Са годинама живота увек се некако враћамо
свом пореклу и „изворном гнезду“. Код мене – мој Стари Лец - Средњи Банат, уз
границу Румуније. И један и други деда они „Солунци“, који су пребегли од
„Фрање Јосифа“ (из тадашње „његове“ Босне) да би се са својим Србима борили
против Аустро-Угарске – своје дојучерашње државе. После тог рата – награда:
исељење у Банат. Мој деда Јован са 4 нејака сина у село готово чисто – „швапско“.
Село јасно подељено: старо са Швабама и ново са Босанцима-Солунцима! По
казивањима, али и по сећањима, подела на старо – ново се брзо истопила! Убрзо
је то било право јединство: домаћи староседеоци Швабе (и нешто Мађара) као вредни
паори прихватили честите „дођоше“ као своје и себи сличне. Убрзо дође до
„размене“ искустава, језика, обичаја, сазнања о свецима две религије Хришћана.
Срби научили како се обрађују широка поља Баната, како вредно радити око стоке
или како све у кући држати уредно и чисто! А Немци убрзо прихватише и појам
крсне славе, научише српско-босански, прихватише нове као своје.
А у наслеђе код мене – шта је то остало од
тог суживота босанско-швапског? Вредне радне навике, обавити данас све што се
не мора оставити за сутра, помоћи свуда и сваком и пре него што се пружи рука
или затражи помоћ! Или – пази на реч, на реч као мелем, али и као – отров!
Као део „наслеђа“ је приврженост немачком
језику – стална надградња на оно, што се само чуло у селу, у заједничкој
основној школи. Са мало „доградње“ (и уз помоћ мајке) немачки постаде мој други
„матерњи“, са наставком учења на студетској пракси у покрајини Вестфалији, на
усавршавању у бившој „ДДР“ (Лајпциг-Хале-Берлин), потом стипендија ДААД и на
крају докторат у Бону уз помоћ чувене Хумболдт-Фондације. Нас неколико десетина
доктораната чувеног професора Денкера и
дан-данас се окупљамо сваке 5. године у „Ланд-техник-институту“ да га се
сетимо, да освежимо сазнања и да се једноставно дружимо. Од доба санкција за Србију долазе на моје име многи часописи,
скоро десетак месечно. Ја их „обрађујем“ за себе и све оне, који настоје да
своја сазнања освежавају. Имам чак и свој „сајт“ на интернету, мало сам га
запустио, али свакако и не – напустио. Надам се, ускоро ће тај систем
комуникације бити и у Србији све више коришћен.
А ја у томе, по старо-грчкој мудрости („престанак учења и интересовања
значи почетак старења“), рачунам са још бар десетак активних година! У томе су
бар две-три значајне потпоре:
-
и даље редовно играње фудбала и дружење на мом Факултету,
-
стари ДИФ у Београду - све редовније пливање у сениорским термнима,
-
одржавање родитељске куће и плаца (иако на скоро 100-нак километара од
Београда).
Резултат духовно-телесног одржавања је и
наставак стручне сарадње. Она се лако дели на бар 3 области:
-
везе и активности по Европи;
Још од давних студентских
дана стварам и негујем односе у много држава Европе. Пре свега у немачком
говорном подручју. У томе ме истичу не само стручнопст и скоро професионално
коришћенје језика, већ и нека друштвеност, која је свакако Богом дата моја
природа. То и дан-данас значи да се многа „мала врата“ института, фарми,
пријатеља лакше „отварају“ и да се рачуна на безрезервну помоћ и подршку. То је
мој велики капитал: брзо и сигурно се долази до посета великог броја фарми и
сазнања о њима, исто као и обезбеђење помоћи око ђачко-студентске праксе,
добијања стипендија или тема за докторате.
-
пољопривреда-сточарство-село Србије;
Село Србије, било око
Крушевца или око Сремске Митровице, вапије за усмерењем ка будућности, за новим
сазнањима као угледним, да се што мање лута и што боље усмери за будућност. То
је огромно поље, које тражи подршку не само државе, већ пре свега поуздане струке.
Искусан саветник, који прати збивања и развој пољопривреде Европе више вреди,
него ситне помоћи изнемогле државе. За само десетак година ће мање од половине
данашњег броја домаћина у селу морати да се носи са онима, који су већ данас
далеко испред наших у Србији! У том периоду треба савладати многе препреке -
како производити са мање трошкова и са сигурнијим квалитетом, како се сигурније
удруживати почев од заједничког (скупог!) трактора или заједничке штале, па све
до удруженог наступа на тржишту (јефтиније куповати – скупље продавати). То све
су многи у Европи већ прошли, савладали су оно „то код нас не иде“. У Словенији
или Баварској бар 80% домаћина-сточара не знају шта је орање – кошење – жетве.
То раде професионалци, њихове комшије као домаћини-ратари. Једна штала са
100-нак крава и са 5 власника није више ништа ново: много мање се ради и по
правилу – више зарађује! Услов да ово функционише (и да нема повраћаја на
старо) је сигурно дефинисање. Као у доба Бизмарка у Немачкој: кад отац предаје
имање сину у уговору се све каже, чак и то да отац има право да живи у истој
кући са сином (и снајом!), да руча за истим столом и да сипа себи у тањир истом
кутлачом!!
