Прича из Нишевца - домаћинство Станисављевић

Из Долине мира и љубави

 "Неки тамо Толстој рекао је једном, а многи су то касније на различите начине понављали, да човек може да живи и у Јасној Пољани, у селендри једној Руској да направи престоницу света само ако се он осећа као престоница."

Шарена табла на улазу у село Нишевац, на југоистоку Србије, пет километара од Сврљига и натпис "Долина мира и љубави" описале су атмосферу која нас је сачекала у породици Станисављевић, али и спектар боја којих у овом домаћинству има на претек.  

Повртњак и ливаде су одмор за очи лети, а зими полице шпајза препуне тегли са зимницом, џемовима, соковима, ајварима, слатким...

Бранкица (55) дан почиње ложењем котла у пет ујутру и одласком у пошту тик уз кућу у којој ради као управница. Најстарија ћерка Адама - Драгана (35) , дипломирана сликарка ради као наставница ликовне културе у основној школи у Бору и сваког дана аутостопом иде на посао. Милица (30) је апсолвент Фозофског факутета у Нишу, једна је од оснивача Удружења грађана Timacum Maius, идејни творац фестивала Back to the village – Долинафест (www.dolinafest.com), сарадник Српске магазе и велики борац за рурални развој. Емилија (28) је завршила Технолошки факултет у Лесковцу а сада је у поход Америци са намером да заврши постдипломске студије.
                                                                                                                                







 И док туристи не могу да се начуде миру и спокоју, четири даме, од којих је једна однедавно у Америци, без стреса живе другачијим животом од оног у граду трудећи се да сачувају традицију, старе рецепте и лепе навике од заборава.

Фотографија групе Нишевачка клисура

Ема је у Америци, али се и тамо испољава и множи њен таленат. По узору на оца Драгана, летос је тамо зидала капију од камена а од дасака направила поклопац за бунар. Од баба Живке је научила да плете па је, поред маме Бранкице, са иглама и вуном у рукама, породица Станисављевић добила још једног борца за ручни рад.







Драгана се поред професуре бави рестаурацијом старог намештаја и предмета за покућанство, уређењем ентеријера, тка, слика и гаји цвеће. Гостима радо показује велику колекцију кактуса и суклумената, али и један од њених омиљених кутака - етно кућу коју је сама опремила.   Верујте, тестера, шлајферица и шрафцигери нису без разлога саставни део кућног инвентара и њеног аксесоара.

                   Милица је нешто сасвим треће. Она пише пројекте, развија туризам и промовише село.                                                   

Признање Агро-биз лидер 2011.
 за допринос развоју сеоског туризма,
са Јасмином Никитовић-Стојичић

             Хекла, верује и смешка се камери.

           

              Са председником општине Сврљиг Милијом Милетићем
и Машом Бубањ (Хелп)

- Чувамо и обнављамо оно што смо наследиле. Недавно смо купиле још једну њиву и посејале детелину. Нисмо желеле да продамо комбајн кад је тата умро. Тог лета Ема је изашла из дворишта на трактору и поорала два хектара земље, посејала пшеницу и пожњела жито. Сви су плакали кад је пролазила кроз село. – сећа се Драгана.

      

Видео прилог урадила Нишка телевизија за крај жетве 2011.

 У њиховој кући се једе само умешени хлеб, а храна се спрема од намирница са имања.

Од поврћа и воћа које успева на њиховој земљи ове вредне жене праве разне ђаконије – кувана јела, пите, хлеб, слану и слатку зимницу...














Госте, подразумева се, чека домаћа, здрава трпеза са села.

Трудимо се да уместо конзерванса користимо технику пастеризације, рен, трњину или дрен који чува квалитет производа. За славу или рођендан, уместо вина и чоколаде, спакујемо поклон - теглицу. То је наш мали дар.

Башта и зимница су Миличине и моје две велике љубави
које смо наследиле од баба Ратке

Вама дарујемо рецепт за претечу свих данашњих домаћих зимских слаткиша-Рецељ. Правимо га по традиционалној рецептури, без додатног шећера.

Печенку (бундеву) очистите од семена и коре, исечете на коцкице, ставите у кречну воду да одстоји па исперете. Сок од грожђа (ширу) прокувате а онда у њега додате комадиће бундеве. Све кувате док се не постигне густина као за слатко. Једностављно је и здраво. Признајемо, прави специјалијалитет!
 

