Победимо себе

Свима нама је добро позната реченица Патријарха Павла упућена народу да ће нам бити боље када и ми будемо бољи. Но, да ли заиста тако и мислимо и све то прихватамо­? Свет је погодила криза, ратова је било и биће, како због територија тако и због ресурса у оквиру постојећих територија. Стручњаци предвиђју да ће до 2030. године уследити рат који ће се водити за воду јер ће око 45 % светске популације живети у подручјима са недовољним количинама пијаће воде. Демографска експлозија је учинила своје, број становништва на планети прогресивно расте. Али, ту смо где јесмо. Нисмо могли бирати ни време, а ни место где ћемо се родити  и где ћемо живети. Добили смо право на живот и борбу којој нема краја. Србија, као земља међу шљивама, плодним ораницама и њивама како се у многим патриотским песмама помиње, данас није више као некад.

Статистика, безосећајан говор бројки, говори да је у Србији трећина села напуштена, да је стопа ризика од сиромаштва скоро 25 %, а стање у сточарству на нивоу 1910. године. Сваке године између 400 и 450 хиљада хектара остаје не обрађено, што је 10% укупне обрадиве површине. Оно што такође стручњаци процењују је да ће до 2050. године преко 70 % светског становништва живети у градовима. Села засигурно остају прича која ће се некада помињати у приповедањима шта је некада било, ако и  буде тако било, с обзиром да су новостасале генерације на трен  заборавиле ко су и шта су. Где грешимо и шта утиче на доношење оваквих одлука? Сећам се да је у селу у коме живим свака друга кућа имала краву, млеко се куповало свеже, тек помужено, данас у том истом селу може се на прсте набројати колико је  људи који држе стоку и баве се производњом млека. То је случај и у свим осталим селима.

Некако се наш народ погосподио, те термин „сељак“ код млађих генерација наводи на негативно размишљње и поистовећивање са нечим увредљивим. Често и прича родитеља деци „Учи дете школу да не би радио“, „Нека ми ћемо, само ти учи и ништа друго не ради“ у старту поставља баријеру и одбојност према селу и пословима који се за пољопривреду и њену област везују. Када су рађене анкете да ли је боље живети у граду или селу, већина младих се изјаснило да је по ниховом убеђењу, засигурно боље живети у граду. Изговор је због доступности, већих могућности, што заиста и јесте тако. Међутим, јасно је да је тржиште рада презасићено и где ће сви ти млади ишколовани људи пронаћи посао, верујући да ће га наћи јер су се школовали, или нису, што је још горе. И тако док друге земље отимају од мора, крче шуме и уништавају природна станишта како би земљиште култивисали и произвели храну за све бројније становништво, у Србији, на оних 10 % необрађеног пољопривредног земљишта расте коров, ливаде и пашњаци остају непокошени, воћњаци запуштени. У чему је проблем? Чести су сључајеви протеста пољопривредника око ниских цена и честе претње да се пољопривредна производња не исплати. Закон понуде и тражње је јасан.Животни стандард нам је такав кавак је и то нам је што нам је. И баш у тим градовима, данас због кризе, потрошач је принуђен да купи производ лошијег квалитета, производ из увоза, који је јефтинији и субвенционисан код европског произвођача  што додатно појефтињује такав производ. Често бива да онда и они који су на том селу остали, дигну руке, или се нерадо наставе борити, јер другог решења немају. Многи од младих, решење виде у бегу, пакујући своје кофере, са дипломом под мишком, одлазећи у иностранство. Болно, али истинито. Сваке године према подацима Републичког завода за статистику у Србији се оствари негативан природни прираштај становништва од 35000. Крајње забрињавајуће. Постављамо питање, има ли решења, шта даље и куда даље, да ли побећи из села у град, прећи границу и више се никада не вратити, или можда пробати променити себе? У медијима, на друштвеним мрежама, можемо често чути бунт против ГМО хране, која куца на врата, али да ли се тај проблем може решити тако што размењујемо пароле против наведеног проблема, можемо ли било коју препреку прескочити тако што седимо скрштених руку, без посла, размењујући пароле незадовољства и чекањем да нас неко позове на рад. Истраживањем је указано да са површине од 2,5 до 3 ара може се обезбедити четворочлана породица са поврћем и воћем. Значи, здрава, свежа и безбедна храна. То је једини начин супростављања ономе што не желимо. Само још неко треба да ради.Када ћемо победити предрасуде,  да то село, какво такво, никада није никога оставило гладног. Камен да баците, из плодне земље какву Србија има нићи ће нешто. И док малог Американца уче предузетништву, још у основној школи, а малог Јапанца како да се односи према води и осталим ресурсима, нашој деци је битно да „само уче школу“, како би што пре побегли из села и „не радили“. Са таквим квази знањем и не усађеним потребама за радом и  поштовањем ресурса, сагледавамо слику садашњице. Тежња за лагодним животом довела нас је до тренутка у коме се данас налазимо. Деци и младима су стављени окови садашњице, виртуелне интеракције и хендикепа за природом те често можемо видети да чезну за нечим исконским, као што је звездано небо, чист ваздух, здрава храна, пре свега. Др Кетрин Кузмин, ауторка књиге „Спасите своје тело“ је рекла : „Толико смо данас изложени штетним утицајима које нико од нас не може да избегне. Једина област у којој можемо да се заштитимо, јер смо ту сами себи господари, јесте исхрана.’’ 

