На прозору Магазе - Стојана Милинковић

У ово јако тешко време, када се све гледа кроз паре, треба добро отворити очи и хранити своју породицу здравом храном, каже жена која предводи надалеко познате „Златне руке“.

Косјерић има Милијана Стојанића а Љиг има Стојану Милинковић! Обоје, свако на свој начин, проносе славу српске кухиње.

-Мајка ме је учила, ујутру изађи и насмеј се, вели Стојана док причамо о селу, храни, животу...Заиста, добар рецепт! И преко потребан у време када је искрен осмех постао реткост а на лицима људи исписана забринутост због кризе која обремењује и ово време у коме живимо. Да криза није ништа ново, подсећа нас наша мудра и неуморна саговорница, рођена на Светог Трифуна сада већ далеке 1938. године у знаменитом гороломном селу Ба, на обронцима Сувобора. Стојана је рођена као осмо по реду дете и још од раног детињства време проводила као и остала сеоска деца у то време, углавном чувајући стоку, уз песму, игру и учење. Имала је велику жељу за школовањем, али је због тешких околности завршила само четири разреда основне школе, као и већина тадашње деце. Мајка и баба су је као младу девојчицу училе да кува и обавља остале домаће послове. Са 17 година удала се за Павла, са којим је изродила сина и ћерку.

- Младост  ми је била тешка, али ја то нисам примећивала, јер сам се удала за човека кога сам волела, речи су које треба запамтити а део су Стојаниног животног искуства.

Негде седамдесетих година прошлог века завршила је у Шапцу курс за кувара, а затим имала праксу у тада чувеном ресторану, можда и не слутећи да иде време када ће је по припреми хране знати широм Србије и ван њених граница. Посао  у школи је једва добила, јер је рођена у селу Ба, а тамо је одржан чувени Светосавски конгрес (1944. када је имала 6 година!). Радила је двадесет година као помоћни радник, ђацима омиљена „теткица“ у основној школи у Љигу, а затим још 10 година у ресторану свог сина, где је додатно усавршила кулинарско умеће. Након бомбардовања Србије, 2000. године са групом жена након косидбе на Рајцу одлучује да се озбиљније позабаве старим јелима и организују, што резултира настајањем удружења „Златне руке“, које предводи управо баба Стојана.

Причали смо о животу на селу у време њеног детињства и младости...

-Били смо задовољни, надали се бољем, певало се!,  говори Стојана о некадашњем животу на селу, у време док је и сама била млада. Тада се знао поредак, владало је поштовање и млађи су слушали старије, који су разборито управљали домаћинством. 

Начин исхране, као и начин живота, био је у складу са природом. Готово сва храна, као и одећа и обућа производила се у домаћинству, које је било заокружена и самостална економска целина. Млеко и млечни производи, поврће, воће, месо у мањим количинама и посебним приликама били су основа трпезе у српском селу пре неколико деценија.

За доручак обично цицвара, качамак, бунгур, печен кромпир са сиром и кајмаком, врућа лепиња (ако је пост са пекмезом или џемом)...

За ручак се спремао кромпир, пасуљ, боранија, грашак, зеље зачињено кајмаком...пасуљ се јео готово сваки други дан, месо ретко када, углавном о празницима и када дођу гости (кувана овчетина, пар свиња се клало у  јесен-ко има).

-За вечеру се није седало док отац не дође.

А за вечеру оно што преостане од ручка, и понешто се дода. 

Постови су се држали и јело се воће које успева код нас. Проја се јела свакодневно, пшенични хлеб обично уз пост и о празницима. Хлеб се пекао у хлебној фуруни, од брашна самлевеног у воденици (од целог зрна пшенице), укусан, мирисан и хранљив.

- Тешко је било радити, али ти било нешто мило, био си задовољан, примећује баба Стојана док описује сеоске послове, оргаизациију и поделу рада међу укућанима. Свекрва је правила распоред снахама: планинке обављају послове око стоке, муже и прераде млека, боравећи током сезоне испаше на планини. Редуше обављају послове у кући и око куће, смењујући се седмично. Жетеоци, косиоци, купиоци...раде тешке физичке послове и певају а данас? Они који данас раде имају машине, мање запињу али песме нема!

„Одрасла сам овце чувајући“ омиљена је бабина песма, а може се, уз још неке старе, чути тамо где су „Златне руке“. Умеју и воле да запевају кад год је прилика за песму!

- Знали смо кад је празник, ишли у цркву, ишли једни код других...сећа се Стојана, примећујући да су данас људи отуђени једни од других, усамљени и незадовољни.

Враћамо се у време данашње, модерно и брзо...

- У ово јако тешко време, кад се све гледа кроз паре, треба добро отворити очи и хранити своју породицу здравом храном. Треба обратити пажњу да није све у парама-са мало пара може се доћи до добре зимнице,“, поручује ова вредна и искусна жена млађим нараштајима, често ужурбаним и окренутим ка брзој храни.

Причамо о магази некада и сада...

-Магаза је била уредна зграда, чиста и сређена као гостинска соба. Од брвана, са разним полицама, са окаченим „натегама“ (тиквама, врговима)...Уместо подметача жуто липово лишће или пак од винове лозе. Унутра пуно домаћих производа, зимнице, парадајз у ћуповима и много тога другог што су вредне сељачке руке одгајиле и убрале а умешне домаћице припремиле и оставиле за зиму...све од производа који су укусни и без „хемије“!

Данас, баба Стојана се радује што је у Љигу отворена Српака Магаза и верује да ће се, ако Бог да, проширити и у другим местима а и око ове прве бити још зграда. Људи ће све више свраћати и куповати оно најбоље што српско село данас може да понуди.

- А мени је жао села, ја волим село! Лакше је изаћи у њиву него ући у затворену просторију, наглас размишља на тему све већег интересовања градског становништва за боравак и живот на селу. Ова разборита жена одлично схвата суштину и значај излагања понуде производа и услуга са села на начин како то чини Српска Магаза, иако сама не користи интернет (мада размишља о томе да научи и почне да ради на рачунару). Предлаже да се припреми што богатија понуда зимнице за предстојећу јесен.

На крају овог изузетно пријатног разговора враћамо се на „Златне руке“ и њихове планове за будућност. Са озбиљношћу и одмереношћу српске домаћице, баба Стојана увиђа потребу за подмлађивањем овог удружења које чува од заборава јела шумадијског села. Критеријуми за нове млађе чланице су да су вредне, уредне, паметне и пристојне. Такође, „Златне руке“планирају радионице за обуке деце и омладине, како бисмо и у данашње време неговали и развијали оно најбоље од сеоске трпезе, што је издржало пробу времена и сва искушења бурне историје која су нас задесила у прошлости а и садашњости. 

Гледајући енергију која избија из ове седамдесетпетогодишње баке, осећамо да начин исхране и живот на селу заиста благорворно делују на људе, њихову способност и животну радост! Поздрављамо се, она оде својим послом, јер за вредне руке увек има посла, а ми остадосмо замишљени, погледа упереног тамо где се уздижу висови башког Гучева, Сувобора и Рајца...ка српском селу које још одолева и чека да препознамо његову вредност и лепоту.

Зоран Бушић