Да ли смо се некада запитали куда заиста журимо? Ако би и неко дао одговор на то питање, онда би одговор сигурно био: „Журимо да
би смо више зарадили“ или „Журимо да би смо сустигли време“. У свој тој журби, принуђени смо и да свакако
нездраво живимо. Дан за даном постајемо временске машине. Да ли је потпуно избледела она сеоска разгледница
наших предака када су села била пуна, шпајзеви
и оставе прошарани ђаконијама, ливаде
и пашњаци покошени, а домаћа стока
намирена. Да ли се избрисала из сећања она пословица да „Здравље на уста улази“? Ту хармонију данас је нарушило време, време нових трендова, нових
стилова и илузија о лагодном животу у урбаним срединама. Мирисне ливаде и шарена поља
замењени су асфалтом, а и оно мало
становништва што је остало по селима већином су стари. Окретање ка технолошком развоју, учествовање у виртуелном свету, довело је до губитка људског идентитета. Руралне средине у Србији бивају изложене честим миграцијама локалног
становништа, при чему највећи проценат
чине млади. Мишљење, да се на селу не може опстати, све чешће одводи младе у урбаније средине. Слободно
можемо поставити питање : „Шта ће бити са селом и да ли требамо заборавити
наше Богом дане пределе и плодне оранице ?’’. Међутим, није то једини проблем са којим се
данас суочавамо. Да ли смо се упитали „Шта ће бити са нашим земљиштем и природом која
Србију чини тако лепом? ’’ Хоћемо ли
и даље ободе села „украшавати“ отпадом, а
ивичњаке утрина и шума претварати у сметлишта? Хоћемо ли земљиште исцрпљивати до последње органске честице. Не заборавимо да је у свему квалитет важнији
од квантитета. Стога се може слободно
рећи да је вреднији 1 ар плодног земљишта, него 100 хектара стерилне неплодне пустиње, а на жалост ми смо ти
сведоци губитка органске материје у земљишту. Наравно да је и нездрава
храна све чешће на менију. У
насељима ничу киосци брзе хране, индустријска
храна преовладава. Шта је са оним старим
бакиним рецептима, оном укусном и мирисном трпезом, која лечи и окрепљује и тело,а и душу?
Хоћемо ли такав извор здравља, заменити
за неки оброк брзе хране, само
зато да би смо сустигли време, које
нам ипак за корак увек побегне. Да ли се некада запитамо може ли овакав
стил брзог живота из једне лагодности прерасти у тескобу? Технологија је напредовала, али,да ли баш у добром смеру? Искушавање природе, непостојање граница за човека, нуклеарна постројења, генетски инжењеринг у којем се човек игра
Бога, или нешто треће, доказ је да човек жели бити укротитељ свега
што се под његовом руком може наћи. Катастрофе, болести и све оно што данас може задесити
савременог човека,није случајност, већ
једноставно човеков производ.
Сада можемо поставити једно логично питање: „Шта даље“ и "Куда
даље“?. Како вратити дух и радост
напуштеном селу, како младе подстаћи
и доказати им да је егзистенција управо у животу на селу и да је носећи стуб
људског друштва? Њихова очевина и дедовина
у сенци заборава стрпљиво чекају време нове одлуке, а та одлука управо зависи од младих. Може ли ова нова генерација
младих људи кренути стазом својих предака, а да будуће генерације буду оплемењене самим животом у селу и да
буду боље од постојећих генерација. Као што се семе неке биљке сваке године полаже
у земљу из које се рађа нови живот, тако
би неопходно било да и семе људског разума,
једога дана проклија и израсте у једно чврсто и здраво покољење, која ће сачувати оно што има.
На сва ова постављена питања можда би смо решење и одговор пронашли
у једној добро организованој масовној „Органик сеоби“ на неку другу планету, где би се придржавали правила здравог живота
и не би чинили грешке које на нашој планети чинимо, али ово није бајка, са
срећним happy end-ом, већ реална борба за опстанак, тако и да сама помисао на овако нешто моментално
пада у воду.
Можда ипак одговор лежи у следећим речима написаним од
стране неког искреног и добронамерног српског сељака , на табли, на уласку у неко
село у Србији, који каже: „Земљаче, ако си без посла, врати
се у своје родно село,
очисти пут и њиву од корова, а
када осетиш родну земљу међу прстима, схватићеш
да си и ти део тог твог села. Срећно
земљаче“.
Крајње је време
да се вратимо природи, традицији
и здравом начину живота, да нам укуси
и мириси старих традиционалних јела буду свакодневница. Не заборавимо мајчин тањир
и очеву њиву, сачувајмо замљиште
са којег још убирамо слатке плодове, јер
изгубимо ли све то, изгубили смо сами
себе и не заборавимо и то како већ рече Индијански поглавица Сијетла- „Земљу нисмо
наследили од својих предака, већ позајмили
од својих потомака“. Нека на томе и
остане...
Бојан Војнов
Студент органске пољопривреде
Нема коментара:
Постави коментар