На прозору Магазе - Јелена Лазић

 Село на стакленим сувенирима

Јелена Лазић из Страгара, учитељица у школи у Доњој Шаторњи добила је награду Туристички цвет захваљујући чашицама, шољама, чокањима и ћуповима на којима осликава мотиве из Шумадије 

Након што звонце означи завршетак наставе и осморо ђака испразни учионицу у Основној школи Живко Томић у Доњој Шаторњи, недалеко од Тополе, њихова учитељица Јелена Лазић (39) се, осим породичним обавезама, препушта хобију који усавршава последњих дванаест година. Признаје да, иако ју је ликовно стваралаштво одувек интересовало, у почетку није много знала о бојама и техникама осликавања намештаја и предмета од стакла. 

Окречена кућа и овчице
- Инспирацију проналазим у нашој историји, култури и традицији и радим на стаклу, дрвету и тикви. На мојим чашицама, тањирима, шољама, чокањима, теглицама, вазама и ћуповима можете видети мотиве из шумадијских села, односно овдашњег традиционалног живота. Углавном су то бела окречена кућа, дрвени вајат, помоћне зграде, плетени плот, њива, жито, воћњаци, сено и овчице, али и наши свеци, манастири и јунаци попут Карађорђа – прича Јелена и додаје да тако подсећа људе на тужну чињеницу да наша села остају без људи, а да куће пропадају. 

Сваки комад је оригиналан

- Не могу да кажем да је реч о витражу нити о класичној сликарској техници – то је у ствари моја комбинација. Да бих постигла оно што желим, сликам у више слојева због чега је потребно и време за сушење. Сваки сувенир и комад намештаја је аутентичан и оригиналан – истиче Јелена која је прошле године од Туристичке организације Србије добила награду Туристички цвет за најбољи сувенир. 

- Један од мојих седам сувенира био је „чокањ-село“ са у круг осликаним бунаром, вајатом, кућицом, плотом и стадом оваца. Чокањ иначе има посебну симболику у Шумадији јер се овде производи ракија од шљиве, која се у старим српским кафанама служила управо из овог комада стакла. 

Породични етно-музеј 
Јелена је рођена у варошици Доња Шаторња у којој и ради, а сада живи у кући на дедином имању у Страгарима са супругом Гораном (39), ћерком Милицом (12) и сином Николом (16). У њиховом малом етно-музеју у породичном дворишту туристи бесплатно могу видети Јеленине рукотворине, као и сазнати нешто више о историји села из којих су кренули први српски устаници. 

Сеоски учитељи

Јелена и Горан су се упознали на Учитељском факултету у Ужицу, а када нису могли да пронађу посао и стан у граду на Ђетињи, преселили су се у Страгаре. Пошто се баве истим послом (Горан је учитељ у основној школи у селу Доња Трешњевица) сваког дана аутомобилом заједно иду на посао. 

- Мој супруг има више ђака од мене – чак шеснаест у четири разреда. На сву срећу, у Доњој Трешњевици се рађа све више деце, што је за сваку похвалу.
(Текст и фото Ненад Благојевић - објављено у Лиса часопису.)