У СВАКОЈ НЕВОЉИ . . .

Поплаве – последице

Народне мудрости су мудрости хиљадугодшњих искустава. Добрих или – лоших. Имају огромну вредност ако се из њих извуку поуке. Као у оној да  у свакој невољи има и по нешто – добро.

Несрећне последице после катастрофалних поплава у Србији исправљаће се споро и веома тешко. Оно опште-народно (струја-вода-путеви-мостови-школе-. . .) ићи ће неким током, у зависности од многих околности. Вероватно без већих дилема, већ према (финансијским) могућностима и познатим стандардима.

У том погледу најтеже ће бити у пољопривреди са породичним газдинствима. Почев од тога како бар мало повратити десетине уништених њива и усева. Да се бар донекле надокнади штета – уложени капитак, изгубљена жетва! То је некако – сагледиво, па је могуће очекивати решења у краћем времену.

Али шта са срушеним шталама, изгубљеном стоком или машинама? И ту ће бити први услов онај основни – колико пара, толико музике!  Само, треба одмах знати да то у овом тренутку у пољопривреди није (и не може бити) најважнији услов!!  Ово тврђење одмах намеће и питање: да ли је могуће да има нешто што је важније од – пара!!??

Пољопривреда је у суштини веома сложена. Огромне разлике по регионима, општинама, селима па све „од куће до куће“! Два најважнија дела су (као први) примарни (биљна производња) и (као други) секундарни (сточарство).

Оштећена или чак уништена биљна производња на 100-нак хиљада хектара тражи хитно решавање. То значи помоћ да се спаси (или бар умањи штета)  колико је могуће за ову (текућу) годину. Као „хитно“ значи практично – одмах, већ за који дан, недељу-две. И оно бар најважније – семе, ђубриво, гориво, бар који динар за сваки хектар.

Оно „секундарно“ или „пратеће“ (сточарство) – то је већ нешто друго. Ту треба одмах разликовати најмање два „корака“ или фазе помоћи:

-          прва фаза – одмах, хитно или – горуће;

Већи број стоке је и у најугроженијим деловима  вероватно некако опстао. У тешком стању сваког грла стоке, данима са мало или чак без хране. Ту ће већ од сутра требати подједнака помоћ као и сваком удроженом домаћину. Пре свега основна храна, а затим помоћ да се и остало поврати у неко пређашње стање.

-          друга фаза – постепено, за трајна решења.

Ова фаза се односи на оне најугоженије – оне који су остали и без штала и без својих  стада. Треба се надати да је број таквих мањи, али ће права решења за њих бити много тежа за остваривање. Код таквих случајева сејавља више проблема. Од свих њих један се издваја као далеко најважнији. То је усмерење у будућност са неколико подједнако важних проблема или питања:  а) да ли и даље остати при предходном броју стоке (величини фарме);  б) да ли остаје иста врста   или иста категорије стоке;  ц) како искористити прилику да обнову расе; д) дали (и како) по нешто удруживати, итд.

а) Исти или већи број стоке?

Одговор по овом питање је (бар принципијелно) позитиван.  То значи да се размишљања и одлуке усмеравају ка повећању броја стоке и фарме у целини. До које мере? У суштини до неке уобичајене „норме“ од најмање 1, па све до неколико условних грла по хектару расположиве површине (сопствене или неког трајнијег закупа). Тиме се у великој мери у погледу величине обезбеђује она конкурентност, коју већ сада намеће већи део Европе.

б) Говеда или свиње?

Промена врсте стоке је веома сложена и тешка одлука. Она захтева шире познавање стања сваког породичног газдинства и појединачно ангажовање стручне саветодавне службе. Промена категорија код исте врсте стоке такође није једноставна. Овде је одлука свакако лакша и може се једноставније и лакше реализовати.

ц) Расе вишег квалитета?

Обнова расе код свих врста стоке је у овој ситацији обавезна и сигурно прилика за подизање до оног нивоа који је могућ у сваком појединачном случају (породичном газдинству). Код обе најважније гране сточарства (говедарство – свињарство) ослонац би требао (или чак – морао) да буде на репродукционим центрима. Истовремено са почетним увозом приплодних грла прилика је да се  заснују сопствене контролисане репродукције на начин и по принципима, какви већ одавно постоје у земљама из којих данас увозимо приплодна грла. То се посебно односи на свињарство као грану сточарства која је у том погледу у Србији у много тежој ситуацији!

