Село је поново у моди

У Србији се од децембра 2012. године, споводи пројекат под називом „4H“. Програм „4H“потиче од енглеских речи: Head (глава), Hands (руке), Heart (срце), Health (здравље). Ови појмови асоцирају на то, да млади своју младост, а и будући живот воде на што бољи начин, да вредно раде, придржавајући се моралних принципа и вредности, да чине добра дела, да граде здраву средину. Први „4H“ клуб основан је давне 1902. године у Пенсилванији, а данас је овај програм распрострањен чак у 90 земаља света. Пројекат се спроводи под покровитељством Министарства за пољопривреду USDA, Kentucky Univerziteta, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, Покрајинског секретаријата за пољопривреду, Института за примену науке у пољопривреди из Београда (ИПН) и Института „Тамиш“ из Панчева . У пројекат су такође укључена и многа удружења на територији Јужног Баната. Долово , село смештено на обронцима Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“ било је одабрано као једно од руралних средина у којима су корисници пројекта били Дом културе Долово, Удружење жена „Доловке“, Удружење винара и виноградара „Свети Трифун“, Удружење овчара, Етно домаћинство „Војнов“ и др.

Чињеница је да је у Србији 1/3 села потпуно напуштена, да је преко 400.000 хектара обрадиве површине неискоришћено, да већину становништва у селима чиме стари, а да такође влада масовна миграција младих из села у град. Програм за развој младих у руралним срединама има за циљ да младима, пре свега основцима и средњошколцима приближи и укаже на позитивне стране живота на селу, да кроз осмишљене радионице науче нешто ново, да буду креативни и да се у будућности лакше изборе са неким препрекама које живот доноси. Тако су млади у оквиру „4H“ радионица могли научити како се сеје пшеница, који је процес добијања козијег сира, како се прави штрудла и друге ђаконије од теста. Такође, млади су имали прилике да учествују и у производњи поврћа, припремању зимнице и стварању финалног производа са додатном вредношћу. Једна од најзанимљивијих радионица била је посета Специјалном природном резервату „Делиблатска пешчара“ и учествовању у брању плодова лековитог биља, попут глога, клеке и шипурка, као и преради наведених биљака које су намењене за производњу природних чајева. Оно што је заинтригирало координаторе пројекта јесте сама креативност младих, посебно код деце основношколског узраста, која су у свакој радионици била надахнута и у свему уживала, што је доказ да живот на селу, поред

обезбеђења егзистенције бављењем пољопривредном производњом, може да приушти и реализацију кроз активности попут прављења интересантних предмета од материјала из природе.

Можда је ово један леп почетак неке нове будућности конципиране на правим вредностима и принципима живљења као што су то наши стари чинили. Можда ће време учинити своје и покрити трагове оног погрешног пута којим смо да сада ходали и хрлили некој новој ери. Можда ћемо се ипак на пола пута зауставити пошто схавтимо да не знамо куда нас ово „савремено доба“ води и какав ће исход оваквог стила живљења бити. Можда ћемо пронаћи неке нове пределе, на које до сада нисмо обраћали пажњу, открити заборављење укусе и мирисе бакиних јела, почети сами убирати здраве плодове, ослушкивати зов природе и бар на кратко бити то што јесмо, људи природе.

Бојан Војнов

ДВА НАРОДНА БОГАТСТВА

Будућност пољопривреде

Пољопривреда ће и у будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. То сазнање је довољно да се веома озбиљно схвата шта су најважнија богатства пољопривреде и како да се она очувају.

Од великог броја појединачних вредности пољопривреде Србије издвајају се два основна велика богатства.  То су земљиште и породична газдинства.

Пољопривредна земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања њихова површина се стално смањује (најчешће због изградње путева или објеката за разне намене). За величину површина постоје утврђене мере – најчешће коришћена јединица је хектар. По тим мерама се води евиденција за разне потребе државе или власника земљишта.