 

Патуљасти зец Љубиша лако се прилагодио условима у Нишевцу, двориште је заменило кавез а поврће из баште на сталном је јеловнику овог симпатичног кућног љубимца.
                                                             

А како зими? Нама није проблем, од детињства учимо сналажење на
леду.

Имају 6 категорисаних места (3 собе са француским лежајем) и собу за одмор са шанком, кухињом и трпезаријом, доста књига из области уметности, сликарски материјал, сировину и "оружје" за плетење и хеклање, разбој, трактор, комбајн, оруђе за рад у пољу...

У оквиру домаћинства Станисављевићи гаје поврће па је на трпези увек свеже салате. Ту у окружењу су и пашњаци богати лековитим биљем, пастири са овцама и козама, живописна Сврљишка клисура, купалиште Бањица, манстир св. Архангела Гаврила, Стара планина, Књажевац и Ниш, археолошка налазишта Медијана и Феликс Ромулијана, бања Топило, базен Попшица, базен Ргоште...

Поред здраве трпезе госте у Нишевцу чекају и 
искусни водичи-заљубљеници у родни крај

 Спајајући модерно и традиционално, жене породице Станисављевић од заборава чувају дух традиције и традиционалне вредности породичног дома, граде нове ствари на темељима онога што су преци започели. Комбајн и данас излази из овог дворишта.
            Њихов циљ није да оду у град и крену испочетка, већ да привуку што више туриста у сеоску оазу – Долину мира и љубави.

 

 Фотографије Ненад Благојевић, Браниша Антић и Миодраг Миша Игњатовић, текст Ненад Благојевић
                                                                                                                објављено у часопису ЛИСА

                                                                   више фотографија погледајте на сајту Српске магазе

Ораховцу башто рајска

Винарија Антић

Ораховац

Косово и Метохија

Винарија Антић из Ораховца је једно од првих предузећа из енклава на Косову и Метохији које је већ 4 године присутно на тржишту Србије.

Винарију  је 2003 године основао Здравко Антић са својим зетовима. Здравко је технолог и виноградар са 35 године искуства. Био је један од водећих технолога винарије „Косово Вино“ из Мале Круше и винарије „Орвин“ из Ораховца – некада највећег извозника вина. Здравко је са  „Орвином“ добијао бројне домаће и иностране медаље и награде. Творац је и некада веома цењеног Орвин Вињака. Традиција производње вина  у породици Антић је генерацијама уназад. Данас Здравко преноси своја знања даље на чланове породице са намером да се та традиција настави и посао прошири.

 Винарија има смештајни капацитет од 45.000 литара вина и годишњу производњу од око 15-20.000 литара. Винарија поседује и другу неопходну опрему: муљачу, пресу, винификаторе, пумпе, филтере  и сопствену лабораторију. Винарија пружа техничку помоћ у давању дела опреме на коришћење  као и саветодавну помоћ у производњи вина малим винарима из енклава Ораховац и Велика Хоча.

Рајска Башта

Вино је као песма. Названо по ораховачкој химни „Ораховцу башто рајска“,  ово вино дочарава сву посебност живота људи овога краја у коме су поред свега  остали и опстали. Па да чујемо шта песма каже о вину: „Од најслађег грожђа из Божијег Винограда, сазрелог од сјаја најлепшег сунца, направљено у скученој енклави у којој је сваки камен грумен злата,  од стране добрих и срећних људи, ово вино вам нуди пре свега њихову бескрајну љубав.“

Рајска Башта је стоно суво црвено вино произведено од сорте Црни Бургундац уз додатак Каберне Совињона и Вранца. Вино је  бистро, фине текстуре и боје тамног рубина. Пуно је на укусу, хармонично и питко. У укусу и мирису преовлађују  воћни тонови. 

Постојбина

Одакле смо? Где су нам корени?  Косово и Метохија, одакле је и ово вино,  је наша вековна, заветна и духовна постојбина коју носимо у својим срцима. Из ње су лозе нашег рода потекле на многе стране. А од винове лозе, чистим самотоком непресушне снаге је из наше постојбине ово вино потекло ка свима нама.

Постобина  је стоно суво бело вино произведено од сорти Италијански Ризлинг и Рајнски Ризлинг. Иако су ове и друге сорте грожђа у нашу постојбину дошле издалека, било им је лепо као код куће. Зато с правом можемо рећи да је она постала и њихова, друга постојбина.

