Вредне жене ужичког краја

Међу житељима Злакусе и Потпећа, надасве познатим по раду и креативности, све је више дама које својим идејама и залагањем доприносе додатном развоју туризма и села уопште.

Први утисак који путник намерник стекне по доласку у комшијска села Злакуса и Потпеће, између Пожеге и Ужица, јесте да тамо слабо важи оно што о руралним пределима слушамо у медијима и од других људи који живе на селу. 

Иако су је свесни, они се не жале на кризу, већ вредно раде. Иако имају могућност да оду у град, Злакушани и Потпећани увек прво пробају са послом на свом имању, у свом домаћинству. 

У овим селима у којима се рађају деца многи су успели да живе од свог бизниса. Људе који се баве грнчарством, сеоским туризмом и узгојем рибе, много жена са добрим пословним идејама и ентузијазмом срешћете на сваком кораку.

Нове народне ношње

Желећи да обуче жене да саме израђују народне ношње и да праве грнчарске производе, житељи Злакусе су на челу са Сашом Дрндаревићем а уз помоћ Националне службе за запошљавање и Амбасаде Америке у Србији покренули Пројекат укључивања жена са села у процесе руралног развоја и туристичку понуду села Злакуса.

                                                  

- Између осталог, жене су направиле и грнчарске жардињере које красе спомен парк и мост на уласку у село и део посуђа за музејску поставку у Етно парку Терзића авлија 

Многе жене из Злакусе помажу супрузима и рођацима, али је Даница Шуњеварић (36) једна од малобројних која познаје комплетан процес настанка грнчарског производа.

Срели смо је у радионици како ствара лонце, украсне ћупове, амфоре, саксије и друге посуде, а које након природног сушења, пече по 12 сати у пећи на 800 степени.

 

Нема умора док се ради

- Нисам имала додира са глином док се пре осамнаест година нисам удала и почела да учим занат од супруга Васа (40) и свекра Славољуба. Син Саша (17) и ћерка Сања (14) нису много заинтересовани, али помогну око ложења дрва или преношења судова до сушаре.

На питање да ли вежба због целодневног седења, Даница одговара да нема потребу за тим, као и да је руке највише боле када оде на одмор на море. Све док ради, вели, нема никаквих знакова умора.

Судећи по томе „шта село каже“ а онда и по ономе шта смо уживо видели, лако смо закључили да у Потпећу нема жене са више енергије и ентузијазма од Ратомирке Јовановић (64) познатије под надимком „Црна“.

 Она сама води рибњак пастрмке, пече ракију, коси траву косачицом...дочекује и испраћа туристе у комплетно опремљеној кућици на брду коју изнајмљује за свега десет евра.

- Када ми је супруг преминуо питала сам се да ли ћу све моћи сама, а баш тада смо имали највише рибе у базену. Како сам остала са сином и ћерком, преломила сам и наставила узгој – прича жана која је дипломирала економију.

- Плашећи се да ће ми као пензионерки бити досадно, реновирала сам стару породичну кућицу и почела да се бавим сеоским туризмом. Основала је и "Удружење жена села Потпећа" које броји 34 чланице од 22 до 70 година старости.

- Бавимо се пољопривредом, спремањем хране, израдом сувенира – истиче председница и додаје да су поспешиле регистрацију пољопривредних газдинстава са циљем да носиоци буду жене.

Текст Ненадa Благојевићa, објављен у часопису Лиса

Ненад Благојевић - На прозору Магазе

Живимо у времену у којем нам говоре да наша земља, а нарочито села, пропадају, како је све више незапослених и депресивних људи. Трудим се да аутентичним причама покажем да то и није баш тако.

Интервју са Ненадом Благојевићем, новинаром и уредником животних прича у недељнику Лиса

Овај млади човек са нарочитим надахнућем пише о надасве занимљивим, вредним и добрим људима из целе Србије, о сеоском туризму, манифестацијама, дестинацијама, достигнућима наших људи у иностранству...

 Крајем прошле године, срели смо се у Привредној комори града Београда. На семинару "Примери добре праксе у туризму Србије" студентима је говорио на тему "Утицај штампаних медија на развој туризма Србије". И ту су нам се интересовања поклопила.

Један сте од новинара који је често на терену. Шта Вас подстиче и мотивише да путујете по руралној Србији? 