Мање тачне мере су о вредностима пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина земљипта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту површину на пример четврте или пете класе. И у погледу класа (а то значи квалитета) земљишта промене су споре у оба смера: како ка погоршању, тако још теже ка побољшању. По општим сазнањима у протеклих 50-60 година дошло је до значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке. Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења површина!! Снижавање квалитета земљишта на пример за само 10% значи смањење површина за исти однос (на пример од 2 милиона хектара  губитак чак 200 хиљада хектара!).

На сличан начин се губи вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се на неки начин снижавају класе, па тиме и – површине.

Коначно, не трабе заборавити најгрубљи начин губитака земљишта. То је остављање у парлогу, без обзира шта је разлог.

У свим случајевима формална (статистичка) величина површина пољопривредног земљишта није у пракси она, са којом се теоретски рачуна као са богатством.

На сличан начин је могуће и повећање вредности (или класа) земњишта. Споро, мукотрпно, са упорним спровођењем оних мера, за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није потребна нека велика наука – то је познато сваком добром домаћину-пољопривреднику!

Породична газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ово тврђење нису потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе, која важе као најугледније у Европи (а то значи и у свету). Опредељеност и љубав према сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом која се томе посвећује једноставно не молгу да имају конкуренцију. Појам радног времена и дужине рада не постоји код породичних газдинстава, већ само жеља и настојаље да се сваке идуће године постигне још више и боље. Настојања уштеде сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање“ искуства од оних, који су бољи.

Оно што недостаје Србији и што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за цело село постојала само једна вршалица жита. У наставку су велика помоћ биле задруге, које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања апсолутно обавезна и један од најважнијих начина да се постижу оних ефекти (по приносима, квалитету, трошковима, . . .), који могу да се носе (да буду конкурентни) са онима, који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга или неки други начин је скоро потпуно свеједно. Основу удруживања чине документа која обавезују, међусобно поверење и  позитивне разлике, које мора бити сваком доступне и јасне.

Др Милан Ст. Тошић

ред. проф. у пензији

СЕЛО -историјско насеље или престоница будућности ?

21. век, доба последње технологије, друштвених мрежа, виртуелне егзотике са HD и HQ технологијом, доступношћу информација са других континената са којих је некада требало да  се месецима пловидбе по узбурканим морима и океанима пређе  да би се сазнало нешто ново. Данас се тај проблем решава само једним кликом на мишу вашег рачунара и цео свет је пред вама. Све сија, све бљешти и одаје лажно поуздање људске супериорности и моћи садашњице у којој живимо. Тако искреирани по својим личним жељама и прохтевима постајемо становници  „оазе“ лагодности,  доступности и неускраћености. Заведени „хармонијом“ градске вреве и светлима великога града прошараним пркосним небодерима и Super, Extra, Big Marketima где потребу за храном, као основним извором живота, решавамо лаганом шетњом кроз лавиринте изграђених од рафова на којима се апсолутно налази све што нам је потребно да задовољимо своје хранидбене потребе и угодимо нашем телу. Након „shopping-a“, ваљала би нека занимљива Reality Show емисија, после напорног дана проведеног за столом и рачунаром. И тако у круг. Окупирани монотоношћу, зависници телевизијских сапуница  и савременог начина живота, губимо ону исконску способност живљења. Једноставно, постајемо нека нова еволуирана врста људи која је оваквим начином живота и личном селекцијом елеминисала одређене гене и почупала сопствене корене, отискујући се бујицом савременог доба. Да ли смо заиста заборавили ко смо и шта смо? Да ли је ово само један од оних лоших снова, након којег се пробудимо и кажемо „Добро је“.

По свему судећи, не ради се ни о сну, ни о бајци која почиње негативним ликом који  на крају добротом позитивног лика буде побеђен, већ једноставно о реалној ситуацији данашњег људског друштва. Може ли човек ипак рећи НЕ оваквом начину живота и може ли бити толико мудар да из неког другог угла сагледа где се заиста налази и увиди да ли је то онај исконски живот који треба живети. Сведоци  смо да се за ноћ, све може променити. Ушушкани смирајем  јануарског  дана, утонувши у сан после неке посластице из „ Fast Food-a“, будимо се ујутру  са мећавом, затечени и престрављени призорима природе која се мало поиграла са човеком само да му да до знања, да је и поред своје „супериорности“ заиста мали и да чини зрно песка на дну мора.

