Потреба за обновом старих традиционалних заната веома је значајна и очување истих треба да допринесе популаризацији ове привредне делатности. „Српска Магаза“ препознала je важност упознавања са старим занатима, као и традиционалне методе рада и покренула акцију промовисања.Традиција је културно наслеђе које се преноси са колена на колено, углавном усменим путем. Обнова старих заната, осим допадљивости за тржиште, има и другу, изразитију вредност, а то је заштита вештина израде производа. Највећи број оваквог вида рада, ближи се потпуном ишчезнућу, а то се посебно односи на традиционалне сеоске и услужне занате у градовима. Ипак, и поред неповољних околности за обнову старих заната у Србији, виталност, таленат и вештине појединих даровитих појединаца или мајсторских радионица и даље, али уз велике тешкоће, налазе пут својим производима до заинтересованих купаца. Неки од њих оваквим начином израде баве се као хобијем, док су се други одважили да одаберу занат као позив и основни извор прихода.
Занат је првенствено вештина ручног рада, а занатлија израђује јединствене уникатне производе користећи оруђа за рад – алате. „Без алата нема ни заната“, на овај начин се обично карактеришу традиционална народна знања, наравно уз креативност и стваралачку склоност мајстора.Акцијом промовисања старих заната „Српка Магаза“ представља три јединствена предмета троножац, свиралa и торбе.
Троножац је једноставна направа за седење без наслона полумесечастог или кружног облика. То је универзални предмет и јавља се готово у свим културама. Једноставни модели троношца рађени су од грана, које су вешти мајстори искористили за ногаре, а сложенији су прављени са посебним ногицама на којим се намешта дрво равне површине. У такозваној ниској култури становања, троножац је био саставни део куће уз огњиште. Интересантни су троношци које су користили неки од занатлија, посебно опанчари и ужари, ови троношци у предњем делу имају удубљење, а неки од њих су били пресвучени кожом. Ретко су се троношци украшавали или резбарили, мада, у развијеној племској култури западне Србије и динарске области, троножац је имао свој статусни симбол. То су троношци „столоваче“ са четири или са три ноге, имају наслон који се састоји од усправних гредица и једне лучне. У традиционалној култури овакав троножац намењен је старешини куће или неком значајнијем госту (свештеник, кум...). По правилу куће постојао је само један такав троножац. 
За стручна предавања и коришћење фотографија „Српска Магаза“ се захваљује Етнографском музеју у Београду, посебно мр.Милошу Матићу, Мирославу Митровићу и Марку Стојановићу на издвојеном времену и љубазности.
Нема коментара:
Постави коментар