Србија врца од енергије која чека да буде откривена, препуна је дивних места за која, нажалост, многи њени житељи не знају, као и вредних људи здраве памети. Најважније је, а у то многи моји пријатељи који ретко иду даље од Београда тешко поверују - Србија није само Београд. Ви знате, Србија је много више од тога. Да ово што говорим није фраза,  потврђују ми пријатељи-туристи и колеге новинари из иностранства. Они се неизмерно диве ономе чега се многи наши суграђани стиде - селу, фолклору, народним обичајима и манифестацијама..

Ту је надахнуће - у животним причама занимљивих, енергичних и вредних људи којих је наша земља препуна, у њиховим необичним хобијима и занимањима, у њиховој добронамерности и гостољубивости.

  Највећа је мудрост веровати у своју идеју, бити вредан и радити.

Поновићу речи младог глумца Милоша Биковића : квалитетних, вредних и пристојних људи у нашој земљи и те како има, они су ту поред нас, али да за разлику од ових других, нису бучни - већ тихи.

Неопходно је одолети тренду кукања и жаљења

У сваком, па и у најмањем месту у Србији, пронађем позитивне примере. Младе који се враћају на село да би се бавили сеоским туризмом, породице које живе од органске производње, сакупљаче лековитог биља, креативаце који праве сувенире, мешовите парове...чак и странаце који су одабрали рурални део Србије за живот.

Шта су снага и потенцијал Србије?

- Горе поменути странци својим утисцима одговорају на ово питање. Они нашу земљу виде као лепу дестинацију за одмор по повољним ценама. Сматрам да, осим домаћих, треба да привучемо што више иностраних туриста. Чак и да остану свега неколико дана, зашто да не?

Енглезима, Французима, Немцима, Русима, Кинезима...допадају се наша храна и пиће, програми сеоског туризма, боравак у природи, планинарење, одмор поред река и језера, а посебно забава и провод на манифестацијама и фестивалима. За њих ме увек прво питају. Ако бисмо реновирали бање и направили понуду, питам се где би нам био крај. Битно је да све оно што се рекламира у туристичким филмовима и на билбордима буде доступно и у стварном животу.

 „Више дај - мање очекуј“.

Са каквим ставом крећете на пут и шта очекујете од 

путовања?

- Доста путујем и пословно и приватно и не правим разлику. Радознао сам па ме својеврсна радост држи од момента уласка у воз, којим најчешће путујем, до самог доласка на дестинацију. Готово да никада не правим грандиозне планове са великим очекивањима - тада се најбоље проведем и направим најбоље текстове.

Издвајате ли неку реакцију читалаца из Лисе?

- Читаоцима се допада када пишем о детаљима којих нема у проспектима или на интернету. Рецимо: како су ме домаћини дочекали, шта се од домаћих производа може купити у селу, какав је пут до куће, да ли до те дестинације може да се стигне аутобусом или возом... Ако им се допадне неко домаћинство о коме сам писао, позову редакцију и потраже број телефона да би отишли тамо.

Потврда квалитета прича које читаоцима говорим су и не тако ретке реакције колега са телевизије који позову да би на обрађену тему урадили прилог из свог ТВ угла. Тако се добра енергија преноси. Тако домаћини добијају и могућност за даљу промоцију.

Како видите будућност штампаних и електронских медија?

- И једни и други медији имају публику која им указује своје поверење. Неко воли да чита вести и занимљиве текстове седећи за компјутером, неко листајући странице заваљен у фотељу или у аутобусу, или на пропланку далеко од градске гужве. То је ствар избора те не бих коментарисао све чешће најаве да ће интернет портали у блиској будућности заменити штампане медије. О томе се годинама прича, а новине се, као што видимо, и даље продају и читају.

Имате ли предлог за домаћине о начину промоције?

- Проверени рецепт је редован контакт са новинарима и слање мејлова са новим информацијама. Уколико је то могуће, самостално или у договору са локалном туристичком организацијом, организовати посете представницима медија. Жива прича са терену још увек нема алтернативу.

Имали сте прилику да будете наши гости. Какво је Ваше виђење концепта Магазе и

њеног даљег развоја?

- Допао ми се концепт Српске Магазе, а касније и Кукуруз феста, писао сам о њима. Као човек из медија, сматрам да Магаза треба да успостави још бољу сарадњу са новинарима и уредницима. Можда...да и њих умрежи као што је умрежила домаћине, да организујући разне акције са медијима кроз афирмативне текстове промовише своје пакете.   