Да ли смо свесни какву данас храну једемо ? И ако смо свесни не можемо се онда жалити, јер смо бирали да будемо зависни од свега, да са малим могућностима за опстанак ипак живимо на асфалту, убеђени да нам је све доступније, наравно ако у џепу имамо довољно средстава да задовољимо своје потребе. А шта ћемо ако немамо? Но да резимирамо, поред беле куге , незапослености и осталог, са једне стране имамо 450 хиљада хектара не обрађеног земљишта, готово1600 напуштених села, плодне оранице, још увек чист ваздух и воду, а са друге  стране стопу ризика од сиромаштва скоро 25 %. Да ли је нам је сада било ко други крив, што живимо у земљи у којој све рађа, а ми гладујемо, да ли нам је било ко крив што младо и старо обољева од многих болести, само зато што је заборавило пословицу да „здравље на уста улази“. Када ћемо схватити да лагодност ка којој тежимо све више прелази у апсолутну зависност, за храном, енергијом итд. Сложићемо се да на селу, не баш сваком, нема услова за задовољавање основних животних потреба, као што је постојање добре инфраструктуре, амбуланти, продавница итд. Нема их, јер, немају за кога да постоје. Када ћемо схватити да пољопривреда није као што је некада била.

Пољопривреда данас може представљати један нови култ, нарачито ако говоримо о одрживим системина као што органска пољопривреда, традиционална, интегрална, биодинамичка пољопривреда, која поред производње хране подстиче и развој села и са мултифункционалног аспекта. Мултифункционална пољопривреда, представља нови концепт аграрне и руралне политике Европске уније, где се у виду сеоског предузетништва, са пољопривредном производњом повезују и друге делатности, као што су туризам, прехрамбена индустрија, трговина, производно и услужно занатсво, задругарство, култура, очување крајолика и животне средине. Међутим, то неко мора да препозна. Можда још увек у нашој земљи народ тежи да посети неке егзотичне дестинације, али западњаци теже ка нечему исконском, лагано се враћају и посећују сеоска домаћинства, купују органску храну. Није све труло у земљи међу шљивама, још увек се може осетити пријатност људи, још увек смо спремни да у тешким тренуцима притекнемо и помогнемо, само нам остаје још да победимо себе. Можда ће овај текст поделити мишљења међу нама, можда ће и даље остати добро позната теза „ Село хвали, а у граду живи“, али времена се мењају, питке воде и здраве хране је све мање, осим  у причи и добром маркетингу, а ми смо ту где јесмо, на брдовитом Балкану. 

Можда ће неке нове генерације, на трен застати и резимирати досадашње пропусте, можда ћемо почети размишљати и јести храну достојну човека, или ће ова прича, као и све остало бити замењена неком новом ријалити емисијом, не размишљајући шта ће сутра бити, јер ово није само виртуелна прича, него наш живот.

