Будућност пољопривреде
Пољопривреда ће и у
будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. То
сазнање је довољно да се веома озбиљно схвата шта су најважнија богатства
пољопривреде и како да се она очувају.
Од великог броја појединачних
вредности пољопривреде Србије издвајају се два основна велика богатства. То су земљиште и породична газдинства.
Пољопривредна
земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања њихова површина се
стално смањује (најчешће због изградње путева или објеката за разне намене). За
величину површина постоје утврђене мере – најчешће коришћена јединица је хектар. По тим мерама се води
евиденција за разне потребе државе или власника земљишта.
Мање тачне мере су о
вредностима пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина
земљипта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту
површину на пример четврте или пете класе. И у погледу класа (а то значи
квалитета) земљишта промене су споре у оба смера: како ка погоршању, тако још
теже ка побољшању. По општим сазнањима у протеклих 50-60 година дошло је до
значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи
на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке.
Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења
површина!! Снижавање квалитета земљишта на пример за само 10% значи смањење
површина за исти однос (на пример од 2 милиона хектара губитак чак 200 хиљада хектара!).
На сличан начин се губи
вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се на
неки начин снижавају класе, па тиме и – површине.
Коначно, не трабе заборавити
најгрубљи начин губитака земљишта. То је остављање у парлогу, без обзира шта је
разлог.
У свим случајевима формална
(статистичка) величина површина пољопривредног земљишта није у пракси она, са
којом се теоретски рачуна као са богатством.
На сличан начин је могуће и
повећање вредности (или класа) земњишта. Споро, мукотрпно, са упорним
спровођењем оних мера, за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није
потребна нека велика наука – то је познато сваком добром
домаћину-пољопривреднику!
Породична
газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ово тврђење нису
потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе, која важе
као најугледније у Европи (а то значи и у свету). Опредељеност и љубав према
сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом
која се томе посвећује једноставно не молгу да имају конкуренцију. Појам радног
времена и дужине рада не постоји код породичних газдинстава, већ само жеља и
настојаље да се сваке идуће године постигне још више и боље. Настојања уштеде
сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање“ искуства од
оних, који су бољи.
Оно што недостаје Србији и
што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома
сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку
или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за
цело село постојала само једна вршалица жита. У наставку су велика помоћ биле
задруге, које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања
апсолутно обавезна и један од најважнијих начина да се постижу оних ефекти (по
приносима, квалитету, трошковима, . . .), који могу да се носе (да буду
конкурентни) са онима, који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга
или неки други начин је скоро потпуно свеједно. Основу удруживања чине
документа која обавезују, међусобно поверење и
позитивне разлике, које мора бити сваком доступне и јасне.
Др Милан Ст. Тошић
ред. проф. у пензији
Нема коментара:
Постави коментар