Ручно плетене чарапе од вуне каракачанске и пиротске овце

Домаћински!

Подручје општине Димитровград представља једну од најзначајнијих локација у области очувања генетичких ресурса домаћих животиња на простору Централне Србије. Газдинство Милутина Николића узгаја неколико угрожених аутохтоних раса, али истовремено предњачи у области органске сточарске производње.

 Ово газдинство узгаја следеће врсте домаћих животиња, поштујући методе органске производње:

говеда расе буша (највеће стадо на простору Србије и ширег региона), аутохтона балканска раса говеда која је у процесу изумирања. Говеда се узгајају у систему „крава –теле“, али је у плану и производња млека за потребе прераде. Газдинство поседује 85 крава, 3 бика и преко 70 телади и јунади;

балкански магарац (такође један од највећих запата на подручју Централне Србије). На газдинству се налази 30 приплодних магарица. Мушка грла се користе за производњу пиротске пеглане кобасице, а женска се уводе у приплод;

балканкса коза, у броју од око 80 коза, користи се за производњу млека и јаради.

На имању газдинства узгаја се и стадо пиротске и каракачанске овце од чије вуне се производе на традиционалан начин плетене чарапе.

Ручно плетене чарапе су природное тамно браон боје (од вуне каракачанске овце) или прљаво беле боје (од вуне пиротске овце). Израда и продаја ових чарапа доводи до додатне вредности вуне праменке која се углавном третира као "паразит" на телу овце обзиром да високу цену шишања и малу цену сирове вуне. Продајом овог производа остварује се приход за ланац који почиње од овчара, преко оних који ручно стрижу овце, перу и преду вуну до жена које су укључене у плетење. 

КУПОВИНОМ ОВИХ ЧАРАПА ПОМАЖЕТЕ ОПСТАНАК   

КАРАКАЧАНСКЕ И ПИРОТСКЕ ОВЦЕ У СРБИЈИ

Вуна представља најприроднији и најздравији материјал за израду одевних предмета.

Каракачанска овца је једна од најугроженијих аутохтоних раса оваца на простору југоисточне Европе. У Србији се налази мање од 300 грла ове расе, а највећи део се налази на простору Старе планине, као и на падинама планина Чемерник и Дукат.

Пиротска овца је једна од најугроженијих аутохтоних раса оваца на простору републике Србије и њена бројност се процењује на свега неколико стотина грла. Ова раса се некада масовно гајила на простору Старе планине и пиротског краја, али и у другим деловима југоисточне Србије. Од вуне ове расе се правио пиротски ћилим и качкаваљ. Овца сличних карактеристика се гајила и са друге стране Старе планине, у пограничним деловима између Србије и Бугарске, при чему се тамо за овај тип овце користи назив репљанска овца.

Вуна ове две аутохтоне расе има изузетна термоизолациона својства, као и чврстину влакна која се разликује од других тзв. племенитих раса оваца. оне се користе дуже, постојаније су и трајније.

Очување ове расе је значајно због гена отпорности, извдржљивости, њене скромности као и због чињенице да представља део културног наслеђа Србије.

Више о овом газдинству и вуненим чарапама на Чарапе www.srpskamagaza.com