Проф. др Сузана Ђорђевић-Милошевић

На прозору Магазе

Поштована Сузана, хвала на одвојеном времену, труду и жељи да у овом мартовском броју Ви будете представљени у нашој рубрици  „На прозору Магазе“

Хвала вам за прилику што могу нашем селу да намигнем са вашега прозора. У њега, од недавно, погледују сви они до којима је стало до села Србије, зато је већ част са тог прозора и провирити, а камоли шта са њега рећи.

Непосредан повод за разговор је излазак из штампе Ваше нове књиге „Мала пољопривредна газдинства и рурални туризам у Србији“. Како би је Ви најавили?

Па можда овако: О народе, ево седох да напишем оно што мислим да знам о селу, а ви видите ваља ли вам штогод од написаног,  па какву добру идеју у своју кућу унесите на сопствену корист и корист земље Србије. Све ми се чини да годинама слушам и гледам важне ствари по белом свету и по нашим селима, па се обрћем не би ли ми се поглед са другим радозналим погледима срео, да са још неким поделила радост открића, одушевљење сазнања... но никада довољно ни публике ни времена, никад праве прилике за то...

Преузмите електронско издање књиге 5375K

Ма шалим се. Најбоље је да моју књигу најави неко ко од ње види фајду, коме се учинила  добром и корисном. Нема боље најаве, но кад један цењени домаћин прозбори коју добру о нечему. И ја бих најрадије такву најаву.

Када се човек коначно скрсти да спусти на хартију бар део онога што безмало 30 година сазнаје, а што може бити, или му се бар чини корисними другима, онда у тренутку осети задовољство. А онда, чим заврши осети тескобу, јер је истина  да за свако питање из ове књиге у свету већ одавно постоји одговор и тешко је измислити нешто ново. Ипак, ономе ко трага за решењем ретко је на располагању и постојеће  знање, па је и запис о покојој доброј пракси често драгоцен.  Спознати туђу истину и прихватити је као узор за решавање свог проблема, међутим, није лако. Ваља се одрећи богорадања, запети и прећи у акцију, а све то следећи само инспирацију, док ће џепови и после стицања знања још дуго остали празни. И стога просто вам било и ако вам читање тешко пада, па прескачете редове ил' цела поглавља, али погледајте бар наслове и слике, оне су за вас и снимане – да отргну и корисно и добро и лепо од заборава и невидела.

Били сте 6 година на функцијама помоћника министра пољопривреде, најпре у савезном министарству, па у Сектору за међународну сарадњу и коначно у Сектору за рурални развој републичког министарства, који сте и основали. Иницирали сте и формирање прве српске Мреже за подршку руралном развоју. Које су по вама смернице за  напредак српског села?

Радост терена и конкретне помоћи

Села Србије морају прво бити друштвено препозната као постор који завређује равноправни статус са другим ентитетима  у државним програмима развоја. Да би се то десило, држава мора да прокламује своју решеност да подржава мало пољопривредно газдинство, једнако колико и непољопривредно сеоско домаћинство, као основну економску вредност руралних простора. Државу треба убедити и да се мане категорисања малих као „хоби фармера“ или да их проглашава супротно великим, озбиљним произвођачима, неозбиљним. Нико у нашим селима није неозбиљан нити залудан па зато има само две три краве, или можда ниједну. У селу живи на хиљаде породица чији опстанак зависи од пар рогова и сопствених јаких ил’ слабашних плећа. Ta малa производњa и лимитирани ресурси малих фарми су реалност, потреба и нужда, а не избор. Сиромаштво није  хоби и забава, сиромаштво је мука, најчешће наслеђена. Ако малима држава не може помоћи да увећају ресурсе, нити да их се ослободе и свој опстанак заснују на радном месту ван пољопривреде, онда им мора помоћи да те ресурсе рационалније користи и на тај начин побољша услове живота. То је услов опстанка српског села. Проблем је, међутим, што их се држава у овом тренутку одриче – она не жели ни да их попише. Представљају јој терет кога жели да се ослободи, па би јој драже било да их нема. Ваљда ће тако нестати, па са њима нећемо морати у будућност. Недај Боже неког рата, онда би их се сигурно сетила. Притиснути муком и без подршке државе, мали пољопривредници се масовно окрећу градовима Србије. Они, пак, немају капацитет да абсорбују сав вишак радне снаге из села, који се оваквим приступом ствара, нити ће то икада моћи. Одавно су већ српски градови пренасељени, са неадекватном и недовољном инфраструктуром, загађени и неуротични,  па нису ни добро место за рад, а камоли за живот. Кад политика подршке руралном развоју није добра, трпи цела Србија - и она градска и сеоска.