Бојан Војнов

студент органске пољопривреде

ЖИТА ЗА ИЗВОЗ

Погрешно (само)хвалисање

Ових дана, при крају жетве стрних жита, уважени политичар и високи функционер државе Расим Љајић износи, не без поноса, за народ умирујуће резултате жетве  и стања са пшеницом: биће је довољно и за резерве, па чак и за извоз милион тона! Тако изнет податак треба да значи да народ не брине за сопствени хлеб и да је то успех наше пољопривреде!

Одмах је и прогноза о кукурузу: и он ће ускоро,  и то са  много берићетнијем приносу, него што је просек последењих година!  Већ сада се најављују и још веће количине за извоз, можда чак 4 – 5 милиона тона.

Ти исти подаци у мало другачијем тумачењу нису ни мало ружичасти. Шта више, они врло јасно  говоре о лошем (скоро накарадном!) стању у нашој пољопривреди. То јасно произилази из најмање три  групе разлога:

1. извоз жита – увоз меса-млека;

Најважнију основу у сточарству чини сточна храна, а у групи „сточна храна“ жита чине најважнији (и најскупљи!) концентровани део. Србија спада у подручја са врло погодним условима за високу производњу жита. Највећи део у извозу одлази у оне земље, из којих та иста Србија увози месо и млеко. Тако се долази до апсурда: аграрна („сељачка“) држава Србија извози сировину (као најнижи степен) у индустријске („господске“) земље и потом из њих увози виши степен  производа (месо-млеко-прерађевине).

2. искључивање сопствене радне снаге;

По нормама, које су познате (и важеће) и у Србији за 100 хектара у производњи жита треба једва једна радна снага. На тих истих 100 хектара, преко интензивнијег аграра (сточарство-повртарство-воћарство- . .) могуће је обезбедити чак 10-так породица са релативно пристојном егзистенцијом. Тај однос од 1 : 10, чак и ако се снањи на 1:5, не би смео да се „гура под тепих“. Он не угрожава само пољопривреду и више од пола милиона пољопривредних домаћинстава, већ Србију као државу као целину.

3. смањење вредности пољопривредне производње;

Сваки пољопривредник (сељак) зна за основне вредности:

а) Један хектар сировина са њива доноси вредност на тржишту од једва хиљаду евра;

б) Тај исти хектар повећава вредност на четири или пет хиљада евра преко сточарства;

Овој вредности треба додати и вредност обогаћивања земљишта, уз  много веће могућности   производње здраве органске хране.

Нема сумње да се сви високи политичари ослањају на науку.  И ту често настају промашаји: уместо на праву науку „осланац“ је нека квази или лажна наука. Преко такве „науке“ се подешавају резултати, закључци и препоруке, које су примамљиве, без обзира на разлог. Тако је и са само-похвалама о количини пшенице (кукуруза) и „успесима“ око извоза. То засени податак да сваки милион тона зрна у извозу угрози опстанак бар двадесет хиљада пољопривредних домаћинстава! И чињеницу да пољопривреда Србије (и држава Србија!) немају будућност без две или три стотине хиљада здравих и  стабилних домаћинстава!

„Залетања“ политичара у кампањи борбе за гласове се по правилу толеришу. После тога, поготово у време  великих напора за тешке реформе, погрешна само-хвалисања не доприносе угледу политичара и не помажу добром усмерењу реформи. Политичари као Р. Љајић би морали да поклоне више пажње својим изворима информисања, како ради свог, тако и ради угледа државе.

Др. Милан Ст. Тошић, ред. проф. у пензији

У СВАКОЈ НЕВОЉИ . . .

Поплаве – последице

Народне мудрости су мудрости хиљадугодшњих искустава. Добрих или – лоших. Имају огромну вредност ако се из њих извуку поуке. Као у оној да  у свакој невољи има и по нешто – добро.

Несрећне последице после катастрофалних поплава у Србији исправљаће се споро и веома тешко. Оно опште-народно (струја-вода-путеви-мостови-школе-. . .) ићи ће неким током, у зависности од многих околности. Вероватно без већих дилема, већ према (финансијским) могућностима и познатим стандардима.