Да ли и онда она дуступност „лаком“ животу бива присутна ? Како се сада изборити и покренути онај скривени инстикт за преживљавањем и животу у складу са природом и њеним законима. Навикнути да све обављамо притиском на дугме са што мање ангажованости својих моторичких способности, упадамо у панику и кризу чекајући да се све само од себе оконча или се ослањајући на неког другог да притекне у помоћ.  Тако ослоњени на некога, цео живот ходамо у убеђењу да ће тако заувек и остати и да начин савременог живљења, нема ништа лоше. Можда једина замерка може бити што се две телевизијске сапунице или два reality show-a поклапају у истом термину на две различите телевизијске станице, од сто могућих канала. “Права штета,зар не? „.Некада је живот људи имао другачији смисао.Човек је био активнији, организованији,  спретнији, мудрији и предвидљивији. Село,  као његов једини дом, било је стециште културе, обичаја и традиције који су  се преносили са колена на колено и у аманет да ће се неговати и чувати. Да ли данас тај аманет и да даље важи? Окупирани активностима модерног доба заборависмо на себе и на своје корене.  А деца? Шта је са тим највећим благом и највреднијим ресурсом који може постојати. Јесу ли та деца овог савременог доба, управо генерације којима су стављени окови садашњице и потпуне виртуозне доместификације , затворени у четири зида у којима се одиграва читав њихов раст и развој уз слику и звук  савременог сокоћала. 

Да ли су таква деца срећна и задовољна својим детињством? Одговор на то питање могло би се  једноставно донети  поређењем са птицом коју би смо узели из природе и ставили у кавез, а притом јој обезбедили најквалитетније зрневље. Да ли би и онда њена песма имала исти тон? Да ли је слочајност што деца у урбаним срединама имају изражен виши степен деформитета кичменог стуба, грудног коша, појаву равних табана, повећани степен гојазности, а о алергијама и појавама дијабетеса и да не причамо. Честа је анегдота наших старих о специјалитету са села званом „Хлеб и маст“ или „Хлеб и пекмез“, где приликом конзумирања ове посластице  у заиграности са другом децом у сеоском дворишту, увек оно горње парче са намазом падне у прашину онда када је залогај најслађи. Но, многи  по том питању, нису ни марили, подигли би парче и наставили даље. Да ли се и данашња деца сусрећу са оваквом забавом какву су некада наши родитељи, баке и деке имали, када су им игралишта била ливаде, играонице- брда и горе, посластичарнице - кухиње у којима се спремало здравље, музика- цвркут птица, а играна серија – слика природе,  уживо. Да ли сада на кратко можемо застати и запитати се, да ли је човеку у природи да хода асфалтом, да се у сивилу урбаних насеља рађа и живи законима аутоматизованости и потпуне природне деградираности .

Може ли човек као најинтелигентније биће коме су сва чула подједнако развијена, прогледати и видети пут којим је до сада ходао, чути зов природе који га зове, осетити мирис покошеног сена и тек извађене погаче из рерне, окусити сочне плодове које је земља дала у част ономе ко је над њом зној проливао и препознати пријатељски позив оних који су на селу још остали и који живе у складу са природом. Може ли човек победити себе и поново прелистати албум старих успомена његових предака којег  је негде затурио  у трци са својом сенком од које не може побећи  и чежњом да буде оно што није. Може ли се коров са запуштених њива очистити , могу ли напуштена сеоска домаћинста поново оживети,  воћњаци и виногради орезати, а куће здравом и руменом децом напунити, питање је на које одговор не може бити исказан речима, већ једино делом оних који ово буду крајње озбиљно схватили. Познато је да успомене,  боје,  мириси и укуси из детињства остају до краја живота у људској подсвести , као трајно богатство наше личности.  Омогућимо деци да одрасту као њихови  преци, не прескачући најлепши период свог живота, нека аманет  наших старих за очувањем вере,  обичаја,  културе и традиције и даље буде пребациван са колена на колено, као што у песми Јована Јовановића Змаја дед' унуку, а отац сину каже: „Где ја стадох — ти ћеш поћи!” „Што не могох — ти ћеш моћи! „Куд ја нисам — ти ћеш доћи! „Што ја почех — ти продужи!”.„Још смо дужни — ти одужи!”.

