Милован Петровић, човек који не купује ципеле!

Брајковац село има око 500 домаћинстава. Удаљено од Лазаревца 10 км, од Белановице 11 км, а од Љига 16 км. Има доста шума, пашњака и њива. Здрава вода, чист ваздух, а у зору рану слушам песме разних птица и правим опанке за све узрасте, традиционалне и модерне.

Дођите код Милована опанчара да Вам узме мере за најудобније опанке у Србији!

ЧУВАРИ ТРАДИЦИЈЕ: Милован Петровић, опанчар

Кажу да су некада давно каравани са робом између Београда и Дубровника пролазили делом кроз, тада знатно шумовитију, Шумадију...У близини тог некадашњег караванског друма, испод шумовитих брда, огранака Букуље, смештено је село Брајковац. Село припада општини Лазаревац и налази се у њеном јужном делу. Узун Мирко Апостоловић, знаменити Карађорђев устаник, родом је из овог села. Кроз село жубори река Оњег, десна притока Љига. А у долини  Оњега живи јунак наше приче, опанчар Милован Петровић. Рођен 1939, у предвечерје другог светског рата, Милован би свакако имао много тога да нам исприча из богатог животног искуства. Но, овога пута причамо о његовом опанчарском занату, који га с правом убраја међу занимљиве личности. 

Почетком шездесетих година прошлог века, као војник у Охриду радећи у војној радионици постаје шеф-обућар. Вративши се у Брајковац, наставља да усавршава опанчарски и обућарски занат, тада знатно цењенији него данас. Добар мајстор је имао пуне руке посла, а препоруке задовољних муштерија су биле најбоља реклама. Радио је на основу поруџбина, а затим је кренуо да продаје своје рукотворине по пијацама и на вашарима, од Петровца на Млави па све до Сплита на мору. У то време, највише су се носиле тзв. „Исусовке“ (нануле) на мору, а најзанимљивији пар опанака који је израдио били су чувени „шиљкани“, другачији и посебни.

Радећи ручно и квалитетно, Милован је неговао традицију производње древне српске обуће од коже, и у временима када су се многи ругали опанцима, стидећи се својих корена...Данас српски опанак поново добија једну нову вредност, као део прелепе шумадијске народне ношње, која је сада привилегија оних који је имају и носе.

Чувари традиције, културно- уметничка друштва и деца постали су главне муштерије. Такође, Милован излаже по позиву на значајним манифестацијама, показујући вештину израде опанака. Тако је његов рад и опанке видела бројна публика на Калемегдану и у Кнез Михајловој улици, али и гости на Двору Карађорђевића, на чији позив се такође одазвао.

Материјал је раније сам припремао, тако што  је штавио кожу говеђу, овчју, козју, свињску.... 

Од сирове коже се даље ручно плету опанци, за добар пар опанака му је довољан један дан. Поред лепих опанака, радио је осталу обућу по мери, нарочито кожне ципеле и мокасине. У време када није било специјализованих продавница великих бројева, људи са великим стопалима су спас тражили код Милована. Највећи број који је до сада радио је 49. И сада би неко од кошаркаша могао да оде код мајстора и да наручи по мери ручно рађене ципеле, удобне и уникатне.

Поред обуће, стари опанчар ради и сувенире-опанчиће, који су веома цењени као поклон, нарочито код наших људи који живе и раде у иностранству.

Вредно је знати да је Милован Петровић породичан човек, који има супругу, сина и три ћерке, затим снаху и троје унучића. Поред бављења занатом, бави се и пољопривредом на свом имању, али у мањој мери. Милован радо преноси своје богато знање и искуство млађим нараштајима и спреман је да заинтересованима покаже како се праве опанци, а они упорнији могу много тога и да науче од овог старог и драгоценог заната. С правом каже да прави најудобније опанке у Србији. Ко сумња, може лако да провери. Милован ципеле не купује, већ их по мери прави и за себе.