Славковица 2011

Све то говори да је нужно да се у сеоским областима, у којима постоји могућност да се живи боље, ресурси боље користе и задрже становништво. Треба инвестирати у инфраструктуру, побољшање услова живота и нова радна места, као и повећање разноврсности извора прихода. Добро уклапање делатности и рационално коришћење капацитета и људи и природе је предуслов успеха. Држава истовремено мора да се постара да престане са финансирањем онога што се само по себи већ догађа – финансирање великих и јаких да постану још већи и јачи, штедићи њихов профит, који затим одлази у потрошњу уместо у нове инвестиције, а да мале не ускраћује за прилику и подршку да се самозапосле, скрасе на сопственом огњишту и постану стабилни користећи рационално ресурсе који су им на располагању. Остављајући село без подршке, држава не само да трајно губи његов економски потенцијал, материјалне и нематеријалне културне вредности, већ остаје и без флексибилног ослонца у кризним временима, постаје  зависна, слаба, и упрошћеном, ни по чему посебна ни изузетна.

Подршка аграру какава се потенцира није решење за развој села, јер је усмерена на атипичне, велике бизнисе, који су ретки у селима Србије. Држава мора да препозна мале квалитетне иницијативе и финансијски их погура, а да тамо где снаге нема да се изнедре квалитетни пројекти, израду таквих пројеката подржи и технички и финансијски. Треба кренути од села са највише шансе да просперирају у савременом окружењу, на темељу добрих пракси из других делова света, али и Србије, при томе уважавајући домаће специфичности, културу, навике, интересовања,  тржиште.

Вршац ДАНИ БЕРБЕ ГРОЖЂА

Не сме се дозволити да са демографске карте нестану села са вредним културним и природним наслеђем, она на територији и у окружењу заштићених природних добара, природних и културних знаменитости, на обалама река и језера са потенцијалима за развој туризма, планинским пределима са огромним травњачким и шумским ресурсима и сл., она у близини бања и градова, у којима се може развити једна нова култура живљења за градско становништво или туризам и услуге, као надоградња примарним делатностима. Ово су прва села у којима треба организовати снажну мултидисциплинарну, интегралну подршку. Затим следе и сва остала, јер Србија је богата земља, практично да не постоји село у коме се не може учинити нешто да људи опстану и боље живе.

Средства којима држава располаже јесу ограничена, али се и са то мало средстава може пуно постићи, а већ активности локланих самоуправа усмерене на рурални развој могу много помоћи. У опредељивању развојних приоритета државе, међутим,  основа калкулације не може бити профит, јер држава није ни фирма ни брокерска кућа, већ квалитет локалних иницијатива, степен демонстрирања  заједништво локалне заједнице у одређивању сопствених приоритета, њихова усклађеност са расположивим ресурсима и њена спремност да делује. При томе треба уз финансијску подршку обезбедити и техничку - подржати два начина учења – оно „преко плота“кад комшија учи од напредног комшије, кога држава подржава, као и интезивним представљањем и трансфером примера добре праксе из других средина, па и сличних услова у иностранству. Управо зато је ова књига пре свега и настала – да пружи информацију о добрим праксама, да да подстицај развоју идеја, али и да скрене пажњу држави  где леже скривени ресурси и шта је то што треба подржати. Идеји, међутим,  треба храброст, воља и посвећеност, а пре свега љубав и поштовање према селу, а њих данас недостаје на свим нивоима.

Ваше досадашње велико искуство  у научном, институционалном, образовном и практичном  раду резултирало је и овом врло актуелном темом - мала газдинства. Да ли то може да буде сметња или  изазов за руралну Србију?

Мала газдинства су у суштини предност за развој Србије и време већ показује да интегрални развојни концепт заснован на територији и локалној заједници састављеној од малих и флексибилних газдинстава има већу шансу да постане и економски и еколошки и друштвено одржив и пожељнији него било који досадашњи. Питање је само колико ће још дуго село Србије моћи да жилаво одолева занемаривању и уништавању. Од оснивања Сектора за рурални развој инсистирам да се обрати пажња на мало газдинство, на сеоску породицу, на географски, културно и историјски дефинисане територије - чак без обзира на државне границе, а камоли општинске. Тешко допире до мозга људи да је различитост најважнија основа напретка. Они би да све упросте, згомилају, учине истим, да се са њим лакше влада, управља.. .а свет је у својој основи леп управо зато што је различит. А ми више немамо ни сектор за развој села. Па вреди ли даље причати. Остаје нам само да се свако од нас ко у селу што годи има, врати да макар покоси траву у дворишту, не би ли било мање змија и више туриста.

