Здравице се дижу а не говоре. Њима се жели срећа, успех, радост, љубав. Одувек се наздрављало у разним приликама – свадбама, рођењу, крштењу, славама... Имати доброг здравичара који ће једноставно из душе изразити оно најтоплије и најискреније у човеку, прави је благослов.
Оне садрже богатство, лепоту бираних речи, лепоту изговора и акцената. Здравице делују као молитва, позивају нас на моралност, оплемењују. Сви желе да их чују и после њих се сви добро осећају. Онда славље може да почне...
Зато заслужују посебно место јер је реч моћна, а жеља још више!
Чобани, сељаци, мајстори, занатлије, одувек су наздрављали, а ево
прилике да се сетимо неких јер заборавити не смемо...
„Наша народна здравица је велика истина о доброти нашег човека. Наш
човек жели и благосиља, али и проклиње ратне године. Он је хтео не хтео морао
ратовати али у његовој души увек је најтоплије куцало било просте здравице за
све људе овог света... У њима се слави Бог и његови угодници, живо осећање
заједнице свих народа... А све проткано топлим осећањима, гласом узвишеним и
начином племенитим!“ (прота Смиљанић)
„Са радошћу и весељем
Здравицу Ви дижем ову
Све на здравље домаћину
И поштеном овом дому.
Молио се вазда Богу
И славио крсно име
И вијеку дугом своме
Поносит’
се им’о
чиме.
Прво здрављем и поштењем
Онда срећом и слободом
Па подмалатком дичним својим
И честитим српским родом!“
Зато када искрено желимо некоме добро, када благосиљамо некога и нешто,
када смо срећни и када славимо, не заборавимо и подигнимо здравицу. И добра
жеља ће већ сама наћи свој пут! „Помолимо се за хлеб и десну руку која нас храни и од зла брани. Десна
нам рука не малаксала. Богу се молећи и добра чинећи. Њива нас наша не издала,
родом родила, плодом плодила.
Да Бог опрости сагрешења наша која ми њему учинисмо. Многе године дому
овом, браћи која овде бише, Богу се молише и славу подигоше!“
Куд год ходио, кући доходио!
Шта год пожелео, од Бога добио!
Нема коментара:
Постави коментар