У том погледу најтеже ће бити у пољопривреди са породичним газдинствима. Почев од тога како бар мало повратити десетине уништених њива и усева. Да се бар донекле надокнади штета – уложени капитак, изгубљена жетва! То је некако – сагледиво, па је могуће очекивати решења у краћем времену.

Али шта са срушеним шталама, изгубљеном стоком или машинама? И ту ће бити први услов онај основни – колико пара, толико музике!  Само, треба одмах знати да то у овом тренутку у пољопривреди није (и не може бити) најважнији услов!!  Ово тврђење одмах намеће и питање: да ли је могуће да има нешто што је важније од – пара!!??

Пољопривреда је у суштини веома сложена. Огромне разлике по регионима, општинама, селима па све „од куће до куће“! Два најважнија дела су (као први) примарни (биљна производња) и (као други) секундарни (сточарство).

Оштећена или чак уништена биљна производња на 100-нак хиљада хектара тражи хитно решавање. То значи помоћ да се спаси (или бар умањи штета)  колико је могуће за ову (текућу) годину. Као „хитно“ значи практично – одмах, већ за који дан, недељу-две. И оно бар најважније – семе, ђубриво, гориво, бар који динар за сваки хектар.

Оно „секундарно“ или „пратеће“ (сточарство) – то је већ нешто друго. Ту треба одмах разликовати најмање два „корака“ или фазе помоћи:

-          прва фаза – одмах, хитно или – горуће;

Већи број стоке је и у најугроженијим деловима  вероватно некако опстао. У тешком стању сваког грла стоке, данима са мало или чак без хране. Ту ће већ од сутра требати подједнака помоћ као и сваком удроженом домаћину. Пре свега основна храна, а затим помоћ да се и остало поврати у неко пређашње стање.

-          друга фаза – постепено, за трајна решења.

Ова фаза се односи на оне најугоженије – оне који су остали и без штала и без својих  стада. Треба се надати да је број таквих мањи, али ће права решења за њих бити много тежа за остваривање. Код таквих случајева сејавља више проблема. Од свих њих један се издваја као далеко најважнији. То је усмерење у будућност са неколико подједнако важних проблема или питања:  а) да ли и даље остати при предходном броју стоке (величини фарме);  б) да ли остаје иста врста   или иста категорије стоке;  ц) како искористити прилику да обнову расе; д) дали (и како) по нешто удруживати, итд.

а) Исти или већи број стоке?

Одговор по овом питање је (бар принципијелно) позитиван.  То значи да се размишљања и одлуке усмеравају ка повећању броја стоке и фарме у целини. До које мере? У суштини до неке уобичајене „норме“ од најмање 1, па све до неколико условних грла по хектару расположиве површине (сопствене или неког трајнијег закупа). Тиме се у великој мери у погледу величине обезбеђује она конкурентност, коју већ сада намеће већи део Европе.

б) Говеда или свиње?

Промена врсте стоке је веома сложена и тешка одлука. Она захтева шире познавање стања сваког породичног газдинства и појединачно ангажовање стручне саветодавне службе. Промена категорија код исте врсте стоке такође није једноставна. Овде је одлука свакако лакша и може се једноставније и лакше реализовати.

ц) Расе вишег квалитета?

Обнова расе код свих врста стоке је у овој ситацији обавезна и сигурно прилика за подизање до оног нивоа који је могућ у сваком појединачном случају (породичном газдинству). Код обе најважније гране сточарства (говедарство – свињарство) ослонац би требао (или чак – морао) да буде на репродукционим центрима. Истовремено са почетним увозом приплодних грла прилика је да се  заснују сопствене контролисане репродукције на начин и по принципима, какви већ одавно постоје у земљама из којих данас увозимо приплодна грла. То се посебно односи на свињарство као грану сточарства која је у том погледу у Србији у много тежој ситуацији!

д) Обавезно удруживање!