     

                                                                                  

Бојан Војнов 

Студент органске пољопривреде

Питања за све ???

Да ли смо се некада запитали куда заиста журимо? Ако би и неко дао одговор на то питање, онда би одговор сигурно био: „Журимо да би смо више зарадили“ или „Журимо да би смо сустигли време“. У свој тој журби, принуђени смо и да свакако нездраво живимо. Дан за даном постајемо  временске машине.  Да ли је потпуно избледела  она сеоска разгледница наших предака када су села била пуна, шпајзеви и оставе прошарани ђаконијама, ливаде и пашњаци покошени, а домаћа стока намирена.  Да ли се избрисала из сећања  она пословица да  „Здравље на уста улази“? Ту хармонију данас је нарушило време, време нових трендова, нових  стилова и илузија о лагодном животу у урбаним срединама.  Мирисне ливаде и шарена поља замењени су асфалтом, а и оно мало становништва што је остало по селима већином су стари. Окретање ка технолошком развоју, учествовање у виртуелном свету, довело је до губитка људског идентитета. Руралне средине у Србији бивају изложене честим миграцијама локалног становништа, при чему највећи проценат чине млади. Мишљење, да се на селу не може опстати, све чешће одводи младе у урбаније средине.  Слободно можемо  поставити питање : „Шта ће бити са селом и да ли  требамо заборавити наше Богом дане  пределе и  плодне оранице ?’’.  Међутим, није то једини проблем  са којим се данас суочавамо. Да ли смо се упитали  „Шта ће бити са нашим земљиштем и природом која Србију чини тако лепом? ’’ Хоћемо ли и даље ободе села „украшавати“ отпадом, а ивичњаке утрина и шума претварати у сметлишта? Хоћемо ли земљиште исцрпљивати до последње органске честице. Не заборавимо да је у свему квалитет важнији од квантитета. Стога се може слободно рећи да је вреднији  1 ар плодног земљишта, него 100 хектара стерилне неплодне пустиње, а на жалост  ми смо  ти  сведоци губитка органске материје у земљишту. Наравно да је и нездрава храна све чешће на менију. У  насељима ничу киосци брзе хране, индустријска храна преовладава. Шта је са оним старим бакиним рецептима, оном укусном и мирисном трпезом, која лечи и окрепљује и тело,а и душу? Хоћемо ли такав извор здравља, заменити за неки  оброк брзе хране, само зато да би смо сустигли време, које нам ипак за корак увек побегне.  Да ли се некада  запитамо може ли овакав стил брзог живота из једне лагодности прерасти у тескобу? Технологија је напредовала, али,да ли баш у добром смеру? Искушавање природе, непостојање граница за човека, нуклеарна постројења, генетски инжењеринг у којем се човек игра Бога, или нешто треће, доказ је да човек жели бити укротитељ свега што се под његовом руком може наћи. Катастрофе, болести и све оно што  данас може задесити  савременог човека,није случајност, већ једноставно човеков производ.

Сада можемо поставити једно логично питање: „Шта даље“ и "Куда даље“?. Како вратити  дух и радост напуштеном селу, како младе подстаћи и доказати им да је егзистенција управо у  животу на селу и да је носећи стуб људског друштва? Њихова очевина и дедовина у сенци заборава стрпљиво чекају време нове одлуке, а та одлука управо зависи од младих. Може ли ова нова генерација младих људи кренути стазом својих  предака, а да будуће генерације буду оплемењене самим животом у селу и да буду боље од постојећих генерација.  Као што се семе неке биљке сваке године  полаже у земљу из које се рађа нови живот, тако би неопходно било да и семе људског разума, једога дана проклија и израсте у једно чврсто и здраво покољење, која ће сачувати оно што има.