Поред тога што ће сви примаоци Магазина имати прилику да преузму електронску верзију књиге, имате ли нешто посебно што желите да пренесете читаоцима.

Књиге никада нису биле омиљени медијум за пренос знања и информација у Србији. Надам се да ће електронска верзија, која је уз то још и бесплатна, бити боље среће. Проблем је што већина наших сељака још увек нема могућност да  користи интернет, па ми је жеља да се новинари позабаве овим темама, да искористе бар наслове, ако не и текст и тему по тему обрађују, као фељтон у новинама или, још боље, какав серијал на телевизију. Нека крену трагом ове књиге и снимају емисије у којима ће актери бити и сељаци и они који о њиховој судбини одлучују. Нека постављају непријатна питања, нека хвале успехе, нека буду конструктивни фактор у буђењу националне свести о селу. О томе сањам, па макар да у томе и не учествујем. Волела бих да књигу прочитају сви који раде у надлежним министарствима. Само толико! Мислите - није мало? Јесте мало, јер много више би се могло урадити само на основу информација датих у њој, али нека, нека бар прочитаји и нека се замисле. Можда ће неки њихов наредни потез, бар подсвесно бити бољи за сељака, јер им је информација из ове књиге резидентна у уму. Баш сањарим, зар не?

Од самог почетка сте помагали и били укључени у развој концепта Српска Магазе, члан сте и стручног савета, како ви доживљавате Магазу и активности које она спроводи?

Темељ Српске Магазе

Магаза је за мене врхунски пример изврсно одмерене и усмерене активности за добро малог сеоског пољопривредног газдинства и домаћинства. Камо лепе среће да држава и донатори више подрже овај концепт и идеје које из њега проистичу. Српска магаза је као сеоска кафана у којој се све лако сазна, и коме се одмах види је л' ко добар, луд ил' пијан, која идеја пара вреди, а којој се ваља насмејати. У модерном смислу она је лакмус неоходних промена. У Магази село изгледа потпуно озбиљно, какво и јесте, а сељак није ружна реч. Магаза је место где се у сељачком домаћинству одлаже све што је вредно,а из њега све износи у недрима, загрљено, поштовано... Таква је и наша Магаза – она је ризница пре свега добрих и вредних људи и њихових идеја, а онда и њихових новостворених добара.  Даће Бог, време ће показати да ће овај концепт заживети у целој Србији и покренути низ квалитетних промена које ће српском селу дати нови полет. Већ га и даје.

Српска Магаза

Породично домаћинство

ОПСТАНАК СЕЛА - ОДРЖИВОСТ ПОЉОПРИВРЕДЕ
(или „здраво село – здрав народ“)

Проф. др Милан Ст. Тошић

Као увод у овај прилог да се наведу два случаја:

-          пре око 50 година чувени професор Денкер је затражио да га избришу из чланства Академине науке Берлин. Разлог? Није се слагао са политиком некадашње владе  ДДР (Источне Немачке)  - био је као научник и човек против тога да се породична газдинства претворе у задруге и државна имања (као колхозе и совхозе у некадашњем СССР-у). Тада је већ тврдио: без породичних газдинстава, без правог домаћинског рада и односа не може бити узспеха у пољопривреди! Доказ за то дошао је већ после 10-так година: влада  ДДР је морала да уведе строга ограничења за потрошњу меса, бутера, . . .

-   Баварска, једна од 15 покрајина Немачке, има најситнија газдинства у пољопривреди и спада у најуређеније (најлепше) покрајине. Лепоту и уређење ствара – пољопривреда. На основу тога Баварска привреда остварује огромне вредности преко туризма, услуга, промета, . . Сматра се да је та вредност већа од укупне вредности пољопривредне производње!

