На прозору магазе - Милован Данојлић

Милован Данојлић

Више од тридесет година живим у иностранству, пропутовао сам многе земље, и готово сваке године долазим у родно село, на две-три недеље ако не и на два-три месеца. Та враћања у завичај учвршћују моју духовну равнотежу, усрећују ме и успокојавају. Мало је, у белом свету, онако љупких предела као што су брегови између Љига и Белановице, са леве и десне стране Качера. Рекло би се да је тај рељеф Творац обликовао са посебном брижношћу, са жељом да човеку све буде на домаку руке. 
Слична узбуђења доживео сам у Тоскани и Прованси, око Рогашке Слатине и у подножју Татри, у Вермонту, Ирској, Шкотској и на Цејлону. Објективној лепоти завичајних предела треба, разуме се, додати и субјективну димензију везану за сећања из детињства. Имао сам срећу да се родим у једном од лепших кутака планете.

Други извор радости коју сам, као повратник у родни крај, годинама доживљавао био је изразито природан укус земаљских плодова, пре свега поврћа, и воћа. Говорим у прошлом времену пошто се, од пре неколико година, стање битно погоршало. И у наше баште и њиве су, захваљујући „Монсанту“, попустљивости и небризи државних органа и неупућености сељака, почела продирати генетски модификована смена. Резултат је поражавајућ: кромпир, парадајз, краставац, бели и црни лук и борања сасвим су обљутавили, остали без некадашњег укуса и мириса, а о хранљивости или штетности такве, фалсификоване и стерилизоване биологије, боље да не говорим. Наш је сељак, због обилнијег приноса које доноси овакво повртарство, прихватио страхоту.

Колико сам се, не тако давно, радовао укусу наших плодова, који је одскако од онога што се гаји на Западу, толико се сада грозим готово овога што се на нашим пијацама налази. Код нас се стање нагло погоршало, док се уФранцуској, где живим, видно побољшало. Французи непрестано избацују отрове из својих башти - а Срби их уводе...као да нам тзв. „Европа“ ко зна којим путевима натура оно чега се сама одрекла.
Уместо здравих и природних плодова, за шта нам је поднебље дало велике могућности, ускоро ћемо постати рекордери у производњи нездраве и вештачке хране...

И даље се радујем лепотама родног краја, језику и људима који га говоре, а што се тиче поврћа и воћа, то је, у Француској, сада боље него код нас.

  

Српска Магаза схвата важност обнове традиционалних вредности нашег тла. Пружимо јој пордшку.