
Људи ће све више свраћати и куповати оно најбоље што српско село данас може да
понуди.
- А мени је жао села, ја волим село!
Лакше је изаћи у њиву него ући у затворену просторију, наглас размишља на
тему све већег интересовања градског становништва за боравак и живот на селу.
Ова разборита жена одлично схвата суштину и значај излагања понуде производа и
услуга са села на начин како то чини Српска Магаза, иако сама не користи
интернет (мада размишља о томе да научи и почне да ради на рачунару). Предлаже
да се припреми што богатија понуда зимнице за предстојећу јесен.
На крају овог изузетно пријатног разговора враћамо се на „Златне руке“ и њихове
планове за будућност. Са озбиљношћу и одмереношћу српске домаћице, баба Стојана
увиђа потребу за подмлађивањем овог удружења које чува од заборава јела
шумадијског села. Критеријуми за нове млађе чланице су да су вредне, уредне,
паметне и пристојне. Такође, „Златне руке“планирају радионице за обуке деце и
омладине, како бисмо и у данашње време неговали и развијали оно најбоље од
сеоске трпезе, што је издржало пробу времена и сва искушења бурне историје која
су нас задесила у прошлости а и садашњости.
Гледајући енергију која избија из ове седамдесетпетогодишње баке, осећамо да начин
исхране и живот на селу заиста благорворно делују на људе, њихову способност и
животну радост! Поздрављамо се, она оде својим послом, јер за вредне руке увек
има посла, а ми остадосмо замишљени, погледа упереног тамо где се уздижу висови
башког Гучева, Сувобора и Рајца...ка српском селу које још одолева и чека да
препознамо његову вредност и лепоту.
Зоран Бушић