Удруживање је једна од мера без којих је скоро немогуће рентабилно пословати у пољопривреди Европе. У том погледу Европа има неколико озваничених начина удруживања, која се активно помажу. За сточарству су најважнијадва: 

д-1 – заједничко обављање најважнијих и највећих радова у биљној производњи (орање-сетва-заштита биља-кошење-балирање-силирање- . .); 

д-2 – обезбеђење међусобне помоћи за случај потребе (или за ослобађање бар једног дана недељно од обавеза око стоке).

Удруживањем се смањују трошкови, постижу бољи производни резултати, обезбеђује клвалитетнији живот, . ..

Код изградње нових сточарских објеката (или већих реконструкција постојећих) намећу се веома озбиљни проблеми око њиховог техничко-технолошког пројектовања. Ту се издвајају две групе већих потешкоћа: 

а) Србија нема усвојена и доступна идејна решења ни за једну врсту или категорију стоке; 

б) У Србији не постоји (довољан) кадар који би могао да брзо реагује и да одговори потребама, које ће се ускоро наметнути;

Шта урадити у овом погледу већ у наредним месецима?

За почетак ће бити довољно да се ураде два основна „корака“:

-          прво: да се припреме скице идејних технолошких решења са најважнијим нормама за обе веће гране сточарства са по неколико варијанти по категоријама и по броју стоке,

-          да се организују краћа саветовања са специјалистима саветодавних служби по најважнијим регионима (који ће бити носиоци и одговорни у реализацији пројеката изградње или реконструкције).

Овде на крају у виду закључка да се истакне још једном:

-          прибављање помоћи за обнову у пољопривреди остаје и даље први задатак, са циљем (и жељом) да та помоћ буде што већа (независно одакле долази);

-          много важнији, сложенији  и тежи задатак је што боље усмерење помоћи било које врсте и величине за све случајеве трајних улагања (изградња-реконструкција објеката, обнова расног састава, набавка и коришћење савремене опреме, . . ).

За сам крај да се не заборави да је човек најважнији услов успеха! Посебно у сложеној пољопривреди, каква је она данас. У том погледу инвестиције у људе су из године у годину све важније. Са добром обуком, редовном разменом искустава и сталним „допуњавањем“ већ познатог – то je већ одавно постала обавезна улагања у људе.

Проф. др Милан Ст. Тошић

Село је поново у моди

У Србији се од децембра 2012. године, споводи пројекат под називом „4H“. Програм „4H“потиче од енглеских речи: Head (глава), Hands (руке), Heart (срце), Health (здравље). Ови појмови асоцирају на то, да млади своју младост, а и будући живот воде на што бољи начин, да вредно раде, придржавајући се моралних принципа и вредности, да чине добра дела, да граде здраву средину. Први „4H“ клуб основан је давне 1902. године у Пенсилванији, а данас је овај програм распрострањен чак у 90 земаља света. Пројекат се спроводи под покровитељством Министарства за пољопривреду USDA, Kentucky Univerziteta, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, Покрајинског секретаријата за пољопривреду, Института за примену науке у пољопривреди из Београда (ИПН) и Института „Тамиш“ из Панчева . У пројекат су такође укључена и многа удружења на територији Јужног Баната. Долово , село смештено на обронцима Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“ било је одабрано као једно од руралних средина у којима су корисници пројекта били Дом културе Долово, Удружење жена „Доловке“, Удружење винара и виноградара „Свети Трифун“, Удружење овчара, Етно домаћинство „Војнов“ и др.

Чињеница је да је у Србији 1/3 села потпуно напуштена, да је преко 400.000 хектара обрадиве површине неискоришћено, да већину становништва у селима чиме стари, а да такође влада масовна миграција младих из села у град. Програм за развој младих у руралним срединама има за циљ да младима, пре свега основцима и средњошколцима приближи и укаже на позитивне стране живота на селу, да кроз осмишљене радионице науче нешто ново, да буду креативни и да се у будућности лакше изборе са неким препрекама које живот доноси. Тако су млади у оквиру „4H“ радионица могли научити како се сеје пшеница, који је процес добијања козијег сира, како се прави штрудла и друге ђаконије од теста. Такође, млади су имали прилике да учествују и у производњи поврћа, припремању зимнице и стварању финалног производа са додатном вредношћу. Једна од најзанимљивијих радионица била је посета Специјалном природном резервату „Делиблатска пешчара“ и учествовању у брању плодова лековитог биља, попут глога, клеке и шипурка, као и преради наведених биљака које су намењене за производњу природних чајева. Оно што је заинтригирало координаторе пројекта јесте сама креативност младих, посебно код деце основношколског узраста, која су у свакој радионици била надахнута и у свему уживала, што је доказ да живот на селу, поред