И одмах у наставку:  где је Србија? Да се за ову прилику издвоје само три ствари:

- географски положај

Није измишљено, већ вишеструко потврђено: Србија има идеалан географски положај као центар за  југо-исток Европе и везу ка Азији  као најмногољуднијем делу света;

- природни (климатско-земљишни) услови

Не мање идеално за појам богате пољопривреде, за успешан одгој скоро свих врста биљака и животиња;

-          традиција

Још од доба Немањића (преко Карађорђевића и Обреновића) све до данашњег дана Србију су  одржали – село и пољопривреда;

Последњих година Србију у погледу села заокупљају бар две групе брига:

- објективно пољопривредна газдинства у Србији су врло мала

Шта се овде може очекивати?  У природном процесу истовремено: нестајање најмањих и  настајање све већих породичних газдинстава. Први и најважнији услов: регулисање закупа пољопривредних површина на бар 10-так година. Тада ће млађи и стручно образовнији пољопривредни произвођач да обрађује 10 – 20  или више хектара, да их  негује као да је - своје. На таквим површинама ће усмеравати „надградњу“ у виду нове стаје и већег обима сточарства, подизање воћњака, винограда, уводити наводњавање, чак и дораду бар једног дела оног што је сам произвео! Тада ће и такво, још увек по величини скромно домаћинство запошљавати не само домаћина, већ још 2 – 3 (по правилу) сопствене радне снаге!

- велика техничко-технолошка (али и – образовна!) заосталост

Пољопривредни произвођач (или – сељак) – то је „занатлија“ за најмање 10-так делатности!  Колико због њиве (од орања, сетве и неге па све до жетве) још више због стаје, где сваком грлу стоке треба сваки дан вишеструко угодити не само храном и одржавањем здравља, већ много више од тога! Ко схвати тај обим мора да прихвати и потребу за вишеструким стручним образовањем и потребу да се већ стечено образовање стално допуњава!

А будућност?

Општи појам будућности пољопривреде света (па и Србије) је исти: очувати здраво плодно земљиште и производити  здраву (контролисану) храну! У целом свету је одавно прихваћена једноставна оцена: богат сељак – богата држава! То доказује велики број држава управо у Европи, почев од Аустрије, преко Немачке-Француске па све до Белгије-Холандије!

Брзо повећање броја људи света и потреба да се тај број обезбеди храном довели су до разних злоупотреба. Неке од њих су већ „одомаћене“ (вештачка ђубрива, средства за заштиту као прави отрови), док се неке упорно намећу (неконтролисане генетске промене као пример). Последица су појаве недефинисаних болести и све већа бојазност за здравље будућих генерације. Из тог разлога управо (западна) Европа намеће потребу за очувањем природних богатстава и производњом контролисане (здраве) хране. Холандија већ сада троши мање од 1/3 ђубрива у виду вештачких – све друго је из класичног стајњака!

У том погледу би Србија могла да „ускочи“ међу оне, који би постали водећи са производњом  сигурне здраве хране не само за свој народ – то има велике шансе да постане сигуран будући стуб целе привреде!  Да се придружи све сигурнијем појму: „здраво село  -  здрав народ“! Основу тога чини: помоћ државе за очување земљишта и онима који производе здраву храну! То се у ствари поклапа са појмом „одржива пољопривреда“!  То је вишеструко одржавање: села и сељака, пољопривреде и здраве производње, важне привредне гране и  државе у целини!

А лала магаре за трку има

„Овчарски дани“, Сакуле 2013

Веома занимљива, по многоме посебна, манифестација „Овчарски дани“ у Сакулама одржава се од 30. до 31. марта 2013. „Овчарски дани“ су прилика за окупљање узгајивача и излагање стоке говеда, магараца, оваца...

Трка на магарцима је посебно занимљива и сваком посетиоцу пружиће загарантовану забаву. Највеселије је када тврдоглави љубимци почну да јуре као ветар али у супротном смеру од циља трке, и када не вреди ни лескова младица, вика, молбе, и тајни адут шећер у коцкама. Урнебесне салве смеха надјачају сву вику, радост или разочарење учесника.

Ту су и такмичења за избор најбољег овна, најлепшег пулина, прављењу „Чобанца“ овчијег паприкаша.

На етнобазару могу да се купе рукотворине од вуне и глине, сточарска обућа и одећа. Све ово је пропраћено богатим културно – уметничким програмом. Манифестација привлачи велики број посетилаца, такмичара, туриста, телевизијских екипа.

Овчарски бал традиционално затвара ову сјајну манифестацију.

Овакав концепт манифестације, коју организује удружење сточара „Овчар“ колико је познато, постоји само у војвођанском селу Сакуле.

Ако имате магаре, можете се пријавити за велику трку на имејл djurica.savkov@3dnet.rs .

Остали, дођите и уживајте.