д) Обавезно удруживање!

Удруживање је једна од мера без којих је скоро немогуће рентабилно пословати у пољопривреди Европе. У том погледу Европа има неколико озваничених начина удруживања, која се активно помажу. За сточарству су најважнијадва: 

д-1 – заједничко обављање најважнијих и највећих радова у биљној производњи (орање-сетва-заштита биља-кошење-балирање-силирање- . .); 

д-2 – обезбеђење међусобне помоћи за случај потребе (или за ослобађање бар једног дана недељно од обавеза око стоке).

Удруживањем се смањују трошкови, постижу бољи производни резултати, обезбеђује клвалитетнији живот, . ..

Код изградње нових сточарских објеката (или већих реконструкција постојећих) намећу се веома озбиљни проблеми око њиховог техничко-технолошког пројектовања. Ту се издвајају две групе већих потешкоћа: 

а) Србија нема усвојена и доступна идејна решења ни за једну врсту или категорију стоке; 

б) У Србији не постоји (довољан) кадар који би могао да брзо реагује и да одговори потребама, које ће се ускоро наметнути;

Шта урадити у овом погледу већ у наредним месецима?

За почетак ће бити довољно да се ураде два основна „корака“:

-          прво: да се припреме скице идејних технолошких решења са најважнијим нормама за обе веће гране сточарства са по неколико варијанти по категоријама и по броју стоке,

-          да се организују краћа саветовања са специјалистима саветодавних служби по најважнијим регионима (који ће бити носиоци и одговорни у реализацији пројеката изградње или реконструкције).

Овде на крају у виду закључка да се истакне још једном:

-          прибављање помоћи за обнову у пољопривреди остаје и даље први задатак, са циљем (и жељом) да та помоћ буде што већа (независно одакле долази);

-          много важнији, сложенији  и тежи задатак је што боље усмерење помоћи било које врсте и величине за све случајеве трајних улагања (изградња-реконструкција објеката, обнова расног састава, набавка и коришћење савремене опреме, . . ).

За сам крај да се не заборави да је човек најважнији услов успеха! Посебно у сложеној пољопривреди, каква је она данас. У том погледу инвестиције у људе су из године у годину све важније. Са добром обуком, редовном разменом искустава и сталним „допуњавањем“ већ познатог – то je већ одавно постала обавезна улагања у људе.

Проф. др Милан Ст. Тошић

Село је поново у моди

У Србији се од децембра 2012. године, споводи пројекат под називом „4H“. Програм „4H“потиче од енглеских речи: Head (глава), Hands (руке), Heart (срце), Health (здравље). Ови појмови асоцирају на то, да млади своју младост, а и будући живот воде на што бољи начин, да вредно раде, придржавајући се моралних принципа и вредности, да чине добра дела, да граде здраву средину. Први „4H“ клуб основан је давне 1902. године у Пенсилванији, а данас је овај програм распрострањен чак у 90 земаља света. Пројекат се спроводи под покровитељством Министарства за пољопривреду USDA, Kentucky Univerziteta, Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, Покрајинског секретаријата за пољопривреду, Института за примену науке у пољопривреди из Београда (ИПН) и Института „Тамиш“ из Панчева . У пројекат су такође укључена и многа удружења на територији Јужног Баната. Долово , село смештено на обронцима Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“ било је одабрано као једно од руралних средина у којима су корисници пројекта били Дом културе Долово, Удружење жена „Доловке“, Удружење винара и виноградара „Свети Трифун“, Удружење овчара, Етно домаћинство „Војнов“ и др.