Вино је сламасто жуте боје, карактеристичног сортног мириса и укуса, уз нијансу  пријатних киселина. Пуно је на укусу, питко и освежавајуће.

Избор Срца

Срце бира. Дајмо му прилику да избором овог вина добије савезника приликом свакодневних избора и  посебних прилика. Дајмо му прилику да брине и о себи. Ово је вино за сваки дан, да нас покрене и одржи у правом ритму. Ово је вино за срце - емотивни центар и покретач нашег бића, али и вино за срце - најважнији телесни орган. За добро расположење и осећај љубави. За здравље и виталност. Ово је вино као свакодневна потреба, као храна, као ... лек!

Дозирање и начин употребе: по једну чашу дневно... J  или у посебним приликама по потреби  ... !

Избор Срца је стоно суво црвено вино произведено од сорти грожђа Гаме, Вранац и  Црни Бургундац. Посебно је прављено за свакодневну употребу, са високим квалитетом и од самотока. 


Погледајте презентацију и контакт

Ко од лепоте није болов'о нека дође у Долово

Винаријада од 04. до 14. фебруара- Долово 

Када говоре о Банату људи у шали кажу: 

" Попнеш се на бундеву и видиш цео Банат",  мислећи при том на непрегледну равницу и поглед који се љуљушка у мору жита. Ипак, постоји једно место у Банату које пркоси овој доскочици јер није типично равничарско место. Село Долово смештено је на седам брежуљака, на западним обронцима Делиблатске пешчаре и на 111 m надморске висине. Припада територији града Панчева од чијег центра је удаљено око 20 km, а од Београда свега 50 km. Бајковит и необичан пејзаж чини га посебним у односу на остала места у Банату. Познато је по плодним ораницама, гостопримљивим и вредним људима, штрудлама, овчијем сиру, коњима и добром вину.

Од давнина се овде гајила винова лоза и производило врхунско вино, подаци досежу чак до времена римске владавине. Захваљујући ентузијазму и залагању вредних мештана 1998. године основано је Удружење виноградара и винара "Свети Трифун" - Долово, са циљем да очува традицију и наслеђену љубав од својих предака и враћање винске славе. У свом власништву имају 40 ари винограда и производе сопствено вино "Свети Трифун". Осим популаризације гајења винове лозе и прављења домаћег вина на традиционални начин , организују и едукативне трибине, презентације и промоције на разним скуповима и сајмовима и са успехом учествују на такмичењима вина. Имају преко 60 чланова виноградара, произвођача и љубитеља вина како из Долова тако и из околине. У њиховим подрумима могу се пробати врхунске сорте вина.

Више од једне деценије Удружење "Свети Трифун" организује манифестацију "Винаријада" која се одржава сваке године у периоду од 04. до 14. фебруара. Манифестација обухвата промоцију и продају домаћих вина, пријем узорака за избор најбољег вина, предавања о виноградарству и винарству, изложбе, дегустације, одлазак у виноград и завршно вече када је резање славског колача, додела признања, свечано проглашење победника и вечера са културно уметничким програмом. Треба поменути и могућност обиласка Етно куће са винским подрумом Стајић и Винарије Веритас -подрум Чојбашић.

Стара францска пословица каже: "У води видимо свој одраз, али у вину опажамо срца других".

Ако желите да завирите у радосна банатска срца и осетите питому банатску душу посетите Долово.

Све информације можете добити на телефоне:

            063 866 78 37     

            062 444 913     

            063 892 37 72    

 Web: www.vinarijada.org.rs   

Први православни свештеник на Сејшелима

Када су из Сарајева отишли да раде на Сејшелска острва, Отац Сергиос (тада Срђан) и Весна Јаношевић нису ни сањали да ће због немилих ратних догађаја тамо остати, као и да ће се две деценије касније у њиховој кући одржавати свете литургије

Текст и фото Ненад Благојевић (текст објављен у часопису Лиса)

