Вредне жене ужичког краја

Међу житељима Злакусе и Потпећа, надасве познатим по раду и креативности, све је више дама које својим идејама и залагањем доприносе додатном развоју туризма и села уопште.

Први утисак који путник намерник стекне по доласку у комшијска села Злакуса и Потпеће, између Пожеге и Ужица, јесте да тамо слабо важи оно што о руралним пределима слушамо у медијима и од других људи који живе на селу. 

Иако су је свесни, они се не жале на кризу, већ вредно раде. Иако имају могућност да оду у град, Злакушани и Потпећани увек прво пробају са послом на свом имању, у свом домаћинству. 

У овим селима у којима се рађају деца многи су успели да живе од свог бизниса. Људе који се баве грнчарством, сеоским туризмом и узгојем рибе, много жена са добрим пословним идејама и ентузијазмом срешћете на сваком кораку.

Нове народне ношње

Желећи да обуче жене да саме израђују народне ношње и да праве грнчарске производе, житељи Злакусе су на челу са Сашом Дрндаревићем а уз помоћ Националне службе за запошљавање и Амбасаде Америке у Србији покренули Пројекат укључивања жена са села у процесе руралног развоја и туристичку понуду села Злакуса.

                                                  

- Између осталог, жене су направиле и грнчарске жардињере које красе спомен парк и мост на уласку у село и део посуђа за музејску поставку у Етно парку Терзића авлија 

Многе жене из Злакусе помажу супрузима и рођацима, али је Даница Шуњеварић (36) једна од малобројних која познаје комплетан процес настанка грнчарског производа.

Срели смо је у радионици како ствара лонце, украсне ћупове, амфоре, саксије и друге посуде, а које након природног сушења, пече по 12 сати у пећи на 800 степени.

 

Нема умора док се ради

- Нисам имала додира са глином док се пре осамнаест година нисам удала и почела да учим занат од супруга Васа (40) и свекра Славољуба. Син Саша (17) и ћерка Сања (14) нису много заинтересовани, али помогну око ложења дрва или преношења судова до сушаре.

На питање да ли вежба због целодневног седења, Даница одговара да нема потребу за тим, као и да је руке највише боле када оде на одмор на море. Све док ради, вели, нема никаквих знакова умора.

Судећи по томе „шта село каже“ а онда и по ономе шта смо уживо видели, лако смо закључили да у Потпећу нема жене са више енергије и ентузијазма од Ратомирке Јовановић (64) познатије под надимком „Црна“.

 Она сама води рибњак пастрмке, пече ракију, коси траву косачицом...дочекује и испраћа туристе у комплетно опремљеној кућици на брду коју изнајмљује за свега десет евра.

- Када ми је супруг преминуо питала сам се да ли ћу све моћи сама, а баш тада смо имали највише рибе у базену. Како сам остала са сином и ћерком, преломила сам и наставила узгој – прича жана која је дипломирала економију.

- Плашећи се да ће ми као пензионерки бити досадно, реновирала сам стару породичну кућицу и почела да се бавим сеоским туризмом. Основала је и "Удружење жена села Потпећа" које броји 34 чланице од 22 до 70 година старости.

- Бавимо се пољопривредом, спремањем хране, израдом сувенира – истиче председница и додаје да су поспешиле регистрацију пољопривредних газдинстава са циљем да носиоци буду жене.

Текст Ненадa Благојевићa, објављен у часопису Лиса