Чињеница је да је у Србији 1/3 села потпуно напуштена, да је преко 400.000 хектара обрадиве површине неискоришћено, да већину становништва у селима чиме стари, а да такође влада масовна миграција младих из села у град. Програм за развој младих у руралним срединама има за циљ да младима, пре свега основцима и средњошколцима приближи и укаже на позитивне стране живота на селу, да кроз осмишљене радионице науче нешто ново, да буду креативни и да се у будућности лакше изборе са неким препрекама које живот доноси. Тако су млади у оквиру „4H“ радионица могли научити како се сеје пшеница, који је процес добијања козијег сира, како се прави штрудла и друге ђаконије од теста. Такође, млади су имали прилике да учествују и у производњи поврћа, припремању зимнице и стварању финалног производа са додатном вредношћу. Једна од најзанимљивијих радионица била је посета Специјалном природном резервату „Делиблатска пешчара“ и учествовању у брању плодова лековитог биља, попут глога, клеке и шипурка, као и преради наведених биљака које су намењене за производњу природних чајева. Оно што је заинтригирало координаторе пројекта јесте сама креативност младих, посебно код деце основношколског узраста, која су у свакој радионици била надахнута и у свему уживала, што је доказ да живот на селу, поред

обезбеђења егзистенције бављењем пољопривредном производњом, може да приушти и реализацију кроз активности попут прављења интересантних предмета од материјала из природе.

Можда је ово један леп почетак неке нове будућности конципиране на правим вредностима и принципима живљења као што су то наши стари чинили. Можда ће време учинити своје и покрити трагове оног погрешног пута којим смо да сада ходали и хрлили некој новој ери. Можда ћемо се ипак на пола пута зауставити пошто схавтимо да не знамо куда нас ово „савремено доба“ води и какав ће исход оваквог стила живљења бити. Можда ћемо пронаћи неке нове пределе, на које до сада нисмо обраћали пажњу, открити заборављење укусе и мирисе бакиних јела, почети сами убирати здраве плодове, ослушкивати зов природе и бар на кратко бити то што јесмо, људи природе.

Бојан Војнов

ДВА НАРОДНА БОГАТСТВА

Будућност пољопривреде

Пољопривреда ће и у будућности у великој мери утицати на будућност народа и државе Србије. То сазнање је довољно да се веома озбиљно схвата шта су најважнија богатства пољопривреде и како да се она очувају.

Од великог броја појединачних вредности пољопривреде Србије издвајају се два основна велика богатства.  То су земљиште и породична газдинства.

Пољопривредна земљишта су по површинама ограничена. Уместо повећавања њихова површина се стално смањује (најчешће због изградње путева или објеката за разне намене). За величину површина постоје утврђене мере – најчешће коришћена јединица је хектар. По тим мерама се води евиденција за разне потребе државе или власника земљишта.

Мање тачне мере су о вредностима пољопривредног земљишта. У том смислу се истичу класе као јединице мере. Површина земљипта од једног хектара прве класе има вишеструку вредност у односу на исту површину на пример четврте или пете класе. И у погледу класа (а то значи квалитета) земљишта промене су споре у оба смера: како ка погоршању, тако још теже ка побољшању. По општим сазнањима у протеклих 50-60 година дошло је до значајнијег погоршања квалитета (а то значи – вредности) земљишта. То се односи на оне крајеве Србије где је дошло до осетног смањења укупног броја стоке. Смањење вредности земљишта у коначним ефектима значи као да се дошло до смањења површина!! Снижавање квалитета земљишта на пример за само 10% значи смањење површина за исти однос (на пример од 2 милиона хектара  губитак чак 200 хиљада хектара!).

На сличан начин се губи вредност пољопривредног земљишта слабом или погрешном обрадом. И тада се на неки начин снижавају класе, па тиме и – површине.

Коначно, не трабе заборавити најгрубљи начин губитака земљишта. То је остављање у парлогу, без обзира шта је разлог.

У свим случајевима формална (статистичка) величина површина пољопривредног земљишта није у пракси она, са којом се теоретски рачуна као са богатством.

На сличан начин је могуће и повећање вредности (или класа) земњишта. Споро, мукотрпно, са упорним спровођењем оних мера, за које се поуздано зна да воде ка побољшању. За то није потребна нека велика наука – то је познато сваком добром домаћину-пољопривреднику!

Породична газдинства су друго велико богатство пољопривреде Србије. И за ово тврђење нису потребна никаква научна доказивања. Најважнији доказ су оне државе, која важе као најугледније у Европи (а то значи и у свету). Опредељеност и љубав према сваком парчету свог пољопривредног земљишта, према сваком грлу стоке, са бригом која се томе посвећује једноставно не молгу да имају конкуренцију. Појам радног времена и дужине рада не постоји код породичних газдинстава, већ само жеља и настојаље да се сваке идуће године постигне још више и боље. Настојања уштеде сваког динара доносе на крају мање трошкове, исто као и „копирање“ искуства од оних, који су бољи.