Сваке недеље у пола девет ујутру у приземном делу своје куће који је претворен у малу капелу, у насељу Макабе на сејшелском острву Махе Отац Сергиос (Срђан Јаношевић) служи свету литургију. У капелу Светог Димитрија Солунског може да стане тридесетак верника, док се за православну божићну и васкршњу литургију на коју дође и стотинак Руса, Украјинаца, Срба, Кипрана, Белоруса, Румуна, Бугара и Молдаваца изнајмљује конференцијска сала у хотелу.
- Годинама смо желели да имамо православну цркву, а након оснивања Православне хришћанске заједнице, пошто Сејшели припадају Александријској патријаршији грчке цркве, обратили смо се Његовој светости Патријарху Александријском Теодору ИИ да благословни њено стварање – прича отац Сергиос (65) и сећа се како је у мају 2009. године митрополит Танзаније и Сејшела, господин Димитриос на Сејшелима одржао свету архијерејску литургију понудивши му да као свештеник води парохију.
Угодна клима и чист ваздух
- Ни у сну не бих помислио да је то могуће, поготово да у шездесет другој години започнем тако узвишен позив. Рукоположен сам за свештеника 13. децембра 2009. године у Солуну чему су присуствовали моја супруга и ћерка, а прву православну васкршњу литургију служио сам на Сејшелима 4. априла 2010. године – прича нам.
- Двадесет пет година нашег живота на Сејшелима пролетеле су као трен – укључује се у разговор супруга Оца Сергиоса, Весна Јаношевић (62) док испијамо домаћу кафу на тераси.
- Некад имамо утисак да смо овде вечно, а некад веома кратко. На Сејшелима је увек равнодневница, а нама су се одмах допали угодна клима, чист ваздух и здрава храна – сећа се Весна и наставља животну причу.
- Док смо живели у Сарајеву, супруг је радио у ЈАТ-у, а ја у Радио телевизији Сарајево. Први пут смо заједно посетили Сејшеле 1981. године, а онда поново дошли 1985, када нам је сејшелска влада понудила да радимо за њих – свако у својој професији.
Рат је изменио планове
То се и остварило 1987. године када су потписали уговоре о раду и са седмогодишњом ћерком Срђаном остали да живе у овој малој држави у Индијском океану, удаљеној осам хиљада километара од Југославије.
- Планирали смо да останемо до 1993, међутим рат у Босни и Херцеговини потпуно је изменио наше планове, али и живот. Изгубили смо све што смо имали у Сарајеву, нисмо имали где да се вратимо, те смо почели да организујемо живот овде на дуже време – прича нам Отац Сергиос у дворишту куће препуном зеленог растиња и папаја и са погледом на море.
Живећи далеко од своје земље, фамилије, пријатеља и свега што су волели, ослонац су нашли у нашој православној вери. Од тада су, како кажу, почели више да се моле Богу, да више читају Свето писмо и верске књиге и текстове.
- Чезнули смо за нашом земљом, а учење од духовних отаца било је оаза која нас је повезивала са Србијом и православом црквом – објашњава Весна која помаже супругу у току литургије – доноси кандило и топлу воду, прави нафору, пева у хору...
Србија као домовина
- Када живите усред океана, понекад осетите његову величину у виду острвске грознице и имате утисак да сте сами, па пожелите да одмах будете на копну. Без обзира на расу и религију Сејшелци живе хармонично, поносни су на своју земљу и кад увиде да је као странац цените, одмах вас прихватају за пријатеља. Иако много волимо ову државу, молимо се Богу да једног дана имамо кућу у Србији, своје гнездо у земљи у којој планирамо да проведемо позну старост – каже Весна која породично барем једном годишње долази у Београд.

- Кад смо у Србији толико се дружимо са драгим људима да се дешава да ручамо и вечерамо по неколико пута дневно и обавезно негде каснимо. Обожавамо Београд јер има неописиву чар! Србија је наша домовина, другу немамо – рекли су нам Јаношевићи на крају разговора.







Отац Сергиос (Јаношевић) рођен је у Београду, док је у Сарајеву завршио Природно-математички факултет, оженио се и добио ћерку. Његова супруга Весна је тамо рођена, завршила је Филолошки факултет и радила је као новинарка. Обоје су много путовали пре него што су се срели, а након тога заједно наставили да обилазе свет. Њихова ћерка Срђана школовала се на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинарка, а данас је портпарол председника Сејшелских острва.

