На прозору Mагазе: Јасмина Никитовић-Стојичић

  

„Ја штрикам“ реченица је којом смо почеле разговор у Ташмајданском парку осунчаног ранопролећног поднева и којом је Јасмина покушала да нам објасни читаву њену филозофију живота или - поглед на свет.

„Ја штрикам“ је животна терапија, каже Јасмина Никитовић-Стојичић, ауторка и водитељка култне ТВ емисије Знање и имање.

Ј: Проћи школу штрикања значи научити себе стрпљењу.

Након једног реда тек други почиње

М: Тек понављањем радње, негде иза стотог  реда, можемо да разговарамо о шалу или некаквом производу.

Ј: Тај шал онда неко пребаци око свог врата. То се зове - сврсисходност. И радост.

М: Сетила сам се куле од песка.

Ј: Правите са децом кулу од било ког материјала. Хајдемо да правимо, да стварамо, да се играмо без тих „иностраних чоколадица”.

Мисао о стварању и игри родила је нову мисао – о имању и немању.  

Ј: Хајдемо да знамо шта имамо, да пробијемо тај лед. Да се поиграмо рата са самим собом и срушимо баријеру коју смо подигли од замишљеног оног што немамо, и што нам данас успешно игра улогу заглављене ручне кочнице. Нико није савршен. Хајдемо да оснујемо хор у дворишту. То нам нико не може одузети. Јер наша тренутна материјална ситуација није 300 евра месечно, наша тренутна материјална ситуација је наслеђе и рецептура, храна, традиција, култура, природне лепоте - залазак и пропланци, Тара, манастири...

М: То је Магазин. То је оно што чини дух једног народа.

Ј: Хајдемо да осетимо и уживамо у ономе што нам је дато и што имамо, а онда да позовемо друге људе - да остатку света покажемо шта имамо.

Постоје људи – саговорници. Онда разговор тече.

Ј: Човек се развија временом, а време ми је помогло да схватим да шатор на Завојском језеру, пањ или хоклица значи исто или више од all-inclusive бидермајер фотеље у хотелу са 12 звездица.  Јер на језеру поред ватре видим хиљаду тих звезда док пажљиво слушам горштака.

 Тако је.

М:  Центар мисли мора бити „ко“, а не „шта“ и „где.

Ј: Данашња култура тера нас да бринемо о форми, а ми смо, пре свега, духовна бића. Одакле дубока унесрећеност? Да ли отуда што не личимо на насловну страну? -Па та насловна страна не личи ни на себе саму! Природа је, на срећу, маштовита - није све исто. Живот пролазећи оставља трагове мудрости који сведоче о борби: о лепим и ружним тренуцима. То су наши тренуци, ако их уклонимо - ко смо? Само ћемо мање да будемо Ми. Неодржив је покушај пластичне хирургије да од нечег неприродног направи лепо и тај модел наметања испеглане лепоте као вештачког идеала само је тренутно успео да заживи код генерације која робује младости. 

Звони телефон.

Ј: Технологија је само средство, идеје иду из главе.

М: Да, најбоља сликарска боја из најлуксузније радње не ствара врхунску слику. 

Ј:  Врхунски сликари су сликари у глави!

Јасмина Никитовић – Стојичић рођена је 23.07.1957. године. Економист-туризмолог, менаџерка у трговини по образовању, почела је да ради као новинар-репортер Јутарњег програма радио Београда, потом је радила у Београдском програму телевизије Београд. Била је уредник омладинске емисије Уместо топ листе, Региони данас, у забавном програму је уређивала емисије Тамо далеко, Rock’n’ roll , Недељно поподне. Тренутно уређује и води емисију Знање имање у програму Србија данас. Јасмина Никитовић-Стојичић је овлашћени тренер светског програма за храну FAO за обуку и социо-економски развој жена на селу. Једна је од оснивача Удружења новинара за пољопривреду Агропрес  где је потпредседник Управног одбора.

М:  Шта је успех?

Ј:  Да ли је успех имати оно што ми не треба? Једноставно је: извините, јел вама то треба??

Заиста, данашњи модел успеха покривен је великим кровом и обојен мега бојом.

„Мега“ нам стоји на јако танким ножицама и сваки душевни крик показује сопствену неодрживост под сунцем које често не примећујемо.

Ј: Данас потпуно разумем да је суштина у односу према другима и према себи...

Испијајући чај у Шанси закључујемо причу о  постигнућу:

Успех је тегла ајвара о којој се прича са пријатељицама или направљене палачинке за породицу и пријатеље. Живот је у ствари много леп - ако га доживимо.

М: А нешто нас омета у доживљају - бука, гужва, телевизија...?

Ј: Медији кроз риалити подстакну најружније особине у човеку – да се заглеђује у туђе двориште, да види какву је бурму ко коме купио...Сваки човек има те особине а програм ТВ станица, нудећи једноставну забаву, потхрањује и негује управо најниже пориве уништавајући интелигенцију планете и њеног најсавршенијег бића – човека.

Размишљам о медијима и виртуелној реалности о којој је Дејан Радуловић говорио у прошлом броју Магазина представљајући „Слике живота“.

Ј:  Медији имају велику моћ а малу понуду што доводи до тога да млади више знају о Мадагаскару и Дискавери каналу него о Старој планини. Медији су, на жалост - бизнис.

М: А „Знање имање“ и сличне емисије? 

Ј: „ Добар дан домаћине“ је директна комуникација која тако често недостаје. Управо она оправдава назив „јавни сервис“. „Знање имање“ се бави човеком - нама. То су прозорчићи.

М: Медији...Медији су прозорчићи?

Ј: Медији су бизнис, а човек би морао сам да се бави својим животом. Човек не сме да дозволи да га медији забављају јер је најједноставнији начин „даљински у руке“и „као теле у шарена врата“. Човек  је креатор своје среће. Он има помагаче ако се потруди. Ништа не пада са Марса. Даљински не решава живот. Живот нису прозорчићи.

Ј: Лепе намере – са њима у живот. Свако има своју мисију...можда је твоја да пренесеш поруку и поделиш добру мисао.

„Живот нису прозорчићи“ - понављам да запамтим.

Ј: „Тако је, Милице. Ако хваташ лептире – имаћеш лептире!“

Растајемо се.
 Јасмина иде на други састанак а ја идем да Магази исплетем лептира.

                        „Од ничег је ншта, а од нечег је Нешто“, рекао је један човек из народа.