Оно што недостаје Србији и што прави много проблема је појам удруживања. Тај појам је у пракси веома сложен и тежак у држави где је тешко сложити и најближе по роду, по комшилуку или по било каквој делатности. Некад је то био добар зачетак, онда када је за цело село постојала само једна вршалица жита. У наставку су велика помоћ биле задруге, које су нестајале из неразумљивих разлога. Сада су удруживања апсолутно обавезна и један од најважнијих начина да се постижу оних ефекти (по приносима, квалитету, трошковима, . . .), који могу да се носе (да буду конкурентни) са онима, који су у нашем окружењу бољи од нас. Да ли као задруга или неки други начин је скоро потпуно свеједно. Основу удруживања чине документа која обавезују, међусобно поверење и  позитивне разлике, које мора бити сваком доступне и јасне.

Др Милан Ст. Тошић

ред. проф. у пензији

СЕЛО -историјско насеље или престоница будућности ?

21. век, доба последње технологије, друштвених мрежа, виртуелне егзотике са HD и HQ технологијом, доступношћу информација са других континената са којих је некада требало да  се месецима пловидбе по узбурканим морима и океанима пређе  да би се сазнало нешто ново. Данас се тај проблем решава само једним кликом на мишу вашег рачунара и цео свет је пред вама. Све сија, све бљешти и одаје лажно поуздање људске супериорности и моћи садашњице у којој живимо. Тако искреирани по својим личним жељама и прохтевима постајемо становници  „оазе“ лагодности,  доступности и неускраћености. Заведени „хармонијом“ градске вреве и светлима великога града прошараним пркосним небодерима и Super, Extra, Big Marketima где потребу за храном, као основним извором живота, решавамо лаганом шетњом кроз лавиринте изграђених од рафова на којима се апсолутно налази све што нам је потребно да задовољимо своје хранидбене потребе и угодимо нашем телу. Након „shopping-a“, ваљала би нека занимљива Reality Show емисија, после напорног дана проведеног за столом и рачунаром. И тако у круг. Окупирани монотоношћу, зависници телевизијских сапуница  и савременог начина живота, губимо ону исконску способност живљења. Једноставно, постајемо нека нова еволуирана врста људи која је оваквим начином живота и личном селекцијом елеминисала одређене гене и почупала сопствене корене, отискујући се бујицом савременог доба. Да ли смо заиста заборавили ко смо и шта смо? Да ли је ово само један од оних лоших снова, након којег се пробудимо и кажемо „Добро је“.

По свему судећи, не ради се ни о сну, ни о бајци која почиње негативним ликом који  на крају добротом позитивног лика буде побеђен, већ једноставно о реалној ситуацији данашњег људског друштва. Може ли човек ипак рећи НЕ оваквом начину живота и може ли бити толико мудар да из неког другог угла сагледа где се заиста налази и увиди да ли је то онај исконски живот који треба живети. Сведоци  смо да се за ноћ, све може променити. Ушушкани смирајем  јануарског  дана, утонувши у сан после неке посластице из „ Fast Food-a“, будимо се ујутру  са мећавом, затечени и престрављени призорима природе која се мало поиграла са човеком само да му да до знања, да је и поред своје „супериорности“ заиста мали и да чини зрно песка на дну мора.

Да ли и онда она дуступност „лаком“ животу бива присутна ? Како се сада изборити и покренути онај скривени инстикт за преживљавањем и животу у складу са природом и њеним законима. Навикнути да све обављамо притиском на дугме са што мање ангажованости својих моторичких способности, упадамо у панику и кризу чекајући да се све само од себе оконча или се ослањајући на неког другог да притекне у помоћ.  Тако ослоњени на некога, цео живот ходамо у убеђењу да ће тако заувек и остати и да начин савременог живљења, нема ништа лоше. Можда једина замерка може бити што се две телевизијске сапунице или два reality show-a поклапају у истом термину на две различите телевизијске станице, од сто могућих канала. “Права штета,зар не? „.Некада је живот људи имао другачији смисао.Човек је био активнији, организованији,  спретнији, мудрији и предвидљивији. Село,  као његов једини дом, било је стециште културе, обичаја и традиције који су  се преносили са колена на колено и у аманет да ће се неговати и чувати. Да ли данас тај аманет и да даље важи? Окупирани активностима модерног доба заборависмо на себе и на своје корене.  А деца? Шта је са тим највећим благом и највреднијим ресурсом који може постојати. Јесу ли та деца овог савременог доба, управо генерације којима су стављени окови садашњице и потпуне виртуозне доместификације , затворени у четири зида у којима се одиграва читав њихов раст и развој уз слику и звук  савременог сокоћала. 

