На прозору магазе - Божа Петровић

Божа Петровић

У питомом шумадијском селу селу Дићи, општина Љиг, рођен је 15. јула 1922. године од оца Рајка и мајке Персе, Божидар Бошко Петровић. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у најближем градићу-Горњем Милановцу. Непосредно после рата, уписује се на Архитектонски одсек ондашњег Техничког факултета у Београду на коме је дипломирао 1952. Као запажен студент и спортиста на препоруку професора, запослио се у Енергопројекту, где је радио наредне четири године углавном на пројектима за земље блиског истока. Изабран је за асистента на Архитектонском факултету, јануара 1956. Шест година касније постао је доцент, 1976. ванредни, а 1983. редовни професор факултета у Београду на предметима Механика и отпорност материјала и Теорија система. У пензију одлази 1987. године, али тада као да почиње његов нови струковни живот – потпуно се посвећује пројектовању кућа надахнутих предајним градитељством и временом, ствара потпуно препознатљив стил. У својим пројектима породичних кућа  трага за инспирацијом  и неговањем традиционалних кућа у Србији као неимарског подстицаја и узора.

Стваралаштво овог универзитетског професора али и народног неимара, је толико велико и разноврсно да би само набрајање  препунило и Српску магазу.

На прагу десете деценије живота, професор Божа, како га зову пријатељи и бивши студенти, веома активно ради и пројектује. Посетили смо овог нашег градитељског духовника у кући у Горњем Милановцу, и замолили га да кроз прозор Српске магазе баци један поглед у будућност древног заната грађења на нашим просторима.

„Ако желимо да ревитализујемо село и да задржимо сељака на њему

онда морамо много радити и урадити на томе да он не постане само богатији, него и да хуманије живи. Значајан услов је за то и начин изградње његове куће. Оне куће која ће поседовати пуну човекомерност, топлину дома, присност и удобност, дах и дух поднебља, што је увек и имала стара и до скора готово изгубљена и заборављена кућа.

Потребно је борити се свакодневно против деградације праве и истинске културе коју изазива продорно позападњачење и потрошачки менталитет увозом свега и свачега...

Дужност свакога од нас је да чувамо и сачувамо своју особеност, јер богатство је у сложености и различитости, а не у униформности.

Свакога дана, часа и тренутка педаљ по педаљ, нит по нит, спајати прошлост и будућност, наслеђе и пројекцију и остварити тај обострани однос, како бисмо били учесници, а не само сведоци овога времена.