На сва ова постављена питања можда би смо решење и одговор пронашли у једној добро организованој масовној „Органик  сеоби“ на неку другу планету, где би се придржавали правила здравог живота и не би чинили грешке које на нашој планети чинимо, али ово није бајка, са срећним happy end-ом, већ реална борба за опстанак, тако и да сама помисао на овако нешто моментално пада у воду.                 

 Можда ипак одговор лежи у следећим речима написаним од стране неког искреног и добронамерног српског сељака , на табли, на уласку у неко село  у Србији, који каже: „Земљаче, ако си без посла, врати се  у своје родно село, очисти пут и њиву од корова, а када осетиш родну земљу међу прстима, схватићеш да си и ти део тог твог села. Срећно земљаче“.

Крајње је време  да се вратимо природи, традицији и здравом начину живота, да нам укуси и мириси старих традиционалних јела буду свакодневница. Не заборавимо мајчин тањир  и очеву њиву, сачувајмо замљиште са којег још убирамо слатке плодове, јер изгубимо ли све то, изгубили смо сами себе и не заборавимо и то како већ рече Индијански поглавица Сијетла- „Земљу нисмо наследили од својих предака, већ позајмили од својих потомака“. Нека на томе и остане...

Бојан Војнов                                                                                                                                                       Студент органске пољопривреде

Српска Магаза у Бриселу

Учешће Српске Mагазе на међународној конференцији у Бриселу


Представник “Српске магазе“ Катарина Лазић учествовала је на међународној конференцији у организацији Европске Комисије на тему „Породична пољопривреда – дијалог ка одрживој и отпорнијој пољопривреди у Европи и свету“, која је одржана 29. новембра 2013. године у Бриселу. Повод окупљања било је проглашавање 2014. године од стране Уједињених Нација међународном годином породичне пољопривреде.
У првом делу конференције учесницима су се обратили највиши званичници Европске Уније у области пољопривреде и руралног развоја: господин Dacian Ciolos, комесар Европске Уније за пољопривреду и рурални развој и госпођа Loretta Dormal Marion, Заменик Генералног директора Главне Дирекције за пољопривреду и рурални развој при Европској комисији. Господин Ciolos је указао на значај који породично организована пољопривредна производања има за Европу. Он је истакао да је управо породични дух оно што ову пољопривреду чини отпорном на многе изазове са којима се суочава и да је она као таква кључ развоја руралне економије. Породична пољопривредна производња, по њему, треба да буде модел организовања руралних средина. Нагласио је да треба искористити ову годину да се укаже на значај породичне пољопривреде за очување и развој руралних средина и позвао је институције да се боље упознају са сопственом стварношћу, односно шта за сваку од земаља широм света представљају породичне фарме. Посебно значајним сматра да се јачањем породичних газдинстава утиче и на јачање безбедности хране, као и да се пољопривреда никако не може одвојити од животне средине, а ни сами пољопривредници.