Да ли су таква деца срећна и задовољна својим детињством? Одговор на то питање могло би се  једноставно донети  поређењем са птицом коју би смо узели из природе и ставили у кавез, а притом јој обезбедили најквалитетније зрневље. Да ли би и онда њена песма имала исти тон? Да ли је слочајност што деца у урбаним срединама имају изражен виши степен деформитета кичменог стуба, грудног коша, појаву равних табана, повећани степен гојазности, а о алергијама и појавама дијабетеса и да не причамо. Честа је анегдота наших старих о специјалитету са села званом „Хлеб и маст“ или „Хлеб и пекмез“, где приликом конзумирања ове посластице  у заиграности са другом децом у сеоском дворишту, увек оно горње парче са намазом падне у прашину онда када је залогај најслађи. Но, многи  по том питању, нису ни марили, подигли би парче и наставили даље. Да ли се и данашња деца сусрећу са оваквом забавом какву су некада наши родитељи, баке и деке имали, када су им игралишта била ливаде, играонице- брда и горе, посластичарнице - кухиње у којима се спремало здравље, музика- цвркут птица, а играна серија – слика природе,  уживо. Да ли сада на кратко можемо застати и запитати се, да ли је човеку у природи да хода асфалтом, да се у сивилу урбаних насеља рађа и живи законима аутоматизованости и потпуне природне деградираности .

Може ли човек као најинтелигентније биће коме су сва чула подједнако развијена, прогледати и видети пут којим је до сада ходао, чути зов природе који га зове, осетити мирис покошеног сена и тек извађене погаче из рерне, окусити сочне плодове које је земља дала у част ономе ко је над њом зној проливао и препознати пријатељски позив оних који су на селу још остали и који живе у складу са природом. Може ли човек победити себе и поново прелистати албум старих успомена његових предака којег  је негде затурио  у трци са својом сенком од које не може побећи  и чежњом да буде оно што није. Може ли се коров са запуштених њива очистити , могу ли напуштена сеоска домаћинста поново оживети,  воћњаци и виногради орезати, а куће здравом и руменом децом напунити, питање је на које одговор не може бити исказан речима, већ једино делом оних који ово буду крајње озбиљно схватили. Познато је да успомене,  боје,  мириси и укуси из детињства остају до краја живота у људској подсвести , као трајно богатство наше личности.  Омогућимо деци да одрасту као њихови  преци, не прескачући најлепши период свог живота, нека аманет  наших старих за очувањем вере,  обичаја,  културе и традиције и даље буде пребациван са колена на колено, као што у песми Јована Јовановића Змаја дед' унуку, а отац сину каже: „Где ја стадох — ти ћеш поћи!” „Што не могох — ти ћеш моћи! „Куд ја нисам — ти ћеш доћи! „Што ја почех — ти продужи!”.„Још смо дужни — ти одужи!”.

     

                                                                                  

Бојан Војнов 

Студент органске пољопривреде

Питања за све ???