Србија као држава има
готово измишљен повољан положај за село и пољопривреду. Климатски, рељефно,
географски, са ретко вредним народом и великом традицијом. И то све са
усмерењем у будућност – за здраве природне производе, уз очување природе као
неслућено великог богатства! Збивања последњих 50 – 60 година су заборавила да
само јако и богато село значи јаку и богату државу! Ништа друго у било којој
држави не „покрива“ територију државе као село и – пољопривреда! Од свих
данашњих држава бивше Југославије то поштује једино Словенија (угледајући се на
окружење Аустрију – Баварску). Јер, тамо се лако обрачуна: укупна вредност
села и пољопривреде : вредност свих производа
пута (најмање) два = права
вредност!! Како, између осталог, да у једној држави живи 90 и више
процената грађана градова без села и природе?!
Како одржавати природу и простор без оних, који бораве у тој природи и у том простору!? Како
довући и одржати оне из света, без којих се не може, без њихових инвестиција и
сигурности за здрав живот!
-
обрада сазнања и података – саопштавање јавности.
Већ сада, на почетку 21.
века, тешко се сналазимо у мноштву информација. Свакаквих: правих и корисних,
али (још и више!) оних других! Врло често од једних те истих, оних који (како
они мисле) знају све! То су најчешће они, који у ствари незнају ништа! Па како
је тек неком крајњем кориснику?
Ја лично себе „обасипам“
још увек на неки директан начин. Шта то значи?
Па то су информације, које долазе од оних, који су у свету признати, или
од оних, који су их заиста постигли. Покушавам да дођем до оних примера, који
су не само позитивни и могу бити угледни, већ који су врло стабилни.
Моја настојања почињу и
завршавају се са једном те истом поставком: код свих радова и резултата
(успеха или неуспеха) основа је ч о в е к!! Онај, који је добро
информисан, који своја сазнања стално допуњава и онај, који са пуно љубави обавља
то што ради. То је онај, који стално размишља о левој страни теразија: да више
произведе уз мање трошкове! Она друга страна тих истих теразија је њему тешко
доступна. То су по правилу само тржиште
и држава, што важи за све (и за успешне исто као и за неуспешне).
Овим долазимо до неког
појма – базе. Она је најчешће у селу или бар општини. Морала би бити што ближе
онима, који од ње нешто очекују. Да блиско сарађују и за почетак да се међусобно познају и да знају шта могу да
очекују. Домаћин-произођач што више из струке и услова производње, а
стручно-саветодавна служба да зна шта би то сваком домаћину у његовом случају
заиста требало! А затим да сваке године заједно сагледавају шта је и како урађено, шта је то могло друкчије и како
даље! Размена искустава при томе је јако важна. Да се нађу на пример они, који
имају већи број млечних крава, или пак приплодних крмача. Тада су им и проблеми
и циљеви ближи! Или они, чије је
домаћинство воћарско или повртарско, итд. Заједно, домаћини, опредељени
одгајивачи са стручњацима-специјалистама из свог краја. То је метод сарадње,
који даје одличне резултате: брже се сагледавају и смањују грешке и постижу
постављени циљеви! То подразумева даље удруживање и заједнички наступ, нуђење
сигурне робе и обезбеђење сигурних купаца. (Често се сетим два производа из
Италије: сир-пармезан и пармска шунка – оба из околине Парме, оба јако тражена
и поред папрене цене!).
За крај и чињеница: град и градско живље
постају све већи и бројнији, село све
мање и – малобројније. Процес који ће се
наставити без заустављања. До неке
природне – равнотеже! Колико је то, шта то значи? Колико је то тешко проценити?
У овом тренутку постоје неке норме, које
треба бар знати. Оне значе: колико једна просечна радна снага може да уради у
току године. На пример колико хектара у биљној производњи, ако је чисто
ратарско газдинство. Или колико да држи
стоке, по врстама и категоријама, те да ли је чисто сточарско газдинство. Или,
како је то код газдинстава биљно-сточарске произодње? Такве норме чекају и
нас. Још „јаче“ су су норме о томе
колико произведе једна радна снага годишње! На пример код производње млека та
норма је већ сада између 300 и чак 800 хиљада литара!! При томе се
незаборављају „норме“ трошкова по јединици производа: да ли је то на пример
25 или чак 35 динара по литри млека!?
Може ли се килограм малине да произведе по (на пример) 80 динара?? Или ту треба бар 150 динара?
Има у свету још један обичај, којим се
приближавају село и град. То се често назива „дан отворених врата“. У неки заказани
дан се код неког домаћина припреми све да дође у посету ко год хоће. У некој
општини, или чак месној заједници. Позивају се пре свега корисници сеоских
производа из града. Да дођу, погледају, упознају све што их интересује у дворишту, у шталама, тамо где се чувају
производи спремни за тржиште, да завире и у кућу домаћина. Тако се на најбољи
начин схвата сложеност села и сваког домаћинства, сложеност стварања оног, што
домаћинство нуди. Али и сигурност у оно што се нуди и што се купац-корисник
добија. Ствара се међусобно поверење као важна подлога за обе стране: да
домаћин настави то да ради, да се схватају његови проблеми и потешкоће, те да
домаћин покаже „право лице“ онима, који једва познају село.
У Србији се општина Љиг издваја по много
чему, што је специфично. Са својом „Мобом“ и вишегодишњим настојањима да окупи
све оне, који своју будућност везују за село. Да заједно сагледавају оба она
таса једне исте ваге и доносе мишљења, препоруке све до одлука: како заједно
даље! У „наставку“ је Српска Магаза са још јачин
настојањем да се држи корак са развојем у свету, да се сагледава будућност не
само краја, већ и сваког појединца, који себе види у будућности тог краја. Са
окупљањем свих оних, који желе да уче и да стално доучавају већ усвојено,
ствара се подлога за сигурније усмерење. У за брже постизање циља, ма колико он
био велики и чини се – удаљен.
Нема коментара:
Постави коментар