обезбеђења егзистенције бављењем пољопривредном производњом, може да приушти и реализацију кроз активности попут прављења интересантних предмета од материјала из природе.

Можда је ово један леп почетак неке нове будућности конципиране на правим вредностима и принципима живљења као што су то наши стари чинили. Можда ће време учинити своје и покрити трагове оног погрешног пута којим смо да сада ходали и хрлили некој новој ери. Можда ћемо се ипак на пола пута зауставити пошто схавтимо да не знамо куда нас ово „савремено доба“ води и какав ће исход оваквог стила живљења бити. Можда ћемо пронаћи неке нове пределе, на које до сада нисмо обраћали пажњу, открити заборављење укусе и мирисе бакиних јела, почети сами убирати здраве плодове, ослушкивати зов природе и бар на кратко бити то што јесмо, људи природе.

Бојан Војнов

ДВА НАРОДНА БОГАТСТВА

Будућност пољопривреде

Пољопривреда ће и у будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. То сазнање је довољно да се веома озбиљно схвата шта су најважнија богатства пољопривреде и како да се она очувају.

Од великог броја појединачних вредности пољопривреде Србије издвајају се два основна велика богатства.  То су земљиште и породична газдинства.

Пољопривредна земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања њихова површина се стално смањује (најчешће због изградње путева или објеката за разне намене). За величину површина постоје утврђене мере – најчешће коришћена јединица је хектар. По тим мерама се води евиденција за разне потребе државе или власника земљишта.

Мање тачне мере су о вредностима пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина земљипта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту површину на пример четврте или пете класе. И у погледу класа (а то значи квалитета) земљишта промене су споре у оба смера: како ка погоршању, тако још теже ка побољшању. По општим сазнањима у протеклих 50-60 година дошло је до значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке. Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења површина!! Снижавање квалитета земљишта на пример за само 10% значи смањење површина за исти однос (на пример од 2 милиона хектара  губитак чак 200 хиљада хектара!).

На сличан начин се губи вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се на неки начин снижавају класе, па тиме и – површине.

Коначно, не трабе заборавити најгрубљи начин губитака земљишта. То је остављање у парлогу, без обзира шта је разлог.

У свим случајевима формална (статистичка) величина површина пољопривредног земљишта није у пракси она, са којом се теоретски рачуна као са богатством.

На сличан начин је могуће и повећање вредности (или класа) земњишта. Споро, мукотрпно, са упорним спровођењем оних мера, за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није потребна нека велика наука – то је познато сваком добром домаћину-пољопривреднику!

Породична газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ово тврђење нису потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе, која важе као најугледније у Европи (а то значи и у свету). Опредељеност и љубав према сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом која се томе посвећује једноставно не молгу да имају конкуренцију. Појам радног времена и дужине рада не постоји код породичних газдинстава, већ само жеља и настојаље да се сваке идуће године постигне још више и боље. Настојања уштеде сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање“ искуства од оних, који су бољи.

Оно што недостаје Србији и што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за цело село постојала само једна вршалица жита. У наставку су велика помоћ биле задруге, које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања апсолутно обавезна и један од најважнијих начина да се постижу оних ефекти (по приносима, квалитету, трошковима, . . .), који могу да се носе (да буду конкурентни) са онима, који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга или неки други начин је скоро потпуно свеједно. Основу удруживања чине документа која обавезују, међусобно поверење и  позитивне разлике, које мора бити сваком доступне и јасне.

Др Милан Ст. Тошић

ред. проф. у пензији