На прозору магазе - Добрица Ерић

Наш познати песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар, сликар природе, села, детињства и љубави рођен је 1936. године у Доњој Црнући у Шумадији, крај реке Груже.

 Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, више од 40 књига за децу ( „Свет у Сунцокрету“, „Вашар у Тополи“, „Чардак између четири јабуке“, „Сан Гружанске летње ноћи“, „Рождество ратарево“, „Разапета земља“, „Вилина долина“, „Деца са златом липе у коси“...). Заслужан је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио је 1959. године, а његове песме ушле су читанке и школске лектире. Добитник је бројних награда, Змајевих дечијих игара, Вукове награде, Златни кључић Смедерева... За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је Жичку хрисовуљу, 1992. године.

Добрица је велики пријатељ деце, сељака, радника и учитељског кадра који је препоручивао његове књиге ђацима. Себе назива бившим чобанином и земљоделцем, занатлијом који је опробао срећу у разним занатима, професионалним песником и романописцем за децу и одрасле. Песник сеоске идиле, наивни поет анахроних буколика и георгика (пастирске и ратарске песме), познат је да на јавним наступима своје песме говори.

Српска Магаза је имала част да упозна Добрицу на изложби фотографија „Куће Србије“ аутора Славише Живковића. Заједно гледајући изложбу, инспирисану традиционалном културом и древним српским градитељством питали смо нашег песника: Шта мисли о Српској Магази?

Кратко и сажето, наш врстан књижевник је рекао : „Све што се ради и помаже обнављању старина и очувања традиције, има велики значај, а једна је од њих и Српска магаза или „дућан“. Важано је да она има исту намену, да људи могу да дођу на једно место и потраже оно што им треба. Али можда је важније од свега тога што сам рекао, то што ће се са старом грађевином, овог пута магазом обновити дух једног минулог времена, јер људи који долазе ту причаће приче како је некада било, како се трговало у тим дрвеним зградама, када су људи били другачији, много скромнији, сиромашнији и много поштенији и бољи.“

Моје село
То ти је моје село,
ко још такав врт има?
То није село, већ бело
Стадо са воћњацима!
Сред села: дом и школа.
Над кровом ружа плови.
Нови пут, шарена кола.
У дољи – јабланови.
Кроз село река хрли
и носи сличице кућа.
Мостић јој дрвени грли
обале пуне прућа.
Кад јутро румена лица
очи прозора отвори -
у селу уместо фрулица
забрује транзистори.
У сумарак моје село
запали златне свице.
Село је стадо бело
а деца – љубичице!