Први православни свештеник на Сејшелима

Када су из Сарајева отишли да раде на Сејшелска острва, Отац Сергиос (тада Срђан) и Весна Јаношевић нису ни сањали да ће због немилих ратних догађаја тамо остати, као и да ће се две деценије касније у њиховој кући одржавати свете литургије

Текст и фото Ненад Благојевић (текст објављен у часопису Лиса)

Сваке недеље у пола девет ујутру у приземном делу своје куће који је претворен у малу капелу, у насељу Макабе на сејшелском острву Махе Отац Сергиос (Срђан Јаношевић) служи свету литургију. У капелу Светог Димитрија Солунског може да стане тридесетак верника, док се за православну божићну и васкршњу литургију на коју дође и стотинак Руса, Украјинаца, Срба, Кипрана, Белоруса, Румуна, Бугара и Молдаваца изнајмљује конференцијска сала у хотелу.
- Годинама смо желели да имамо православну цркву, а након оснивања Православне хришћанске заједнице, пошто Сејшели припадају Александријској патријаршији грчке цркве, обратили смо се Његовој светости Патријарху Александријском Теодору ИИ да благословни њено стварање – прича отац Сергиос (65) и сећа се како је у мају 2009. године митрополит Танзаније и Сејшела, господин Димитриос на Сејшелима одржао свету архијерејску литургију понудивши му да као свештеник води парохију.
Угодна клима и чист ваздух
- Ни у сну не бих помислио да је то могуће, поготово да у шездесет другој години започнем тако узвишен позив. Рукоположен сам за свештеника 13. децембра 2009. године у Солуну чему су присуствовали моја супруга и ћерка, а прву православну васкршњу литургију служио сам на Сејшелима 4. априла 2010. године – прича нам.
- Двадесет пет година нашег живота на Сејшелима пролетеле су као трен – укључује се у разговор супруга Оца Сергиоса, Весна Јаношевић (62) док испијамо домаћу кафу на тераси.
- Некад имамо утисак да смо овде вечно, а некад веома кратко. На Сејшелима је увек равнодневница, а нама су се одмах допали угодна клима, чист ваздух и здрава храна – сећа се Весна и наставља животну причу.
- Док смо живели у Сарајеву, супруг је радио у ЈАТ-у, а ја у Радио телевизији Сарајево. Први пут смо заједно посетили Сејшеле 1981. године, а онда поново дошли 1985, када нам је сејшелска влада понудила да радимо за њих – свако у својој професији.
Рат је изменио планове
То се и остварило 1987. године када су потписали уговоре о раду и са седмогодишњом ћерком Срђаном остали да живе у овој малој држави у Индијском океану, удаљеној осам хиљада километара од Југославије.
- Планирали смо да останемо до 1993, међутим рат у Босни и Херцеговини потпуно је изменио наше планове, али и живот. Изгубили смо све што смо имали у Сарајеву, нисмо имали где да се вратимо, те смо почели да организујемо живот овде на дуже време – прича нам Отац Сергиос у дворишту куће препуном зеленог растиња и папаја и са погледом на море.
Живећи далеко од своје земље, фамилије, пријатеља и свега што су волели, ослонац су нашли у нашој православној вери. Од тада су, како кажу, почели више да се моле Богу, да више читају Свето писмо и верске књиге и текстове.
- Чезнули смо за нашом земљом, а учење од духовних отаца било је оаза која нас је повезивала са Србијом и православом црквом – објашњава Весна која помаже супругу у току литургије – доноси кандило и топлу воду, прави нафору, пева у хору...
Србија као домовина
- Када живите усред океана, понекад осетите његову величину у виду острвске грознице и имате утисак да сте сами, па пожелите да одмах будете на копну. Без обзира на расу и религију Сејшелци живе хармонично, поносни су на своју земљу и кад увиде да је као странац цените, одмах вас прихватају за пријатеља. Иако много волимо ову државу, молимо се Богу да једног дана имамо кућу у Србији, своје гнездо у земљи у којој планирамо да проведемо позну старост – каже Весна која породично барем једном годишње долази у Београд.

- Кад смо у Србији толико се дружимо са драгим људима да се дешава да ручамо и вечерамо по неколико пута дневно и обавезно негде каснимо. Обожавамо Београд јер има неописиву чар! Србија је наша домовина, другу немамо – рекли су нам Јаношевићи на крају разговора.







Отац Сергиос (Јаношевић) рођен је у Београду, док је у Сарајеву завршио Природно-математички факултет, оженио се и добио ћерку. Његова супруга Весна је тамо рођена, завршила је Филолошки факултет и радила је као новинарка. Обоје су много путовали пре него што су се срели, а након тога заједно наставили да обилазе свет. Њихова ћерка Срђана школовала се на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинарка, а данас је портпарол председника Сејшелских острва.