На прозору Магазе - Милош Миловановић, Директор Конгресног бироа Србије

По завршетку мастер студија школе “Ecole Centrale“ у Паризу, Француска, радио је у фирми М7,специјализованој за менаџмент консалтинг. За време Биенала архитектуре у Венецији, водио је Пројекат Београд. По оснивању Конгресног бироа Србије 2007. године именован је за његовог директора. Током свега неколико протеклих година од оснивања Бироа, окупио је најзначајније носиоце конгресне индустрије, и иницирао бројне пројекте, укључујући: Србија - најбрже растућа конгресна дестинација у Европи.

Каква је веза између конгресне индустрије и села, а каква између конгресног и сеоског туризма?
У конгресној индустрији се у последње време све више цене такозвани специјални или необични конференцијски простори, где се организују поједини мањи скупови или пратећи догађаји. Такви простори треба да презентују нешто што је за дестинацију јединствено и да пренесу аутентичан доживљај из земље домаћина. У том смислу капацитети који се код нас традиционално везују за рурални туризам могу да буду интересантни и за конгресни бизнис. Рецимо да би Музеј на отвореном “Старо село” у Сирогојну или Терзица авлија били одлични простори за организацију неких корпоративних или професионалних скупова. Део конгреса су и тзв. пре и пост туре где се делегати упознају са земљом домаћином и адекватна презентација доживаљаја у сеоским срединама би сигурно у том смислу могла да буде атрактивна. Укључивање учесника у неке активности на селу (припреме хране, радове, израду рукотворина и сл.) могу да буду мотивациони елемент у корпоративним путовањима и тим билдинг програмима. За креирање квалитетног туристичког производа само је машта граница, тако да је сигурно да можемо да нађемо мноштво елемената који би могли да повезу ове индустрије.

Познати сте у Конгресном бироу који је један од водећих у примени нових технологија. Шта те нове технологије доносе и могу ли се применити и на развој села?
Ми смо били принуђени да нађемо иновативне приступе у промовисању Србије као конгресне дестинације јер нисмо ни близу имали новца да се такмичимо са другим земљама које имају велике буџете да се оглашавају на међународном тржисту. Зато смо сваке године решили да лансирамо неку иновацију, по основу чега добијамо на десетине бесплатних чланака у светским медијима спеијализованим за конгресну индустрију. Тако нашу земљу промовисемо као технолошки напредну дестинацију, добијамо бесплатну рекламу, а бивамо све интересантнији и међународним клијентима.
Нове технологије су нешто уз шта млади људи одрастају, а они су већ садашњи, а сасвим сигурно будући клијенти. Дакле, ако се питамо зашто треба да их уводимо и користимо, главни разлог је што клијенти то очекују и то вази и за конгресни бизнис и за све друге бизнисе. Развој села било у туризму, било у пољопривреди или некој другој области је једино и могућ, ако се базира на новим технологијама. Као човек који је са села и који део својих породичних прихода убира од воћарства, сигуран сам да су на селу ресурси које смо заборавили и које можемо као друштво да ставимо у функцију. Нове информационе технологије нам сигурно могу помоћи да се људи који се баве селом и чине продуктивни део нашег друштва осећају као поштовани и уважени део заједнице. Чак бих рекао да, ако нас нешто спаси и позиционира у свету, где само јединствен производ има своје тржисте, то ће бити рурална Србија базирана на новим технологијама.