Професорка која оцењује ракије

Стручњак за дегустацију јаких алкохолних пића и вина доктор Снежана Станковић открива како у једном дану проба и до 70 узорака и како препозна добру ракију

Међу оцењивачима ракија, на дегустацији 65 узорака одржаној у Београду (чији су победници на такмичењу Београдски победник проглашени на Ракија Фесту) срели смо и једну даму - докторку Снежану Станковић, професорку Високе пољопривредно-прехрамбене школе струковних студија у Прокупљу. Иако је пробала шљивовицу, јабуковачу, дуњевачу, кајсијевачу, виљамовку, лозовачу, ракије од дивље крушке, трешње, вишње, боровнице, дрењине, малине, банане, зове, клековачу, траварицу, ораховачу, медовачу и вињак Снежана, како каже, није осећала умор, а то није ни био највећи број узорака које је једном дану оценила (рекорд је 71 узорак).
- Дегустацијом се пиће може оценити без гутања, мада се у циљу добијања потпуније слике о квалитету пића може и то учинити. Ја гутам само добре узорке. У току пробања једне серије ракија (десет до петнаест узорака) праве се паузе за чај, кафу или шетњу – каже Снежана која је и стручњак за оцењивање вина.
- Добра ракија је она која оставља утисак да сте загризли воћку од које је направљена. Боја и бистрина се оцењују чулом вида. Боја је значајан параметар квалитета пића и на основу тога се види да ли је исто сазревало одређено време у неком дрвеном суду или не. Млади дестилати су безбојни, као и неке ракије, које се чувају у стакленим судовима или у судовима од инокса. Бистрина се најбоље цени ако је чаша са пићем окренута благом извору светлости – објашњава нам.
- Мирис и укус представља најважније параметре који утичу на крајњи закључак о квалитету пића. Када дегустирам, најпре миришем пиће. Мирис се оцењује лаганим, краткотрајним удисајима из чаше и задржавањем у носу. Није пожељно више пута то понављати истим пићем, јер се на њега чула навикавају и даље не опажају. Затим се узима мања количина пића па се проваља по устима тако да доспе до језика и непца и кратко у размацима узима се ваздух. На врху језика се осећа слатко, са стране језика кисело и слано, а на корену језика и непцима горко, што значи да се пиће не мора прогутати да би се правилно оценило. Алкохолно пиће се у устима постепено загрева и на тај начин се ослобођају ароматичне материје које преко непчаних отвора одлазе у нос и тада се осећа његов квалитет.
Испричајте нам како вас је посао из Београда нанео до Ниша и Прокупља. Где сте радили у Београду?
- Почетком седамдесетих година дипломирала сам технологију биљних производа на Пољопривредном факултету у Београду, очекујући да ћу се бавити искључиво научно-истраживачки радом. Са том жељом сам отишла у Ниш и прво радно место било ми је у Заводу за виноградарство и винарство, у енолошкој лабораторији, где се, поред осталог, испитивао квалитет вина и ракија. Испитивање квалитета пића поред физичко-хемијске анализе подразумевало је и дегустацију. Ту сам стекла прва искуства у оцењивању вина и ракија. Затим сам учествовала у у раду локалних комисија за оцењивање квалитета вина и ракија. Прво веће „ватрено крштење“ имала сам у Лесковцу на Сајму виноградарства, винарства и воћарства на позив професора др Михаила Даничића који је инсистирао да његов најбољи студент буде члан Комисије за оцењивање квалитета вина.

Касније су уследила учешћа на многим манифестацијама: Пољопривредном сајму у Новом Саду, на сајму „Свет вина“ у Београду, Сајму хране у Будви, затим на традиционалним манифестацијама у Неготину, Књажевцу, Смедереву, Вршцу, Трешњевици код Параћина, селу Шљивовица на Златибору итд., како у комисијама за оцењивање квалитета вина, тако и за оцењивања квалитета ракија. Некада је иста комисија оцењивала и вина и ракије. Решењем Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије од 05.07.2005. постављена сам за члана државне Комисије за сензорно оцењивање вина са географским пореклом, а од 05.04.2012. налазим се на Листи оцењивача који врше оцењивање и дужности у оквиру Панела за сензорно оцењивање шире, вина и других производа, као и на Листи оцењивача који врше сензорно оцењивање вина са географским пореклом (објављено у „Службеном гласнику РС”, број 31/12).
Да ли је још неко у вашој породици оцењивач? Да ли су ваша деца заинтересована за тај позив?
- Мој син Иван завршио је архитектуру у Италији и увек ми доноси из Ђенове вина и италијанске познате ликере знајући да ће ме то обрадовати. Моја ћерка завршила је права и никада није показивала ни најмање интересовање да крене мојим стопама.

Текст и фото Ненад Благојевић (текст је објављен у часопису Лиса)