Да ли смо се некада запитали куда заиста журимо? Ако би и неко дао одговор на то питање, онда би одговор сигурно био: „Журимо да би смо више зарадили“ или „Журимо да би смо сустигли време“. У свој тој журби, принуђени смо и да свакако нездраво живимо. Дан за даном постајемо  временске машине.  Да ли је потпуно избледела  она сеоска разгледница наших предака када су села била пуна, шпајзеви и оставе прошарани ђаконијама, ливаде и пашњаци покошени, а домаћа стока намирена.  Да ли се избрисала из сећања  она пословица да  „Здравље на уста улази“? Ту хармонију данас је нарушило време, време нових трендова, нових  стилова и илузија о лагодном животу у урбаним срединама.  Мирисне ливаде и шарена поља замењени су асфалтом, а и оно мало становништва што је остало по селима већином су стари. Окретање ка технолошком развоју, учествовање у виртуелном свету, довело је до губитка људског идентитета. Руралне средине у Србији бивају изложене честим миграцијама локалног становништа, при чему највећи проценат чине млади. Мишљење, да се на селу не може опстати, све чешће одводи младе у урбаније средине.  Слободно можемо  поставити питање : „Шта ће бити са селом и да ли  требамо заборавити наше Богом дане  пределе и  плодне оранице ?’’.  Међутим, није то једини проблем  са којим се данас суочавамо. Да ли смо се упитали  „Шта ће бити са нашим земљиштем и природом која Србију чини тако лепом? ’’ Хоћемо ли и даље ободе села „украшавати“ отпадом, а ивичњаке утрина и шума претварати у сметлишта? Хоћемо ли земљиште исцрпљивати до последње органске честице. Не заборавимо да је у свему квалитет важнији од квантитета. Стога се може слободно рећи да је вреднији  1 ар плодног земљишта, него 100 хектара стерилне неплодне пустиње, а на жалост  ми смо  ти  сведоци губитка органске материје у земљишту. Наравно да је и нездрава храна све чешће на менију. У  насељима ничу киосци брзе хране, индустријска храна преовладава. Шта је са оним старим бакиним рецептима, оном укусном и мирисном трпезом, која лечи и окрепљује и тело,а и душу? Хоћемо ли такав извор здравља, заменити за неки  оброк брзе хране, само зато да би смо сустигли време, које нам ипак за корак увек побегне.  Да ли се некада  запитамо може ли овакав стил брзог живота из једне лагодности прерасти у тескобу? Технологија је напредовала, али,да ли баш у добром смеру? Искушавање природе, непостојање граница за човека, нуклеарна постројења, генетски инжењеринг у којем се човек игра Бога, или нешто треће, доказ је да човек жели бити укротитељ свега што се под његовом руком може наћи. Катастрофе, болести и све оно што  данас може задесити  савременог човека,није случајност, већ једноставно човеков производ.

Сада можемо поставити једно логично питање: „Шта даље“ и "Куда даље“?. Како вратити  дух и радост напуштеном селу, како младе подстаћи и доказати им да је егзистенција управо у  животу на селу и да је носећи стуб људског друштва? Њихова очевина и дедовина у сенци заборава стрпљиво чекају време нове одлуке, а та одлука управо зависи од младих. Може ли ова нова генерација младих људи кренути стазом својих  предака, а да будуће генерације буду оплемењене самим животом у селу и да буду боље од постојећих генерација.  Као што се семе неке биљке сваке године  полаже у земљу из које се рађа нови живот, тако би неопходно било да и семе људског разума, једога дана проклија и израсте у једно чврсто и здраво покољење, која ће сачувати оно што има.

На сва ова постављена питања можда би смо решење и одговор пронашли у једној добро организованој масовној „Органик  сеоби“ на неку другу планету, где би се придржавали правила здравог живота и не би чинили грешке које на нашој планети чинимо, али ово није бајка, са срећним happy end-ом, већ реална борба за опстанак, тако и да сама помисао на овако нешто моментално пада у воду.                 

 Можда ипак одговор лежи у следећим речима написаним од стране неког искреног и добронамерног српског сељака , на табли, на уласку у неко село  у Србији, који каже: „Земљаче, ако си без посла, врати се  у своје родно село, очисти пут и њиву од корова, а када осетиш родну земљу међу прстима, схватићеш да си и ти део тог твог села. Срећно земљаче“.

Крајње је време  да се вратимо природи, традицији и здравом начину живота, да нам укуси и мириси старих традиционалних јела буду свакодневница. Не заборавимо мајчин тањир  и очеву њиву, сачувајмо замљиште са којег још убирамо слатке плодове, јер изгубимо ли све то, изгубили смо сами себе и не заборавимо и то како већ рече Индијански поглавица Сијетла- „Земљу нисмо наследили од својих предака, већ позајмили од својих потомака“. Нека на томе и остане...

Бојан Војнов                                                                                                                                                       Студент органске пољопривреде