José Graziano de Silva, Генерални директор FAO-а изнео је очекивања УН и FAO-а у погледу обележавање 2014. годином породичне пољопривреде. Истакао је да породична газдинства нису само део проблема, већ и део решења, посебно у погледу безбедности хране. Навео је да породичним фармама треба помоћи да испуне своје потенцијале и то кроз различите видове помоћи: техничку помоћ, инвестиције, подстицање и јачање повезивања у асоцијације и задруге итд. Важну улогу и значај у породичним газдинствима признао је женама, називајући их кичмом фарме, коју треба ојачати и учинити препознатим фактором утицаја на одрживост и организацију.
Своје виђење породичне пољопривреде у контексту сопствене земље изнела је Њено Краљевско Височанство Принцеза Тајланда Maha Chakri Sirindhorn. Она је породичну пољопривреду описала као производњу малог обима која углавном служи за подмирење сопствених потреба, где се вишкови продају на тржишту. Мали пољопривредници ову делатност обављају на својој земљи уз очување сопственог наслеђа. Изазови са којима се суочавају су: недовољно земљишта за пољопривредну производњу; недовољно новца за инвестирање у цео циклус пољопривредне производње; недовољно знања о модерним технологијама у пољопривреди; висок ризик пољопривредне производње (поплаве, ерозија, штеточине и болести...); смањење величине породице, млади углавном траже послове изван фарме; недовољан додатни приход кроз додатне активности (производња готових производа, занатство,...). Као неке од предлога за одговарање на ове изазове навела је: коришћење малих поседа на ефикасан и ефективан начин; организовање у задруге; сарадња локалних стручњака са локалним лидерима; коришћење алтернативних извора енергије итд. На Тајланду је на снази расподела земљишта на следећи начин: 30 % заузимају резервоари воде у виду језера, 30 % су пиринчана поља, 30% остали усеви, а 10 % насеља.
Изузетно запажен и бурно пропраћен наступ имао је господин Carlo Petrini, председник међународног покрета Slow Food. Породична пољопривредна производња малог обима по њему је одлична прилика за човечанство. Више пута је истакао да породична пољопривреда није проблем, већ добра прилика и да у том смислу 2014. годину треба заиста славити као годину породичне пољопривреде. Са његове тачке гледишта, институције траба да уче од малих фармера, а не да им намећу инстант знање. У јеку економске и еколошке кризе, које још увек трају и чије лоше праксе се идаље не заустављају, породичну пољопривреду види као нову парадигму која нуди решење за нови миленијум. Драгоценим својсвима сматра то да је породична пољопривреда укорењена локално, а уз то носи у себи и локалну традицију и наслеђе. Она ради у интересу друштвене кохезије. Са дозом ироније, као да је хтео да пошаље поруку у корист подршке породичним фармама, рекао је да породична газдинства не треба гледати као на претњу у смислу преузимања тржишта, јер по обиму производње немају намеру да извозе и тако освајају страна тржишта. С друге стране, људи у свету су све више заинтересовани за где се, на који начин и од којих сировина производи храна коју конзумирају.

Први део конференcије је затворио заменик председника светске трговинске компаније Unilever, господин Miguel Veiga-Pestana. On je opisao rad svoje kompanije, koja je prisutna u oko 190 zemalja
sveta i koja zastupa 400 svetskih brendova kao što su Knor, Lipton čajevi, Ben & Jerry i sl. У свом пријемчљивом обраћању рекао је да живимо у VUCA свету (volatility, uncertainty, complexity
and ambiguity) – свету нестабилности, неизвесности, комплексности и двосмислености.; да свакодневни раст популације узрокује и пораст потребе за прехрамбеним намирницама. Нагласио је да они годишње откупе 7,5 милиона тона пољопривредних производа, а да 50% сировина у њиховом промету долази из пољопривреде. Од тога највише откупљују црни чај (12%), парадјз (6%), црни лук (5%) итд. Такође, откупљујући млеко за свој Бен &Јеррy сладолед, промовишу концепт „срећне краве“. Активни су упартнерствима која промовишу очување животне средине

Учесници су затим подељени у 3 групе према радионицама које су се одржавале паралелно, и то:

1. Најбољи примери у породичној пољопривреди
2. Приступ новим технологијама и истраживањима
3. Модели организовања јаких породичних фарми

Након двосатних радионица, учесницима су представљени закључци радних сесија и позвани су да коментаришу наводе или да поставе питања званичницима. Свој допринос развоју дискусије дао је и ЊКВ Чарлс, Принц од Велса, обративши се путем видео поруке.

Европска Комисија је угостила преко 400 учесника конференције из Европе и света. Доста пажње је посвећено схватању и примењивању концепта породичне пољопривреде у земљама Африке, Азије и Јужне Америке. Било је корисно чути са којим и каквим се све изазовима сусрећу фармери у овим земљама, а који су углавном непојмљиви за услове који владају у Европи.

Остаје да се види колико се за овај сектор пољопривреде може учинити проглашавањем и
обележавањем 2014. године као међународне године у част породичне пољопривреде.

Аутор:

Катарина Лазић