Недавно сте организовали изузетно успешну међународну конференцију ИНСИДЕ2012 у Београду. Које су биле главне теме конференције и какви су њени резултати?
Тема конференције је била примена дигиталног маркетинга, моблних технологија и социјалних мрежа у конгресном бизнису, па и у хотелијерству и туризму уопште. Идеја је да, у сарадњи са колегама из околних земаља, сваке године организујемо скуп где ћемо да повежемо конгресни бизнис са неком другом растућом индустријом (ИЦТ, маркетинг, спорт итд). Напросто да видимо шта од њих можемо да научимо, како да применимо њихова достигнућа, али и како можемо да им помогнемо јер свака од ових индустрија има своје конгресе, скупове, производе које би могли кроз сарадњу са нама да пласирају или промовишу.
Конференција је подржана од стране ЕИБТМ-а, конгресног сајма у Барселони, који је приметио да из Србије стално стижу иновације у конгресном бизнису, па су нам понудили да они доведу неке међународне експерте на овај скуп. Са колегама из Словеније смо се договрили да ми позовемо неке наше људе који су добри у ИЦТ-у, они своје и да учешће за фирме из конгресне индустрије буде бесплатно. Више смо имали идеју да се скупимо и да видимо какав нам је потенцијал да сарађујемо са другим индустријама, него да правимо неку велику конференцију. Међутим, испоставило се да је било скоро стотину учесника, иако смо очекивали готово упола мање. То показује да људима недостаје мултидисциплинарни приступ, да недовољно слушамо једни друге и често не тражимо шансе и пословне прилике ни у најблизем комшилуку. Изгледа да је конгресна индустрија препознала да имамо још много простора да напредујемо и то би требало да нас радује.

На конференцији је представљена и Српска Магаза. Како оцењујете ово представљање?
Српска Магаза је представила платформу која даје могућност да се брзо и лако дође до квалитетних производа и садржаја са села. Мене фасцинира управо та комбинација технолошки напредних облика комуникације са аутентичним и традиционалним производима и доживљајима. Зато мислим да је ово представљање било веома запажено, посебно када је потркрепљено кетерингом који се састојао из природних производа са села. Не само инострани учесници, већ и наши суграђани су били затечени и одушевљени идејом да су за ручак послужени кајмак, чварци, маст и хлеб, џем, слатко, природни сокови, свеже и суво воће. Ми смо навикли да на конференцијама једемо канапее и морске плодове, а Магаза је овим показала да ћемо много више да постигнемо и у промоцији и у квалитету ако заборавимо неке комплексе и поново почнемо да радимо и промовишемо оно у чему смо добри и јединствени.

Како Ви видите будућност српског села?
Имамо два могућа сценарија и мала је могућност да се оствари неки трећи.
Један је запустело село, осиромашило, њиве у парлогу, куће пропадају, старачка домаћинства се полако гасе, земља све јефтинија, нити ко хоће да је купи нити да је обрађује. Свако сматра да је за њега неки бољи посао и да је срамота да га виде на њиви или на пијаци јер ће му се подсмевати као неуком и недостојном. И све тако док неки страни капитал, по правилима крупног бизниса, не запоседне парцелу по парцелу и направи комбинате где мали број радника производи квалитетну, али скупу храну која ће да иде на трпезе у оним земљама где ће људи моћи да је купе, а они што нису хтели да се баве својим њивама док су их имали (или још пре њихово потомство) ће јести оно што им ниска платежна способност дозвољава.
Други сценарио је село где су се људи удружили, усвојили нове технологије и мере обраде земље, па се приноси стално повећавају. Предводе их млади и способни да комуницирају са светом, да траже нова тржишта и пласирају своје производе. Читава села се удруже, па имају своје продуктне берзе, интернет профиле по палети својих производа, крећу се по светским сајмовима, доводе клијенте, граде хладњаче, силосе, не зависе од државе и монопола у трговини и прерађивачкој индустрији, него и њих нагоне на тржишну борбу и транспарентан рад. То су села где су куће окречене, старе зграде реновиране, травњаци покошени, воћњаци орезани, њиве обрађене до синора. Где не можеш да видиш дивљу депонију и ђубре покрај пута, али можес децу у школском дворишту, доктора у сеоској амбуланти, агронома на њивама, редовне и чисте аутобусе до најближих градова. То су села где се домаћин поштује, а земља не продаје.

 

За крај, шта су за Вас највећи потенцијали Српске Магазе и којим путевима треба да напредује у будућности?

Највећи је потенцијал то што може да буде пример како ћемо дугим и мукотрпним радом избећи онај први, а остварити овај други сценарио, који је и наш једини пут у будућност у којем ћемо сачувати достојанство и задобити поштовање сопственог потомства које ће нам бити 

сигурни, крајњи и једини судија.